Eksponati za kućne kolekcije

Mada je očigledno da se na stotine umetničkih dela vodi kao nestalo ili ukradeno, još ne postoji registar šta sve nedostaje, šta je zauvek izgubljeno, ni šta je odneto van zemlje a u životu je. Prodaju pedesetak srpskih novčića iz kovnica srpskih kraljeva XIII i XIVveka, pre dve godine na aukciji u Londonu u Bond stritu, bilo je nemoguće sprečiti zato što nijedan od njih nije bio evidentiran u nekom registru umetničkih predmeta. Država, prethodna i ona pre nje, ni njene institucije, nisu pokazivale veću zainteresovanost da se tako nešto uradi. Primera radi, od 1941. do danas nestao je znatan deo nacionalnog kulturnog blaga, a samo pedeset šest dela je prijavljeno međunarodnim institucijama kao nestalo.

PRAVLJENJE REGISTRA: Zoran Živković, savezni ministar unutrašnjih poslova, najavio je da će se Interpol, preko novoosnovane kancelarije u Beogradu, baviti i našim nestalim ikonama i umetničkim slikama. Odnedavno, u toku je izrada registra nestalih stvari. Prave ga Srpska pravoslavna crkva, nevladina organizacija Mnemosina, Asocijacija za zaštitu nacionalne kulturne baštine Blago i svaka druga institucija čiji je to problem. „Insistiraćemo na izradi registra, na povraćaju onoga što može da se vrati. Nema mnogih podataka na osnovu kojih bismo tražili ono što je naše, ali možemo da utičemo na institucije u inostranstvu da zaustave prodaju“, za „Vreme“ kaže đakon Nenad Ilić, izvršni direktor asocijacije Blago. „Ne treba sve da se vraća, neke umetničke vrednosti su legalno date, ali je neophodno da se zna gde su“, kaže Ilić, objašnjavajući zašto je registar najbolji vid zaštite.

Najviše se krade sa arheoloških nalazišta. Nenad Ilić kaže da se „dešava da nekog i uhapse, da dobije uslovnu kaznu i opet je na slobodi. Postoje ozbiljne ilegalne organizacije, čiji su centri često van zemlje, a koje imaju ovde svoje predstavnike i ljude na terenu. Mnogi seljaci su batalili poljoprivredu, uzeli detektore i šetaju se po nalazištima. To se vrlo teško obuzdava jer nije lako dokazati da li je neko slučajno našao neki ćup iz rimskog doba pa nije znao šta je to, ili ga je ukrao. Ovo je jedan od najprofitabilnijih poslova, ulaganje je minimalno, a zarada ogromna. A država je oštećena za milione maraka. I niko se ne uzbuđuje.“

Početkom devedesetih cvetao je „posao“ sa delima hrvatskih autora. Đorđe Kadijević, direktor Galerije 73, pominje da je tada bila aktuelna „budimpeštanska veza“ zahvaljujući izvesnoj dami koja je živela u Beogradu a zatim u Hrvatskoj. Preko nje su izvesne kolege, a ne samo dileri, odnosili umetničke slike hrvatskih autora i prodavali ih. „Koja su to dela, bojim se, teško je saznati. U Francuskoj postoji registar svih umetničkih dela u privatnom vlasništvu. Ne možete na zid svoje spavaće sobe da okačite Sezana, a da država ne zna ko čuva delo iz njene baštine.“

GDE JE REMBRANT: Izgubio se trag Rembrantovoj slici, istina nestaloj u vreme Drugog svetskog rata, iz kolekcije kraljevske porodice Karađorđević, ali se barem zna da je to slika Kvint Fabije Maksim, jedna od retkih sa klasicističkom temom. U posleratno vreme neretko su muzejski eksponati prenošeni u privatne rezidencije. Đorđe Kadijević kaže da je „slika ispred koje je stajao Slobodan Milošević prilikom abdikacije, ili dok se slikao sa Holbrukom, delo venecijanskog majstora iz XVIII veka Kanaleta. Ta slika je pripadala Narodnom muzeju sve dok, još u Brozovo vreme, nije preseljena u predsedničku rezidenciju. Na isti način su iz muzeja izneta i dva dela Pusena, koja spadaju u njegove najbolje slike nelaze se u svim monografijama i neprocenjive su vrednosti. Narodni muzej je nekoliko puta tražio da mu se vrate te vrednosti, ali se one još uvek nalaze na Dedinju.“

Iz muzeja umetnički predmeti nisu samo legalno iznošeni već su i kradeni. Iz požarevačkog muzeja ukradeno je šest stotina eksponata. Policija je uspela da na granici zaustavi oko četiri stotine dela. Gde su završila ostala, ne zna se. Zatim, petnaest slika Paje Jovanovića ukradenih iz aranđelovačkog muzeja polovinom ovog marta još nije pronađeno, kao ni četiri lopova koji su ih odneli. Te slike su vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu, a vrednost ukradenih dela procenjena je na oko 385.000 DEM.

