Europeana, Patrik Ouržednik

Sa češkog prevela Iva Plešingerova
Samizdat B92
Beograd 2003.

Podnaslov ove knjige „štreberski“ posve neodredivog žanra glasi „kratka istorija dvadesetog veka“, i ovaj naputak za snalaženje u štivu treba uistinu shvatiti doslovno. Ne, dakako, u akademskom smislu – autor ne piše ni školski udžbenik ni dajdžestirani priručnik za ubrzano bubanje propuštenog gradiva. Ne, Europeana je neka vrsta istorijskog pregleda jednog izrazito krvoločnog i ubilačkog veka propuštenog kroz šake nesmiljenog, razigranog spisateljskog cinika.

Patrik Ouržednik je češki pisac koji od sredine osamdesetih živi u Parizu, prevodeći francuske pisce na češki i obrnuto. Autor je nekoliko knjiga poezije, zbirki biblijskih i parabiblijskih izreka (?!), a češkoj je publici najpoznatiji po Rečniku nekonvencionalnog češkog… Ovi su šturi bi(bli)ografski podaci po svemu sudeći više nego dovoljni da i ovdašnjem čitaocu – koji, dakako, nikad čuo – dočaraju bar deo neobičnosti Ouržednikovog spisateljskog sveta: to će čitaocu pomoći da bude manje šokiran onim što ga čeka u Europeani…

Ovo originalno štivce od stotinak strana nesumnjivo jeste proza, ali ne liči ni na šta što biste pod tim podrazumevali: gde su tu likovi, gde je zaplet, šta je sa spisateljskom maštom? A opet, nikako se ne radi o tome da Europeana pripada školi radikalno eksperimentalne proze, one koja je revolucionarno raskrstila sa Pričom kao Nikoletina Bursać sa Bogom. Sve što Patrik O. ispisuje nije ništa drugo do Teška Faktografija, naizgled sumanuto i samosvrhovito gomilanje i variranje poznatih i manje poznatih – valjda gdegde i apokrifnih – istorijskih podataka o tom „kratkom dvadesetom veku“, vremensko-prostorni surfing tamo, nazad i unakrst kroz meandre poslednjeg stoleća drugog hrišćanskog milenijuma, kroz ratove i paktove, kroz spasiteljske ideologije sa njihovim (ne)slavnim protagonistima i mahom anonimnim žrtvama, kroz političke, umetničke i naučne praznoverice i zablude, trendove i mode, pravce i izme, kroz neraskrčivu prašumu znakova & označitelja, to jest kroz sav taj Šum Vavilona, jednom rečju (u dve reči)…

Pa dobro, šta se uopšte može zamesiti od takvog testa, neprikladnog za prozu, i hiljadu puta već gnječenog ionako?! Ima li ičega besmislenijeg i pretencioznijeg od toga da se Ispriča Dvadeseti Vek, i to na stotinak strana lakog i promenadno leprškastog proznog kroja? Skepsa je zdravo razumljiva, ali Ouržednik je merlinovski čarobnjak, i otuda sumanuta ideja prerasta u zadivljujući niz ironičnih opservacija, blistavih portreta organizovane ludosti koji vas istovremeno zasmejavaju i lede vam krv u žilah. Ne dajući se, dakle, impresionirati „veličinom“ zadatka, pisac zapravo od Stoleća naprosto pravi Priču, a od njegovih protagonista književne junake, ni jednog trenutka ipak ne pružajući čitaocu utešnu iluziju kako ovi „nisu stvarni“, kako ih je pisac „izmislio“, kako će sva ta Neverovatna i Tužna Istorija ostati zauvek zatočena unutar korica Europeane…

Nu, čemu sve to? Pitanje je već načelno pogrešno i suvišno, ali ipak, evo mogućeg odgovora: autor sjajno kontrastira „hladno“, beskrajno nizanje deprimirajućih podataka o Ludilu Veka sa svojom gotovo „infantilnom“ naratorskom pozicijom onoga koji je čuđenje u svetu, kao nekakvo neiskvareno đače koje prebire po dobro naučenom gradivu; efekat je gotovo spektakularan: diskretno suprotstavljajući ogavnu sliku Veka „ljudskoj meri“ jednog namerno „neutralnog“, „katalogizatorskog“ diskursa, Ouržednik na svakoj svakcijatoj stranici ispisuje lako uklopive lego–fragmente priče o monstruoznosti Velike Istorije i dragocenosti očuvanja male, ljudske mere, a da nigde i nikako to ne izgovara, da se nigde ne zalaže „za“ nešto ili „protiv“ nečega. Svakome ko je ikada naoštrio olovku ili seo za kompjuter s ambicijama većim od sabiranja bodova u tabliću ili igranja tetrisa, trebalo bi da bude jasno koliko je ovo inače Nemoguća Misija. Sigurno je da bar ove godine nećete pročitati neobičnije štivo od ovoga, ma koliko se trudili.