Pre mesec dana, pojac Dragoslav Pavle Aksentijević održao je koncert na „Kolarcu“. Nešto pre toga, hor duhovne muzike Melodi, na čijem je čelu Divna Ljubojević, na istom mestu proslavio je 20 godina postojanja. Teško da bi se na osnovu ovoga moglo reći da je duhovna muzika u Srbiji u uzletu. Onih koji se njome zaista ozbiljno bave ima više od petnaestoro. Sam Pavle Aksentijević najavio je da je njegov koncert u decembru bio poslednji nastup pred ovdašnjom publikom. Razlog za to, po njegovim rečima, nalazi se u dubokoj razočaranosti odnosom države, tačnije institucija kulture, prema onome čime se bavi.
No, činjenica je da interesovanje publike za duhovnu muziku ipak postoji. U gradovima Srbije gostuju horovi crnačke i islamske duhovne muzike, ruske i jevrejske, a pravoslavna duhovna muzika ulazi i u popularnu kulturu, bilo kroz pesme grupa kao što su Legende ili svojevremeno Idoli, bilo kroz sastave koji izvode muziku koja je mešavina etno zvuka i duhovne muzike.
No, postavlja se pitanje koje su granice duhovne muzike. U širem smislu ona bi podrazumevala muziku koje je zasnovana na tekstovima religiozne sadržine, laički rečeno muziku koja ima veze sa religijom. Sam fenomen koncerata duhovne muzike potiče iz XX veka. U užem smislu ona predstavlja bogoslužbenu muziku. Mnogi pravoslavni teolozi neće naći opravdanja za izlazak ove muzike iz crkve, jer po njima njena svrha nije estetska, ona ne služi samo za uživanje, već ima dublju dimenziju, kao pomoćno sredstvo uzdizanja ka Bogu.
Kada je reč o duhovnoj muzici u pravoslavlju, daleko od toga da je ona ista u svim pravoslavnim crkvama. Ona, naime, nije ostajala imuna na nacionalne elemente, te je dolazilo do prepleta duhovne i narodne muzike, s tim što je teško precizno utvrditi do koje mere su narodne melodije ulazile u bogosluženja i obrnuto. Na primer, Kornelije Stanković je pamtio napev kojim ga je majka uspavljivala. Kada je odrastao, shvatio je da je melodija ista kao crkvena pesma Gospodi vozvah četvrtog glasa. Gavra Komadanović, sveštenik, u pesmi koju mu je mati pevala Tri putnika putem putovahu kasnije je „pronašao“ melodiju crkvene pesme Gospodi vozvah prvoga glasa. Danas, u nekim od pravoslavnih crkava postoje nacionalni napevi, u nekima je glavno vizantijsko pojanje dok se u crkvama pojedinih zemalja može čuti i jedno i drugo.
GRČKA MUZIKA: Osnovu pravoslavne duhovne muzike čini vizantijsko pojanje. Reč je, u stvari, o grčkom pojanju, a ono se posmatra, iako poteklo od Grka, kao nasleđe ogromnog prostora od Grčke do Indije. Reč je o jednoglasnom pevanju uz ison, prateći glas. Ovo crkveno pojanje je prisutno u Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj, a u Srbiji se na taj način peva u nekoliko manastira od kojih je u javnosti najpoznatiji manastir Kovilj. Ono se zasniva na osam glasova, četiri osnovna i četiri „imitirajuća“. Nikola Popmihajlov, dirigent srpskog vizantijskog hora „Mojsije Petrović“, pojašnjava za „Vreme“ da reč „glas“ kojim se pevanje opisuje nije najbolji prevod, jer je u pitanju grčki ihos – pošto su vizantijski teolozi pesmu u crkvi upoređivali sa pesmom anđela na nebu, pronašli su zgodan termin koji znači jeka, eho. Po tome, svaki glas koji se peva na zemlji odjek je nebeske pesme.