Šteta naneta kulturnoj baštini u vreme poslednjih sukoba još nije procenjena. Najviše su stradale crkve u Benkovcu, Vukovaru, nestale su stare rukopisne knjige iz episkopske biblioteke u Pakracu…

Na Kosovu su porušene crkva Presvete Bogorodice u Mušutištu pored Suve Reke iz 1315. godine, manastir Svetog Arhangela Gavrila u okolini Vitine podignut polovinom XIVveka, manastir Devič iz XV veka i desetine crkava zidanih od XIV do XVIII veka. U Nacrtu zakona o kulturnim dobrima koji je upravo na javnoj raspravi Kosovo se ne pominje. Jovan Despotović, pomoćnik ministra kulture Srbije, kaže da se čeka uklanjanje političke blokade jer nema pristupa do većine ugroženih lokacija, pa je za sada jedino moguće evidentiranje stanja. Nenad Ilić navodi primer srednjovekovne crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. „Tu je sklonjeno četrdeset pet vrednih ikona prikupljenih po Kosovu sa idejom da će tu biti bezbedne. Međutim, pre nekoliko meseci grupa Albanaca je upala u Bogorodicu Ljevišku i pitanje je šta je sada sa tim ikonama. Stanje je zaista dramatično. Stvari se krčme i to je nemoguće kontrolisati. Pokušavamo da što više uradimo na terenu, sarađujemo sa Mnemosinom koji se specijalizovao za Kosovo, oni ulažu velike napore da saznaju sudbinu svake uništene ili nestale stvari.“

Đorđe Kadijević ukazuje na samo tri od „niza slučaja koji bodu oči a tiču se odnosa prema kulturnoj baštini“. Reč je o legatima vajara Matije Vukovića, slikara Nedeljka Gvozdenovića i vajara Zorana Petrovića. „Kad je Vuković umro, u njegovom ateljeu ostalo je desetak monumentalnih skulptura u gipsu, jer on nije imao mogućnosti da ih izlije u bronzi. Gips je krt. Njegov atelje je dat na upotrebu Kolji Milunoviću, vajaru. Nastao je problem kako da se isprazni atelje. I počelo je nuđenje raznim muzejima i galerijama. Na kraju je Skupština Beograda preuzela odgovornost i atelje je ispražnjen. Voleo bih da znam gde su te skulpture u gipsu, ko vodi računa o njima, da li još postoje ili ne“.

NESTALE ZBIRKE: Nedeljko Gvozdenović je Gradu Beogradu zaveštao legat, i grad je obezbedio prostor u Knez Mihailovoj ulici kao što je Gvozdenović tražio.Zbirka je tu bila desetak godina, da bi u Miloševićevo vreme taj prostor prvo podeljen, legat je potisnut u drugi deo, a zatim i potpuno izbačen. Gde se nalazi legat, da li postoji, ko o njemu brine i zašto se to kulturno dobro ne vidi,pitanja su bez odgovora. Zoran Petrović, klasik, čuveni član Decembarske grupe, vrh naše moderne umetnosti, poklonio je svoju zbirku skulptura Pančevu. Gde se nalazi ta zbirka, u kakvom je stanju, u čijim je rukama? Drugi deo zbirke, slike, ostao je u selu Sakule u Petrovićevoj rodnoj kući. Ni o tim slikama ništa se ne zna, čak ni to čija je kuća.“

„Registri umetničkih vrednosti su njihova najbolja zaštita, zato smo krenuli od toga, u najugroženijim područjima“, kaže Nenad Ilić. Arheolozi su sticajem okolnosti došli do njegovog zlatnog nakita iz Šarkamena. Pre njih su tu bili tragači, ali taj nakit nisu pronašli. Ne možemo da naslutimo koliko je toga tu bilo i koliko je odneto. Najbolji način da se spreči krađa je da se nalazište zaštiti.Mora da se deluje brže od divljih tragača, nalazište mora da se istraži do kraja. Mi nemamo fabriku kompjutera, ali imamo nasleđe. I svet je izuzetno zainteresovan da nam pomogne da sačuvamo to blago. Mi samo treba da pokažemo da nam je do toga stalo.“