Što god da mislite o ovom gradu, on je veoma dobar u onome što radi – ili ako ne dobar, onda bar veoma uspešan. Proteklih dvadeset godina, kad je broj Engleza koji tradicionalno provodi odmor na moru opao za petinu, Blekpul je dobio sedam odsto više posetilaca i pretvorio turizam u privrednu granu od dvesta pedeset miliona funti godišnje – što nije mali poduhvat kad uzmete u obzir englesku klimu, činjenicu da je Blekpul ružan, prljav i veoma udaljen od bilo čega, da je njegovo more otvoren toalet i da su gotovo sve njegove atrakcije jeftine, provincijalne i sumorne.
Čitajući gornji pasus nikada ne biste pogodili, ali stojim vam dobar: Beleške s malog ostrva Bila Brajsona (prevela Eli Gilić; Laguna, Beograd 2008), Amerikanca koji se (relativno) skrasio u Britaniji, prava su ljubavna oda Engleskoj, Velsu i Škotskoj, to jest celom tom „malom ostrvu“ na kojem se stislo bezmalo stotinak miliona čudnih ljudskih duša, ubeđenih da je to njihovo kišno i tmurno ostrvce bez poštenog leta i poštene zime sam Pupak Sveta, sve sa njima u njemu. I, znate šta je tu najčudnije? Što je to njihovo uverenje neretko sasvim ispravno; zapravo, zapanjujuće često za jedno geografski naizgled zatureno i zanemarljivo parče sveta, čuveno po lošoj klimi – mada, ukusi su različiti: Brajson će reći da baš voli to što može da nosi istu odeću tokom cele godine… – teško opisivoj nacionalnoj kuhinji i gotovo nepostojećem grejanju.
NEMOGUĆE MESTO: Kao lucidni nomad širom otvorenih očiju, srca i uma, Brajson je rođeni putopisac: duhovit, iskričav, pronicljiv, ali bez paranaučnih ambicija, što će reći da pišući o raznim gradovima i zemljama ovaj svestrani „provincijalac iz Ajove“ uvek piše i o sebi u raznim krajevima, što kod lošijeg pisca nužno ostavlja utisak besplodne egocentričnosti – znate ono: šta me bre briga kad si ustao i šta si doručkovao! – a kod Brajsona je posve opravdano, jer je njegov putopis obična ljudska avantura, sa svim pripadajućim ljudskim slabostima i nesavršenostima, a ne pretenciozni kurs iz amaterske antropologije. Da je tome tako, već smo se mogli uveriti iz Brajsonove sjajne zbirke lutalačkih zapisa iz svih krajeva Evrope, uključujući i naše krajeve (Ni ovde, ni tamo; v. Vreme br. 729); novi Brajson na srpskom to još ubedljivije potvrđuje.
Beleške s malog ostrva izvorno su objavljene sredinom devedesetih, pred sam osvit blerovske „kul Britanije“: sticajem okolnosti, na licu mesta sam svedočio ogrooomnoj popularnosti ove knjige na Ostrvu. Autor je do tada imao već zavidan dugogodišnji staž naturalizovanog Engleza, no upravo se u to vreme spremao na privremeni povratak u SAD: ova je knjiga imala biti neka vrsta „dugog pisma za kratko rastajanje“, jedna u podtekstu i podtonu pomalo sentimentalna, no na površini iznad svega iskričavo duhovita potraga za Onim Nečim u šta se Brajson na Ostrvu zaljubio, i što ga je učinilo trajnim ovisnikom o tom nemogućem mestu naseljenom nemogućim ljudima, koji sve rade mimo sveta; sve, uključujući čak i ono što su sami izmislili i podarili svetu (fudbal, recimo).
BEZ LASKANJA: Spomenuo sam enormnu popularnost ove knjige. Dobro, to je sve samo ne neobično: Bil Brajson ume da piše pametno, a opet pristupačno, što je dobitna kombinacija, jer zahvata prilično široko u pismeniji deo čitalačke nacije. No, ima tu nešto drugo, što mi se čini vrednijim razmatranja. Da, Brajson je do ušiju zaljubljen u Englesku, i on to nimalo ne krije; zar nije logično da to godi sujeti „domaćina“? Šta je lepše nego kad ti neko objektivan, sa strane, kaže koliko si neizdrživo lep i pametan, i to na kolektivnoj bazi? Štos je u tome da Brajson nije od takvih laskavaca: kada bismo na jednu stranu stavili šta je sve u ovoj knjizi nazvano „ružnim“ ili na bilo koji drugi način lošim, bezveznim i nerazumljivim, a na drugu ono u piščevim očima lepo, dobro i krasno, ispalo bi da prvo nekako preteže. Kako to!? Lepo: Brajson se neće ni najmanje libiti da, recimo, neki grad (selo, predeo, obalu, zgradu, instituciju…) nazove prokleto ružnim, odbojnim mestom gde ne bi rado proveo ni pet sekundi svog života; to, uostalom, na raznim mestima u ovoj knjizi i čini, bez pardona, bez namere da bilo koga uvredi, ali i da se bilo kome izvinjava zarad onoga što vidi i načina na koji to doživljava. Tja, da nije tako, zar bi mu se moglo stvarno verovati kad nešto drugo proglasi lepim, toplim, uzbudljivim, vrednim? Pisca, dakle, ne zanimaju jeftini aplauzi lokalpatriotskih zanesenjaka – ta je mentalna pošast dosta ravnomerno raspoređena svugde po svetu – nego kreće u svoju malu ekspediciju vođen „sebičnijim“ motivom: potragom za Svetim Gralom onog večitog engleskog što ga je tako dugo držalo tamo (i čemu se, bajdvej, docnije i vratio). Jer, Beleške s malog ostrva jesu pravo pravcato hodočašće: svoje putešestvije autor započinje baš na onom mestu (u Doveru, nego gde) na koje se svojevremeno prvi put iskrcao na englesko tlo, a zatim krstari uzduž i popreko po celoj Engleskoj, po zabitima zelenog Velsa, i po velikim gradovima, ali i zabitima Škotske, sve do krajnjeg severa, gde se ovo hodočašće prirodno i završava. Njegovo su prevozno sredstvo vozovi i autobusi, spava po neglamuroznim hotelčićima u rasponu od pristojnih do groznih, jede i pije po lokalnim pabovima ili konfekcijskim restoranima dalekoistočne kuhinje (tandori piletina ionako je danas „engleskija“ od fish & chips!) I, uopšte, otvara sva čula onom down-to-earth životu u jednom tematski omeđenom vremensko-prostornom kontekstu.
Jesam li u ovom tekstu napisao već nekih šest puta da je Bil Brajson neodoljivo duhovit? Ako jesam, evo i sedmog! Pri tome, dobrohotni Amerikanac nije od onih parahumornih smarača koji te u svakom prokletom pasusu podgurkuju i podmašuju da se grohotom smeješ iako zapravo ništa nije smešno; ne, njegova je duhovitost pre „organizovana“ na bazi povremenih eksplozija, izazvanih urnebesno uvrnutim i slikovitim momentima autorovih „prosvetljenja“ glede osobenosti života u Engleskoj. Beleške s malog ostrva otuda su pametno, a ipak „lako“ štivo, kao stvoreno za plažu; budite srećni, uostalom, što ta vaša plaža nije u Blekpulu!
