Dugometražnim dokumentarcem Tierra Utopia rediteljke i producentkinje Jelene Stolice otvoren je Martovski festival, 65. beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma. Autorka ovim delom otkriva svetu dokumentarnu filmsku istinu o Huanu Manuelu Sančezu Gordilju, španskom političaru, radničkom vođi, nastavniku istorije, gradonačelniku sela Marinalede u Andaluziji, i o njegovom društvenom poduhvatu reorganizacije Marinalede kao jednom od načina borbe protiv nepravde.
Od 28. marta do 1. aprila, na Martovskom festivalu, koji sjajno organizuje Dom omladine, biće prikazano 80 od 4000 prijavljenih ostvarenja. Zanimljivo je da je festival godinu dana mlađi od junaka filma Tierra Utopia Jelene Stolice, Huana Gordilja.
„VREME„: Dokumentarni film postoji takoreći oduvek, sami počeci filma zapravo su dokumentarni kao što je Limijerov Ulazak voza u stanicu ili Izlazak radnika iz fabrike, a i naše Krunisanje kralja Petra Frenka Meteršoa je dokumentarac. Međutim, razvoj televizije u 20. veku svojim dokumentarnim žanrovima donekle je izgurao dokumentarni film iz centra producentske, distributerske i festivalske pažnje, pa tako i pažnje gledalaca. Šta se to promenilo u poslednjih 10–20 godina, pa se dokumentarizam vratio na velika vrata?
JELENA STOLICA: Tolerancija na sadržaj koji se plasira i medijska pismenost publike danas su kreirali pozitivnu klimu za dokumentarni film. Taj isti razvoj televizije u 20 veku koji je u jednom trenutku skrajnuo dokumentarni film kao formu, zaslužan je za novu potrebu tržišta. Prezasićenost publike TV sadržajem i novi produkcijski standardi omogućili su autorima dokumentarnog filma prostor koji zaslužuju. Majkl Mur je prvi, holivudizacijom dokumentarca, sa idejom da zabavi i neosetno plasira ozbiljne, uznemirujuće, angažovane sadržaje, došao do nove, mnogobrojne publike. Distribucija je biznis i povinuje se pravilima igre koje diktira tržište, pa kako raste festivalska pažnja poslednjih deset godina tako se razvijaju i distributerske kompanije koje osluškuju tržište.
Postoji teza da je igrani film dobar onoliko koliko liči na dokumentarni (koliko nas natera da mu verujemo), a da je dokumentarni dobar onoliko koliko liči na igrani (koliko su radnja, karakteri i spletovi okolnosti različiti i smisleniji od onih u običnom životu). Da li dokumentarni film ima nešto od ezgibicionističko–voajerskog realizma rialitija? Treba li se uopšte od toga spasavati? Kako?
Dokumentarni film govori o pravim ljudima, događajima, emocijama – iz perspektive autora. Nema karakter ezgibicionističko-voajerskog realizma rialitija zato što ne prenosi sadržaj uživo, ta svest da se nešto dešava u realnom vremenu dok ga posmatrate zapravo je voajerska. Po formi dokumentarac je film, i kao i kod igranog filma, delo vredi onoliko koliko verujemo priči i likovima. Konvencionalna ideja da je dokumentarac objektivan kanal za plasiranje istine, kroz filmove savremenih autora i kroz nove produkcijske standarde, promenjena je. Današnja publika ima potrebu da dokumentarac pogleda u bioskopu, a ne samo na festivalima.
Za one koji nisu videli vaš film, kratko objašnjenje: Marinaleda je bila veoma siromašno selo u Andaluziji u kojem se 4000 ljudi, posle pada Frankovog režima i dolaska kralja Huana Karlosa na vlast, udružilo i nenasilnim putem uspelo da dobije najpre zemlju,a zatim i državne subvencije. Tako su seljaci i radnici pod vođstvom Huana Gordilja osnovali mikrozajednicu sa sistemom sličnim onome za koji su se zalagali prefrankovska Druga španska republika i Narodni front u Španskom građanskom ratu. Kako ste došli u priliku da radite film baš o Huanu Gordilju? Kako ste se opredelili za toliko angažovanu temu kao što je komunističko–socijalističko–anarhistička „komuna“ u Marinaledi?
