Iz toga što nam nije sačuvan nijedan Orfejev stih ali jeste legenda o prvom pesniku i njegovoj izuzetnoj sudbini lako se vidi kako je već u korenima kulture kojoj kao daleki potomci i naslednici još uvek pripadamo važna razlika između stihova i izveštaja. Da li, jer su sačuvani, izveštaj i svedočanstvo imaju veći značaj nego autentičan stih pa zato mogu i da ga zamene, istisnu u pamćenju? Pre no što odemo korak dalje od ovakvog ciničnog zaključka na kakav upućuje Sloterdajk, ostaje nam pitanje da li je svojstvo našeg doba da tu gde je nekada bila sama stvar pesništva, postavlja poeziju kao izveštaj o samoj stvari pesništva u kome se dočarava mit o izgubljenom zlatnom dobu, vremenu kada smo bili bogovi, ili samom rajskom mestu za život.
„Tako je lako ispresti priču oko pesme“, kaže u pesmi Mesečina na samom početku knjige Elegije nokturna etide Saša Radojčić, a „priče koje smo pričali vatri / našem uhu zvuče drugačije“, kaže u prvoj pesmi ove knjige (Elementi). Ne bi to sve bilo dovoljno da se iz ovog ugla vidi Radojčićeva pesnička pozicija da priča o nekoj bilosti nije poetički ugao iz kojeg čitava knjiga hoće da se uhvati u koštac sa epohom i stanjem poezije u njoj. Važna je, naravno, i modernistička faktura stiha, poremećaji interpunkcije, prelomi sintaksičkih nizova, parabole i raskol sumnje u jezik i potrebe da se pronađe jak, metaforički izraz, ili čak i takvi tragovi rane modernosti kakva je naklonost slici turbine, jer sve to određuje melanholično saznanje o nečemu što je izgubljeno, kao i problemski raspon stihova od boga do porodice, od antike do sadašnjih ratova. Pozicija „pesničkog pričanja“, a pri tome modernistička pesnička sredstva suzbijaju samo pričanje, provlači se kroz čitavu knjigu, baš kao i pitanje reči, jezika, izraza, rečnika, ali zatim ćutanja, odsustva, praznine, skela oko stvari. Sve to uslovlja da „prikovan za tuđu zemlju sastavljam priču“, kako kaže Radojčić u Rekvijemu, odnosno „pričao bih ti o tišini, o tome / kako se ništa zbivalo nije“ , pa zatim „pričao bih ti priče / ti bi mi pevao“, kao u drugom delu Amerike.
Tako je poetički intoniran izbor od dvadesetak pesama iz knjiga Kamerna muzika (1991) i Amerika i druge pesme (1994), kojima je Saša Radojčić zauzeo važno mesto u jednoj novoj Plejadi – za čija sam rana melanholična poetička opredeljenja potražio novi naziv, enuizam, koji mi se i sada čini mnogo boljim nego da se sve na kraju svede na simbolizam i njegove obnove ili prekoračenja. Osnovni poetički stav određen je u programskoj pesmi Kamerna muzika – „stari su znali znanje“, a mi „nećemo svirati u velikom orkestru. našem zvuku / su potrebne granice, zidovi ove sobe, / koža ovog tela. reči jednog jezika.“ Mi smo, dakle, pesnici jedne nove epohe, kao što je „vodenični kamen / određen epohom“ (Ja sam turbina).
Ali „novo doba traži nove pesme“, kaže Radojčić u Apokaliptičkom citatu (kao na harfi), jednoj od tih novih pesama. „Mrtvim se jezikom piše“, dodaje Radojčić tipsku odrednicu te epohe. Ono što je u njoj, međutim, važno, jeste da se prvo svojstvo na koje nas upozorava svodi na tvrdo („tvrd kao stvar, / uostalom: kao java, koja nas / ovija i obmanjuje“ – pesma Filipu; više puta sam umirao do sada / i oživljavao drukčiji i tvrđi“ – Rastrgnuti Dionis) da bi u ovoj pesmi zaključni stih rekao „večna su / dela otvrdla“. Dijalog između samo primirene metafizike (Amerika), zapravo nostalgije za odsutnim, i tvrdoće same stvari razvija već prva od novih pesama u kojoj „gust vazduh razblažuje / gospod dahom lakšim od rečenice“ . Vazduh se nije kao kod Anaksimena stvrdnuo, već ga natkriljuje zvezdano nebo, za koje se u Americi intertekstualno vezivao moralni zakon. Tu, u pesmi ALL YOU NEED IS LOVE, „zvezdice bućkaju kao alasi / zarobljeni u sopstvenim pričama“. Nisu alasi, ili pesnici, u samoj stvari ribolova, nema više ulova onoga što je poezija bila, niti se stiže to onoga mesta gde je sama stvar, pesnici novih vremena zarobljeni su sopstvenim pričama. Hrišćanska simbolika svemu tome daje samo jednu novu istorijsku i teleološku dimenziju, od gospoda do „novih jevanđelja“ u kojima se izvrće zvuk reči.
To što je u knjizi Amerika i druge pesme bilo na najbrutalniji način rečeno pesmom Poezija se vratila, sada se razvija uz rečni prizor koji je obeležio nove Radojčićeve pesme i kojim ova knjiga završava. U Dunavskoj elegiji koja najubedljivije objašnjava poziciju pesnika i poezije, retorički se pita: „potiru li nanosi starine / gorak talog našeg doba“. Paradoks poezije ide do konačnog paroksizma: „pođe li reka katkad unatrag“, pita se pesnik kao da nam odgovor iskustveno, ali i heraklitovski nije poznat, „u dom svoj, u izvorište, / u podzemlje starije od priča?“ Blago koje ona nosi je mulj koji „miriše na izgubljeno, / jedan jezik i jedan svet“, a „matica nosi suze“ zaljubljenih na koje „nebeski svod se spustio i stiska“ u konačnom sumraku, „više nikada neće svanuti“. Pesniku je, međutim, još gore, njegova mera je uzvik „da mi je njihove tuge!“, čezne on „da mi je njihovog beznađa!“.
Melanholični Radojčićev sliv donosi zatim još dve plovidbe, da bi posle surove Elegije o malim pesnicima, koja čitavom njegovom pesničkom naraštaju postavlja najteže moguće pitanje i izazov velikih stihova sa kojim će oni opstati ili zauvek propasti u nečitanju, završava Jutrom na Savi u kojem se „sinoć govorilo o poeziji“. Ono što je govorila poezija, pa što je poezija govorila o poeziji, sada je konačno ugroženo govorom o poeziji. Saša Radojčić ume pesnički da govori i ima o čemu, i sve o poeziji zna, pa je svestan i konačnog kraja – ili govoriti kao tvorac, ili će se na kraju govoriti o poeziji a da to neće biti poezija. Otuda jedan od najboljih pesnika kojem se bliži peta decenija života, čiji stihovi su poseban izazov tumaču, mora da svekoliki svoj dijalog sa sobom, životom, istorijom i pesništvom, u rasponu od melanholije do cinizma, stavi na konačnu probu: sve najbolje njegovih stihova traži pesmu koja se ne može i ne sme zaboraviti, kao Dis, ili Lalić.
