Enterijer manjka

Najočiglednije, zavladala nam je i moda tehno/elektronik naziva za pop-muzičke festivale i nalik-događaje: neprikosnoveno vođstvo i dalje ima novosadski Exit, a počeli su za njim da kaskaju Intro, Entrance… u sve manjim mestima, evo najzad i Enter u glavnom gradu. Šta je sledeće u IT-pomodnosti, ako nastave slični virtuelni festovi: Default, Error ili – još bolje? – Escape?

Možda manje upadljivo, ovladavaju nam – ne samo u pop kulturi – manifestacije s nedostatkom identiteta (ideje, koncepta, vizije, programa), a pokušaji da budu opravdane i čak uzvišene virtuelnim naslovima/sloganima najviše podsećaju na nekadašnje bacakanje multimedijalnog. Sve to pada pred neskriveno napabirčenim elementima, sadržajima, učesnicima, što je OK, nužno zlo naše opštepriznate kukumavke-tranzicije, samo priznajmo to sebi i nemojmo se zavaravati. Još sezonama biće nam bar prihvatljivo gotovo sve što nam je dostupno, uhvatljivo, a naročito ono što je naplativo. To nikako ne znači da bi trebalo odustati od borbe za kvalitet, za novo, ali znači da će „konfiguracija“ prvo i uvek biti ono što i ovde može da se proda (sponzorima, donatorima, institucijama države, publici… ), da bi manifestacije uopšte bilo. Utoliko ocena izvođača postaje manje važna od rasprave o organizacionim performansama.

CAPS LOCK: Po navici Beograd u jesen oseti prazninu ako nema svoj džez festival. Početkom prošle decenije pravilno zamišljen, ambiciozni Summertime Jazz, Blues… and World Music Festival (produkcija Sava centra) lako je zbrisao već zanemoćali BG Jazz Fest „prevukavši“ termin održavanja na početak leta, ali je postepeno sklizavao pod teretom „objektivnih okolnosti“ koje su upropastile i onoliku državu, a kako ne bi i nešto svetsko u njoj. Posle padanja bombi festival se par puta koprcnuo „duvanskim putevima“ (čitaj: vrsta sponzora) i zamro, a posle padanja Slobe živnula je koncertna delatnost, posebno strana gostovanja u Sava centru, no nije se pojavio novi središnji, godišnji pop-muzički fest. Do Entera, ako je to – to…

Properties: Hoće li Beograd (time i Srbija) imati propisan džez festival nije stvar koja bi ikad više trebalo da bude proizvoljnost, uslovljena entuzijazmom i sl. nego inicijativa i odluka gradskih/republičkih ustanova. Ako establišment hoće da izvikani triling BEMUS–BITEF–FEST upotpuni međunarodnim džez festivalom, onda neka bar racionalizuje ono čime već raspolaže. NUM LOCK: Enter je donekle „isilovao“ svoje četiri večeri, poslednja je visila posle dva uzastopna „prazna“ festivalska (?) dana. Uz to, u prvoj polovini festivala (džez!) koncerte je posećivalo znatno manje od hiljadu ljudi po večeri, uz ulaznicu od po 400 dinara. Svi odsutni mogu samo da žale za nastupom izvrsne pevačice/pijanistkinje Patriše Barber, ali ovakav odziv ukazuje nam na nekoliko problema. Prvo, čim nije potpuno jasno da je reč o džez festivalu, on gubi svoju najverniju publiku, ljubitelje koji su se bolje snalazili i pod težim okolnostima. Drugo, ma koliko SC bio najreprezentativniji društveni koncertni objekat, nije baš razumno sve programe po svaku cenu tamo naguravati. Realnija procena ponude/privlačnosti i malo više truda da se određeni događaji smeste u prigodnije sale dali bi bolji utisak a i smanjili bi troškove. Pa, ako je već pokrovitelj manifestacije Skupština naše prestonice, njoj su na dohvat ruke i upola manji prostori – tradicionalni Dom sindikata i još manja ali ništa slabija bioskopska dvorana Doma omladine itd. Takvim „rasprostiranjem“ festivala grad zaista dobija, a možda bi se pojavili i uslovi za prateće programe koji i čine da jedan festival bude više od pukog niza koncerata.

SEND TO: Sticajem okolnosti (oko) u danima Entera u Beogradu se nagomilalo drugih koncerata koji od središnje ose ovog festivala nisu bili ništa dalji nego bilo koji iz njegovog zvaničnog programa – npr. iz Memfisa/SAD Tav Falco & Panther Burns u Domu omladine, domaći Orthodox Celts pa Sila… u SKC-u. Takođe, u četiri dana naposredno pre Entera, Novi Sad je imao svoj džez festival (koji je, naravno, podržala/finansirala tamošnja Skupština grada) s jakim programima i inostranim gostima, a da ni delić toga nije „preliven“ u Enter iako je pijanista Bojan Zulfikarpašić (poreklom iz Beograda, nastanjen u Parizu) dan posle svog novosadskog koncerta ponovio to na beogradskom „Kolarcu“.

SAVE AS: Normalno, nemam iluzija da su se svi organizatori mogli dogovoriti, uskladiti termine i ulaganja i izbeći preklapanja. Ali, teško me je i ubediti da u koncertnoj delatnosti u Srbiji baš niko ni s kim nije u stanju da sarađuje u interesu publike. I ne mislim pri tom samo na što duži niz što kvalitetnijih nastupa, s „vezanom“ prodajom jeftinijih ulaznica. Mi, publika/građani, koji smo počeli sve više da plaćamo poreze, samim tim i te kako imamo prava i da pitamo šta sve i kako finansiraju npr. skupštine gradova, ministarstva kulture itd.

CTRL/ALT: U tom smislu pun pogodak je ponovni dolazak grupe Gotan project svega tri meseca posle njihove BG-premijere u kalemegdanskom zelenišu. Argentinci u Parizu, grupa osnovana 1999. sa samo jednim albumom dosad (La Revancha Del Tango, 2001. Ya Basta), ali i s jednom od najboljih predstava trenutno u opticaju po Evropi, rasprodali su veliku dvoranu SC i podsetili nas kako smo nekad imali prilike da uživamo u uspinjućim zvezdama kojima bi nastup u Beogradu bio među najvećim koncertima dotad. Las Ovationes!

DELETE: U tom smislu, priličan promašaj je nastup nalik diskoteci silazećih zvezdica engleskog tehno-popa St. Etienne, na samom kraju festivala. „Dosadom protiv SIDE“, jer to beše taj svetski dan? Svim žarom daktilo-biroa društvene firme uspeli su da izmame bučno odobravanje solidno popunjenog partera. Mlada je publika, preživeće ipak.

HOME, END, PAGE DOWN.