28. jun 2002, stadion Tašmajdan, Beograd
Tipično letnje veče petkom u prestonici Srbije, a još uvek i glavnom gradu labavealave zajednice koju bi trebalo zvati Crna Srbija? Evo, recimo, zbog Vidov-dana, istorijskog datuma kada su mnoge srpske žene ostale bez svojih muškaraca. Stariji i bradatiji s oboda grada i iz unutrašnjosti slivaju se na dva središnja trga da pred naoko različitim vođama skandiraju jednako bezvezne slogane tražeći isto: stvarnu opoziciju Demokratskoj opoziciji Srbije. Treći, bitno mlađi i, nadajmo se, suštinski drugačiji, koje Hag podseća na festival Northsea i čiji su prvi izboriglasanja bili oni prošli, možda su sačekali nikakve izveštaje o mitinzima pa se delegirali na mali stadion Tašmajdan, takoreći tek raščišćen od koncerta N. B. Baje prethodne večeri.
U organizaciji Centra „Sava“, predstojeću „crnu seriju“ (koncerata tzv. obojenih izvođača) u Beogradu započeo je Femi (Anikulapo) Kuti, sada već sredovečni sin jednog od najčuvenijih afričkih muzičara, saksofoniste Fela RansomeAnikulapo Kutija. Tata Fela je još šezdesetih svoj brojni i šareni orkestar iz zapadne Afrike izveo na razvijeni Zapad, ukrstivši urođenu poliritmiju sa soulom i fankom, da bi sedamdesetih utirao psihodelične staze… No, ne sme se zaboraviti da je Fela i veliki istorijski original-buntovnik koji se napatio vodeći lokalne ratove za ljudska prava, protiv korumpirane vlasti, kao i da je ostao na glasu zbog svoje duhovitosti; onomad po nekom izlasku iz zatvora venčao se odjednom sa 27 žena, da bi se kasnije takođe i đuture od njih razveo, uz obrazloženje da „nijedan muškarac nema pravo da bude vlasnik ženine vagine“. Nažalost, umro je ’97. od posledica side.
Krenuvši takođe iz LagosaNigerije sa saksom, Femi je prvi međunarodni proboj imao ’85, baš uskočivši na elitni koncert umesto upravo uhapšenog Fele, da bi uskoro osnovao sopstveni bend Positive Force, opet sa još rodbine, i počeo da unosi modernije plesneelektro trendove. S pristojnim statusom nastavljača tradicije slavnog oca stigao je, dakle, i kod nas. Predgrupa mu je bila So Sabi, jedan od naših boljih klupskih sastava koji uz to ima crnog pevača (a nije Stiv Hanington). Ulaznice su koštale 500 dinara da bi kod tapkaroša cena pred sam događaj pala na pola koplja. Drugim rečima, Taš je nekoliko hiljada posetilaca ispunilo napola, ali to uopšte nije smetalo opuštenom đuskanju, naprotiv. Čak je i tradicionalna kišica oplela malo.
Positive Force na bini ima članova više nego odlični rumunskiciganski Fanfare Čokarlija dve večeri ranije u Barutani, no ipak manje nego DOS stranaka. Baščina vodi igru, udaraljke su ispod jake duvačke sekcije, ima i igračica, ali nekako sve to zajedno ipak ne odmiče nikud od afro popaita kakav su davno patentirali Fela Kuti, pa i Osibisa. AIDS je neočekivano obogatio autorske domete, očigledno u refrenu Stop, stop, stop AIDSFight, fight, fight AIDS… U moje (a i Felino) vreme bilo bi to samo Stop war… Odbrusio je Femi i političarima i donatorima, onako generalno, da kompletira agit-p(r)op. I, posle sat vremena, beše već dosadno.
Posle su se sve tri grupevrste ljudi sretale po gradu, no sumnjam da su jedni druge pitali kako su proveli to veče.
