Englez u trajnom bekstvu

Izmenjuju se literarne mode, zanosi i trežnjenja, duh vremena i kojekakve kulturološke konstelacije srećno se ponekad pogode pa podignu nekog pisca možda i na više vrhove nego što mu „objektivno“ pripada, a potom ga, kad sve prođe, spuste mnogo niže od njegovog realnog mesta u suptilnoj, krhkoj, a opet ne baš tako sasvim relativnoj i neizmerivoj hijerarhiji vrednosti. Nešto od toga, ili sve to, desilo se i sa Lorensom Darelom i njegovom globalnom recepcijom; bivalo je vremena kada nije silazio sa usana obožavalaca i mrzitelja, a ima i vremena kada je pomalo skrajnut, barem u poređenju sa slavom iz sredine prošlog veka. Ali opet, teško da bilo koja trezvena prosudba može da ga ostavi izvan najužeg kruga najvećih romanopisaca engleskog jezika, a pogotovo Britanskog ostrvlja, u XX veku. Da je napisao samo Aleksandrijski kvartet već bi tome bilo tako, ali naravno da nije napisao „samo“ Kvartet: pisanje je bilo Darelova nasušna strast, destruktivna, apsorbujuća, veličanstvena – naizmenično i(li) u isto vreme. Literatura je bila njegovo samoostvarenje, njoj je mogao štošta da žrtvuje, ali u njoj je bio i otvoreno, bezobrazno, oblaporno tašt, sa onom nehajnom neposrednošću iritantnog genija. Za one koji su mu bili (pre)blizu – neretko više iritantnog, a za ostale, nesumnjivo više genija.

Gordon Boker piše obimnu, studioznu, posvećenu i posvećeničku ali i razumno ikonoklastičku knjigu Lorens Darel: Biografija (prevela Sonja Vasiljević; Karpos, Loznica; izvorno objavljena 1996. kao Through the Dark Labyrinth. A Biography of Lawrence Durrel) kao opojnu, iz-ruku-neispustivu kombinaciju više nego upućene hronologije piščevog stvaranja, intelektualnih preokupacija, egzistencijalnih iskušenja, ahasverskih neizdrža, literarnih prijateljstva i uticaja na jednoj i privatnog „njuškanja“ na gornjem rubu trača na drugoj (koja ipak ne zalazi neopravdano preduboko u tu zonu naprosto utoliko što Boker dobro zna i implicitno odlično brani spoznaju da čovek i pisac poput Darela ne može biti ni ovlašno dodirnut ako se ne zađe iza zavese, u klupko svakojakih strasti svakog mogućeg registra, kakvima sam Darel intenzivno „puni“ svoje likove). Diskretno nam je naznačeno i da nije imao takoreći nikakvu pomoć i podršku od Darelovih naslednika, kao da su znali da Boker nije rad da piše hagiografiju. Uostalom, zar je Darel ikome ličio na sveca?

Lorens Džordž Darel rođen je 1912. u Džalandaru u Indiji, i dobar je deo detinjstva proveo u tom kolonijalnom svetu, bivajući istovremeno deo jedne „egzotike“ (sa evrocentričnog stanovišta) i potpuni, otuđeni, pomalo odbojni stranac u njoj; kada je jednom napustio, za time više nije žalio. Kasnije, u zavičajnoj Engleskoj, koju je sa sebi svojstvenom pronicljivom drskošću prozvao „ostrvo pudinga“, Darel će biti i neuklopljivo „divlje dete“ neizlečivo zaraženo nečim oh–tako–nebritanskim, ali i deo jednog novog, prevratnog naraštaja koji će spolja napasti srce te kulturološke „engleštine“ samo zato da je preoblikuje tako da mu unutar nje bude udobnije. Ta ambivalentnost odnosa prema Ostrvu (sa kojeg je ionako s veseljem odsustvovao veći deo odraslog života), taj doživotni love–hate relationship, taj prezir prema „engleskoj malograđanštini“ i istovremeno dubinska lojalnost ne samo Državi (ne zaboravimo da je Darel proveo dobar deo života službujući u diplomatiji i drugim, čak i obaveštajnim službama Krune) nego i jednom shvatanju društva u koje je dubinski ukorenjen skeptični liberalizam jedne zrele civilizacije – kojoj se uticao kao spasenju kad god bi u spoljnom, nebritanskom svetu zagustilo – to je sve isto neodvojivo od darelovskog weltanschauunga, nemarno nedoslednog i fundamentalno nesmirljivog.