Svaki od tih glasova ima svojstvo koje nosi i koje bi trebalo da osete oni koji slušaju. Možda je tačnije reći u ovom smislu, oni koji učestvuju. Dragoslav Pavle Aksentijević nam opisuje: „Prvi je jednostavan, ozbiljan, drugi je pokajnički, molitven, umilan. Treći je bodar, podsticajan, a četvrti ima u sebi osobine sva tri prethodna. Peti najviše podseća na lament, tužbalice. Šesti je najstrastveniji, sedmi jednostavan, ali težak. Konačno, osmi je kruna svih prethodnih.“ Ovo pojanje je veoma složeno, a unutar svakog od pomenutih glasova postoje još čitavi slojevi značenja. Svaki od njih osam ima još nekoliko podgrupa, a takođe se dele i prema boji.
SRPSKA VARIJANTA: Pod uticajem vizantijske duhovne muzike stvarali su i prvi srpski kompozitori kao što je kir Stefan Srbin, koji je bio i prvi pojac Svete Gore, verovatno u vreme kada je napustio Srbiju nakon Kosovske bitke.
Danas se u hramovima Srpske pravoslavne crkve najčešće može čuti pojanje po takozvanom karlovačkom napevu za koje je zaslužan Stevan Stojanović Mokranjac. Prema Kosti Manojloviću, crkveno pevanje je preneto u Srbiju sa Svete Gore, iz manastira Hilandar, a razvijalo se pod uticajem Sirije i Jermenije jer su srpski kaluđeri odlazili u Jerusalim. Potom je Mokranjac, obrazovan na Zapadu, zapisao crkvene pesme, komponovao liturgiju i izbacio „sve trile, sva kićenja i preterana zaigravanja“. Govoreći o ranijem načinu pojanja, Mokranjac piše da su, pre nego što je karlovačko pojanje postalo dominantno, odnosno pre njega, pojci izvodili efekte „kojima se u ono doba divilo i za koje bi se tada kazalo ‘peva i jeca’, ‘peva i plače’, ‘peva i smeje se’.“ Mokranjac nije nalazio simpatije za ovu vrstu „preterivanja i ukrašavanja“. No, nemali broj i savremenih muzikologa, pojaca nalazi karlovačko pojanje „osiromašenim“, smatrajući da je Mokranjac isuviše „očistio“ crkvenu muziku od ukrasa i da je, pri tome, to uradio po svom ličnom nahođenju.
Profesor crkvene muzike Igor Zirojević, iz Atine, karlovačko pojanje naziva „evropeiziranim ostatkom vizantijskog pojanja“. Kada je reč o današnjim stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, on smatra, pre svega, da postoji i da treba tako da bude, prostor za sve vrste pojanja. Ipak, prednost daje vizantijskom i karlovačkom pojanju u odnosu na višeglasne horove.
OSTALI: Što se tiče ostalih pravoslavnih zemalja koje nisu u okviru muzičkog vizantijskog komonvelta, izdvaja se Rusija. Iako je tradicionalno tamošnje pojanje takođe bilo jednoglasno, ono se menjalo. Od vremena Petra Velikog po ruskim crkvama peva se višeglasno.
