"Mislim da grupe ovakvog tipa mogu da se razvijaju samo ako je njima samima stalo. Iskreno, još ne znam šta je cilj svega toga"
Pančevačko-beogradska postava Elektro-lasta spada među nekolicinu zanimljivih novih imena na domaćoj muzičkoj sceni. Ako ne na neki drugi način, zainteresovani su mogli da se sretnu sa njihovom muzikom na kompilaciji Šta treba maloj deci, izdavačke kuće Kornet. Spomenuta kompilacija je jedno od najugodnijih iznenađenja prošlogodišnje produkcije, već i zato što nagoveštava da postoji čitav niz bendova koji stvaraju „drukčiju“ muziku. Da je bilo neke pravde, ili da je kompilaciju objavila neka velika kuća, možda bi to imalo odjeka kao Paket aranžman osamdesetih (koji je objavio zagrebački Jugoton, tada jedna od dve najveće izdavačke kuće u zemlji). Ko zna.
Razgovarajući sa članom ElektroLaste Vukom Palibrkom, takođe poznatim po svom radu na stripu, stiče se utisak da je jedan od kvaliteta koji ovu grupu izdvaja pre svega to što nisu lišeni smisla za humor, što danas u priličnoj meri nedostaje, i to ne samo na našoj sceni…
„VREME„: Budući da se baviš stripom, kako miriš ove dve aktivnosti u svom radu, i misliš li da su muzička i strip scena povezane, i na koji način?
VUK PALIBRK: Muzika i strip svakako imaju dosta toga zajedničkog, kao što, recimo, film i muzika imaju zajedničkih tačaka, itd. Meni su ipak ElektroLasta i crtanje stripova dve različite stvari, i ne nalazim u njima ama baš ništa zajedničko, ali svakako ima neke muzike koja me pokreće i daje mi energiju za rad.
Koji je bio najblistaviji trenutak ElektroLaste u dosadašnjoj karijeri?
Pa, verovatno to što je naša pesma Guzata tinejdžerka postala najveći hit na Radio Harizmi i za šest meseci je postigla neverovatnu popularnost kojom smo i mi zapanjeni. Ta stvar je nastala iz čiste dosade, ali se ispostavilo da može da postane pravi hit!
Mesto na kom vežbate, zgrada BIGZ–a, zanimljivo je po tome što je postalo neka vrsta katalizatora beogradske scene. Veliki broj muzičkih grupa, ali i likovnih umetnika i svakojakog zanimljivog sveta svakodnevno cirkuliše ovom zgradom, i pretpostavljam da se sa nekima od njih sudarate u hodnicima…
Da, u BIGZ-u imamo probe već nekoliko godina i za to vreme smo promenili nekoliko studija u istoj zgradi. Čini mi se da BIGZ u ogromnoj meri pozitivno utiče na scenu. Veliki broj bendova sa kojima ponekad sarađujemo i bendova koji su nam prijatelji, ima probe u studijima koji se nalaze bukvalno do našeg, a pošto su tamo zidovi prilično tanki, uvek možete da čujete neki drugi bend kako vežba. Mislim da bi stvarno bila prava šteta za domaću alternativnu scenu da jedno takvo mesto kao što je BIGZ tek tako prestane da postoji.
Često se ljudi žale na trenutne prilike na sceni, međutim, činjenica je da postoji mnogo toga što olakšava stvari u ovo naše vreme. Šezdesetih si morao prvo sam da napraviš gitaru da bi uopšte mogao da sviraš, a u vreme novog talasa, o kojem se sada govori sa nostalgijom, mogao si da dobiješ batine od gradskih siledžija samo zato što nosiš bedž ili stari sako. Da ne govorim o tome koliko je danas lakše snimiti muziku, nastupiti pred publikom, a povrh svega dovoljno je da klikneš mišem i da za tili sajber čas razveješ informacije o svom radu na sve četiri strane sveta…
Ne znam kako su stvari funkcionisale ranije, ali čini mi se da je danas vrlo lako oformiti bend i snimiti album. Dovoljno je, ako ništa drugo, barem imati jedan običan kompjuter i nekoliko programa koji mogu da se skinu sa interneta (može i demo-verzija!) i već od toga može da se napravi nešto zanimljivo. A ako još umete da svirate gitaru ili neki drugi instrument – onda je svet pred vama! Pa ipak, od sviranja u bendovima ne može da se zaradi neka ozbiljnija kinta i mislim da većina ljudi ovde to radi zbog sebe samih i zbog svojih drugara i drugarica, što je, u stvari, i najbolje. Jer, kome su još zanimljivi bendovi koji sviraju samo zarad novca?
Grupe kao ElektroLasta su miljama daleko od onoga što forsiraju mejnstrim mediji u ovoj zemlji. Kako vidiš da postava ovog tipa može da se razvija, šta je cilj svega toga?
Mislim da grupe ovakvog tipa mogu da se razvijaju samo ako je njima samima stalo. Iskreno, još ne znam šta je cilj svega toga, valjda da imamo šta da radimo u slobodno vreme?
Sindikat glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu podneo je TOK-u krivičnu prijavu protiv ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i v. d. upravnika Dragoljuba Bajića. Razlog: štetno delovanje po kolektiv
Krajem februara Ministarstvo kulture je objavilo 11 konkursa za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, uz nekoliko nejasnoća. Na primer, kad će biti završeni svi prošlogodišnji
Filmski centar Srbije je odlučio da ne raspisuje konkurse, zato što filmovi kojima je dao 13 miliona evra još nisu završeni. Ovom odlukom, FCS gubi svoju misiju i razlog zašto postoji
Nagradu „Pavle Vasić“ dobila je Una Popović za tekst u monografiji „Goranka Matić“
Do kraja marta a od početka godine, biće deset jubilarnih izvođenja pozorišnih predstava. Od toga u dve glumi Voja Brajović, a tri su u „Zvezdara teatru“
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Ćacilend 6. marta slavi prvi rođendan. Naprednjačka okupacija Pionirskog parka govori sve o režimu Aleksandra Vučića. I mnogo o onima koji se protiv njega bune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