„Biografija“ je, dakle, iscrpna, upućena, dokumentovana hronika jednog nestandardno impresivnog života, od „predistorije“ indijskog detinjstva preko – mnogo zanimljivijih – piščevih mladalačkih lutanja, težnji, ambicija, glavinjanja u potrazi za sopstvenim izrazom, posledično i afirmacijom; prikaz mladenačke boemije u međuratnom Londonu, ogromne intelektualne (obaška i seksualne) gladi i istovremeno potpunog nehaja prema tzv. formalnom obrazovanju, koje neće ni steći, što će mu kasnije – kako to već biva – ponekad stvarati bezrazložne komplekse i potrebu da prenaglašava svoju ionako nesumnjivu erudiciju. Slede prvi literarni uspesi, ali i razočaranja, prve pristalice ali i žestoki osporavaoci – kojih mu neće nedostajati čak ni kad, mnogo kasnije, postane jedan od globalnih literarnih selebritija – zatim Pariz, prijateljstvo s Henrijem Milerom i Anais Nin – koja će se, naročito ono prvo, pokazati doživotnim – prvi odlazak u Grčku, na Krf, koja će (Kipar included) postati njegova velika ljubav, kao i Italija i jug Francuske, dakle Mediteran uopšte, ili bar njegov „gornji“, evropski deo: taj južni svet, ta kupajuća svetlost, ti gorki limunovi, biće zapravo Darelova „prava“ domaja, frekvencija na skali sveta gde će se njegovo biće fizički i duhovno najbolje osećati, razumevajući ih dubinski i iznutra, a ne prestajući da bude elitni baštinik i nastavljač jedne drugačije, distancirane anglosaksonske kulture. Čudan spoj? Malo je reći čudan, možda i zazoran, ali Darel je i po mnogo čemu drugome bio unikat.

Potom sledi Drugi rat, koji je Darel velikim delom proveo u državnoj službi u Egiptu; bez toga ne bi bilo Kvarteta. S Aleksandrijom će pisac ostati u čudnom odnosu, jer one Aleksandrije iz Kvarteta ubrzo više neće biti, a s onom koja ju je nasledila neće znati šta da radi. Prema tom nekom novom, nadirućem arapskom svetu, naglašeno religioznom, Darel je držao najblaže rečeno distancu kakva bi mu u današnja vremena verovatno priskrbila idiotsku titulu „islamofoba“, ali, zaboga, možete li zamisliti erotomana i hedonistu Lorensa D. koji iskazuje evnuško „divljenje“ za sistem vrednosti koji žene drži pod ključem u kući i zamata ih u debele krpe da budu nevidljive?!

Nije ni posleratna Jugoslavija, naročito Beograd, uopšte dobro prošla kod mladog diplomate Larija Darela, a kako bi drukčije i bilo? Bio je ovde u najgora vremena staljinizma, pa potom staljinističkog obračuna sa neodustajnim staljinovcima; nije se imalo mnogo šta voleti u Jugi tog vremena a najmanje još u razrušenom, mračnom i hladnom a onda još i soldatima, policajcima i nomenklaturom napučenom Beogradu, nemojmo se lagati. Tu su negde pukle i mladenačke Darelove simpatije za levicu; u ostatku života biće bliži antikomunističkim pozicijama, mada će se čuvati hladnoratovske histerije.

Prostor ističe, pa ću zbrzati kao u reklamama za medicinske preparate: Boker na skoro šest stotina stranica besprekorno detaljno prati potonje Darelovo postepeno i mukotrpno literarno probijanje, koje će tek pojavom Justine, prve knjige Kvarteta, dobiti strelovito ubrzanje koje se više neće zaustaviti, njegov zreli literarni život, na daleko „višoj“ nozi, zrele godine uglavnom u južnoj Francuskoj, ali opet nipošto bez svakovrsnih sukoba i briga – ponekad čak i novčanih, ipak. Na drugoj strani, tesno isprepleteno s hronikom nastanka njegovog dela, ovo je vrlo pomna studija Darelovih brakova i drugih, bezbrojnih odnosa sa ženama (njegovu seksualnu opsednutost ali i povremenu mračnu nasilnost, najčešće ispoljavanu u periodima intenzivnog pisanja), ali i sa familijom uopšte, pre svega s decom; iako je znao biti i vrlo brižan i posvećen otac, Darel ipak pre spada u kategoriju stvaralaca nemogućih roditelja, a tu je naročito traumatičan odnos s kćeri Sapfo, koja će se na koncu ubiti. Posle se za tim odnosom vukla i intriga o incestu, po svoj prilici bez osnova, ali znakovita.

Darelova biografija u izvedbi Gordona Bokera klasičan je page–turner, obilna porcija biografske literature koju ćete poželeti da pročitate nadušak; ako poznajete Darelovo delo, štošta će vam o njegovim knjigama i o tome zašto su morale biti takve biti jasnije, drugo ćete poželeti da iznova pročitate, drugim očima; a ako njegove knjige, ili većinu njih, ne poznajete, poželećete da ih upoznate odmah, sad, juče. A piščevom životu sigurno nećete suditi, bilo je dovoljno filistara koji su se bavili time; na kraju krajeva, sve ionako postane literatura, zar ne? Veća od života, ali nemoguća i nevažna bez života. Ništa kontradiktorno: ide jedno u drugo, prepliće se, stapa se u talionici vremena.