Rumuni imaju dve pojačke tradicije, jedna pomenuta vizantijska, a druga nastala po usmenom narodnom pojanju u Banatu i Transilvaniji. Nazivaju je „vizantijsko pojanje sa lokalnim odlikama“, a slično je srpskom karlovačkom napevu. „Da li su dobili oni od nas ili mi od njih te odlike? Najnovija naučna razmišljanja nas usmeravaju ka ideji da tu nije bilo jednostavnih davalaca i primalaca već da su narodi koji su živeli zajedno zajednički iznedrili nešto“, kaže Nikola Popmihajlov. „Recimo, Stevan Mokranjac je u XIX veku napisao knjigu Strano pjenije, koju današnji muzikolozi tumače kao inostrano pojanje. Teško bih mogao da se složim da je autor imao na umu pojanje drugog naroda. Kosta Manojlović kaže da se u ono vreme Stranim pjenijem nazivalo ‘opšte pojanje’. Razmišljao sam kakva je veza između ta dva pojma i odgovor sam našao u rumunskom jeziku. Reč ‘strana’ znači na rumunskom pevnica. Strano pjenije je pevničko pojanje. To je samo još jedan dokaz o mešanju jezika, muzike, kultura… zajedničkih korena.“
Pravoslavna crkvena duhovna muzika ne dozvoljava instrumente, ona se isključivo oslanja na glas. Katolička crkva, kao što je poznato i onima koji nikada nisu prisustvovali ijednoj službi u katedrali makar zbog američkih filmova i zvuka orgulja na venčanjima, dozvoljava upotrebu instrumenata.
U monofizitskim crkvama postoji drugačiji tip bogosluženja. U Etiopiji se u crkvi čuje napev koji je između afričkog i vizantijskog, a njihovi monofiziti koriste u službi bubnjeve. U određenim monofizitskim zajednicama u Iranu teško je odrediti da li peva đakon ili se čuje hodža. Koptska crkva je ostala vokalna, ali su neko vreme koristili određene vrste čegrtaljki. Jermeni su čak uveli orgulje, ali kao ison, podršku glasu. Zajednice koje su se same odvojile od Vizantije potpadale su više pod nacionalne uticaje.
U Starom zavetu više puta se spominje pevanje uz instrumente, dok u Novom zavetu, apostol Pavle stanovnicima Kolosa poručuje da poučavaju i opominju jedan drugog prijatnim duhovnim pesmama. A oko četiri stotine godina pre toga, Platon će, iako je podržavao samo jednu vrstu muzike i bio protiv svih onih koji „omekšavaju“ dušu, u svojoj Državi napisati: „Nije li muzika osnova vaspitanja zato što ritam i harmonija najdublje prodiru u unutrašnjost duše i najviše je obuzimaju, unoseći u nju plemenitost i otmenost (…) Mladi čovek, koji je u muzici valjano obrazovan, moći će najlakše da zapazi sve ono što je nepotpuno i nesavršeno u delima prirode i radinosti.“
Pavle Aksentijević je samouk pojac. Više puta je govorio da je imao prilike da čuje najuzornije pojanje, a da je većina ovdašnjih ljudi to pojanje slušala iz druge ruke, od njega. „Desilo se da sam bio na Kipru, u manastiru Mahera, gde mi je iguman manastira, otac Dionisije, dao svoju kasetu. Dok su ostali razgovarali, ja sam imao slušalice na ušima. Bilo je to najuzornije pevanje koje sam čuo. Jednom mi je mati Agnija iz manastira Vavedenje kazala da kroz mene peva Gospod. U manastiru Mahera, bilo mi je jasno da Gospod peva kroz oca Dionisija. Dugo sam sedeo pošto je kaseta iscurila. Onda me je on potapšao meko po ramenu i kazao ‘Gotovo je’. Rekao sam prevodiocu da mu kaže da sam doživeo nešto tako uzvišeno da bih pristao da tog trenutka uz to pojanje i skončam. Slušao sam i na Svetoj Gori najboljeg protopsalta, prvog pojca Svete Gore, oca Dionisija Firfirisa. Upoznao nas je naš sadašnji vladika Hrizostom. Srećemo se posle tri godine, a činjenica je da tamo prođe na stotine ljudi dnevno i on je sa velike udaljenosti uzviknuo: ‘Pavlos’. Ja nisam mogao da verujem. Pitam oca Hrizostoma da li je moguće da me se on posle tri godine seti i dobijem odgovor: ‘Moguće. Od onda kada sam mu rekao da si sprski pojac on se svakodnevno molio za tebe’.“