Za Gordilja sam prvi put čula od prijatelja koji je pročitao članak o andaluzijskom Robinu Hudu i pljački supermarketa. Otišla sam u Španiju u trenutku kada je Gordiljo doživeo nervni slom. Atmosfera u Marinaledi je bila dobra za dokumentarni film, nije se osećao samo sukob utopija – svet, već i problem unutar zajednice. Godinu dana sam radila istraživanje, odabir ekipe i pripremu, a zatim sam se vratila da snimim film. Film je moj način da nešto kažem, da budem ono što jesam. Po Agendi za održivi razvoj UN do 2030. godine, jedan od najambicioznijih ciljeva je suzbiti siromaštvo u svim delovima sveta. Iskoreniti glad, osigurati dovoljne količine hrane i promovisati održivu poljoprivredu. Ovaj cilj sadrži i poziv da se udvostruči poljoprivredna proizvodnja malih farmera. Ideja je da niko na svetu ne živi sa manje od 1,25 dolara dnevno. Zatim postići rodnu ravnopravnost i osnažiti žene, zaustaviti diskriminaciju i nasilje prema ženama. Obezbediti dostupnost i održivi menadžment vode. To je zapravo i mejnstrim Gordiljove borbe već četrdeset godina. Njegova Utopija je alternativni odgovor na te probleme. Standard da neko živi sa dolar dnevno ka kojem teže UN Gordiljo smatra tihim genocidom. Ljudi danas svuda loše žive, a oni koji žive dobro, ili okreću glavu ili su direktno odgovorni. Čovek koji posveti život borbi da makar i komšiji bude bolje, zaslužuje film.
Kakve su šanse ljudi u Marinaledi da im zajednica opstane?
Film se bavi istorijom i posledicama borbe za zajednicu, kao i stvaranjem tihog sukoba unutar zajednice. Tenzija održivosti sistema osetila se u trenucima kad se Gordiljo zbog bolesti izazvane stresom povukao u tišinu. Mislim da sistem Utopije može da opstane samo ako se pojavi neko sa istom snagom da zameni Gordilja. Demokratija razvijenog sveta više se ni ne trudi da prikrije svoje pravo lice, nenormalne stvari se sve transparentnije plasiraju kao zdrave. Svako ko se suprotstavi biće na lep, demokratski način omalovažen, diskreditovan, ismejan.
Ako u Marinaledi ima posla i svako ima kuću koju uz pomoć zajednice sam izgradi, ako su seljaci i radnici vlasnici zemlje, rudnika i fabrike, ako nema policije i prinude, kako to da svi rade? Zar tamo nema onih koji bi radije džabalebarili, sedeli u kafani ili spavali do podne?
Mladi ljudi imaju potrebu da iskoče iz utopijskog sistema, onda pokušaju da pronađu sebe u Sevilji, Madridu, Barseloni, ali se uglavnom vrate kući. Džabalebarenje u Marinaledi je besplatno, besplatna su kulturna dešavanja, sportski centri, bazeni, hrana i izlasci su jako jeftini, dok život u drugim delovima Španije dosta košta, a mogućnost da se ekonomski ostvarite je mala. Na kraju ih greje isto špansko sunce. Niko ih ne tera, a ako žele da rade, imaju posao i dobro su za njega plaćeni. Mlade sa ambicijom da se školuju u većim gradovima podržavaju zajednica i porodica, u svakom smislu.
Tierra Utopia iz naslova vašeg filma, a što je zapravo bliži opis Marinalede, podseća nas na roman Tomasa Mora Utopija sa početka 16. veka. Morov roman je mešavina idealizovanja zamišljene suprotnosti tadašnjeg Moru poznatog društva i cinične satire, a sama reč utopija vodi poreklo od starogrčkog οὐ+τόπος što znači ne–mesto, i εὖ+τόπος što znači dobro mesto. S obzirom da ste boravili u Marinaledi, kako se ona čini vama lično?
Svako od nas latentno traga za nekim oblikom utopije, sigurnošću i atmosferom bez haosa. Marinaleda je tokom cele godine okupana suncem. Petnaestak britanskih porodica je pronašlo tamo sreću, njih je inspirisala geopolitička klima da ostanu. Marinaleda mi je zanimljiva kao socijalni eksperiment, ali moja Utopija je Beograd.
U vašem filmu Gordiljo nas podseća da dnevno 70.000 ljudi na svetu umre od gladi, da više od dve milijarde ljudi na planeti živi s jednim evrom na dan što je jednako trajnoj torturi glađu, da je tri četvrtine zemaljske populacije bez osnovnih uslova za život. No, kad znamo da revolucije kroz istoriju nisu donele ništa dobro osim još bola i patnje, a da se bogatstvo na ovaj ili onaj način uvek preseli kod onih tzv. sposobnijih koji se otimaju za novac i moć, šta da se radi?
Instant otimanje i kreiranje moći bez solidne osnove je kratkotrajno bustovanje koje pre ili kasnije doživi krah kao akcije na berzi. Istina je da taj krah najsnažnije osete građani kolateralci, poslednji u lancu ishrane, ali i „sposobniji“ lako skliznu. Nažalost, neko novi zauzme njihovo mesto, pa se kreira sledeći ciklus. Mislim da kulturno-intelektualnim investiranjem svaki čovek može da doprinese podizanju kolektivne svesti i sistema vrednosti koji je urušen.
Da li je Gordiljo čuo za Tita, samoupravni socijalizam Jugoslavije, davanje fabrika na upravljanje radnicima?
Gordiljo nam je održao istorijsko-politički masterklas od Tita do Miloševića. Kao profesor istorije i aktivista imao je veoma zanimljivo viđenje našeg političkog kretanja kroz vreme. Ukratko, vidi nas kao socijalno-politički osvešćen narod, koji se, nažalost, kao i Španija susreo sa autodestruktivnim problemima korupcije i krizom spoljnopolitičkog identiteta. Društvo koje vapi da se oslobodi turbulentne, nasleđene geopolitičke hipoteke devedesetih.
Čini se da ste u rediteljskom postupku pričanja priče namerno izbegli sve što je privatno i lično u vezi sa Gordiljom i Marinaleđanima. Ništa čuveni postupak iz, doduše, igranog Reneovog filma Hirošima, ljubavi moja, gde se prepliću opšte i pojedinačno? Čovek koji toliko radi na opštoj dobrobiti možda je nešto propustio u svojoj ličnoj? Imao je nervni slom?
U procesu istraživanja imala sam ideju da film režiram utopijski, da se individualizam i lično svedu ili isključe. Da atmosfera filma bude zapravo osećanje koje imate kada šetate ulicama Marinalede. U svakom trenutku osećate njihovu borbu oslikanu grafitima, prihvatanje, socijalnu angažovanost. Gordiljo i Marinaleđani žive zajednicu, u trenucima krize dođe do pucanja, ličnih lomova, ali su i oni posledica problema cele zajednice. Tako da u Utopiji lično postaje kolektivno.
Šta će biti vaš sledeći korak?
Radim na dokumentarnom filmu o Slavku Vorkapiću, jednom od najznačajnijih srpskih autora svih vremena, teoretičaru, reditelju, omiljenom holivudskom montažeru, tvorcu onog što danas možemo nazvati „slobodnim srpskim filmom“ – filmom koji je prestao da bude izraz političkih kompromisa.
