Egzistencijalno bauljanje

Svojim debitantskim radom dramom Paviljoni (nagrađena u Beču, na konkursu za mlade pisce iz bivše Jugoslavije), Milena Marković pokazuje neke nesumnjive spisateljske potencijale. Na prvom mestu treba ukazati na njen izuzetan dar za pisanje dijaloga: brz, oštar, sočan, duhovit, stilizovan i žargonski plastičan dijalog izdvaja se kao osnovna građa Paviljona. Reklo bi se da ovaj komad pripada onoj vrsti dramaturgije u kojoj dijalog nije plod čvrsto uobličenih likova i izoštrenih situacija, već, sasvim suprotno, izvor iz koga se polako i postepeno razvijaju i mozaički uobličavaju te dramske situacije i njihovi nosioci.

Koristeći se ovakvim postupkom, Milena Marković gradi naglašeno fragmentarnu dramsku strukturu, postavlja konture nekoliko paralelnih priča koje sve oslikavaju ispraznost i surovost različitih životnih stilova (eufemizam za različite vrste egzistencijalnog bauljanja) ljudi sa najudaljenijih oboda (pseudo)urbane civilizacije (mladalačko-narkomansko-gangsterski, sredovečno-primitivno-patrijarhalni i staračko-malograđanski životni stil). Pored zajedničkog miljea i nekoliko dramaturških kopči – kopči čija se labavost teško može pravdati namerom da se razvije fragmentarna struktura – ove priče spaja i jedna zajednička situacija: u svakoj se dešava ubistvo ili samoubistvo na koje niko ne reaguje. Iz ove situacije iščitava se globalna metafora komada: u moralno i socijalno rastočenom svetu vlada opšta ravnodušnost prema fizičkom i psihičkom nasilju, što nužno dovodi do samouništenja tog sveta.

Ovako postavljena globalna metafora trebalo bi da ima oštar i opor kritički ton. Međutim – i to je ono što predstavlja paradoks i problem komada – taj ton se ne razvija u potpunosti. Ili zbog izvesne dijaloške samodopadljivosti, ili zbog isuviše konceptualnog karaktera situacija sa ubistvima i samoubistvima (ti događaji su morali da se dese, jer su potrebni piscu), ili zbog dramske neopravdanosti žanrovsko-stilskih variranja (apsurd, farsa, realizam), ili zbog svih ovih razloga zajedno stiče se utisak da komad ne naglašava osećanje gorčine, da on gotovo postaje arabeska. Što reče jedan prijatelj – od groteske postade arabeska.

Naravno, u ovako otvorenu strukturu mogu se učitati različita tumačenja, pa tako i ono da je osećanje ravnodušnosti upravo primereno priči koja hladno utvrđuje određena stanja, bez želje da ih dublje analizira ili kritikuje (što bi, inače, bilo vrlo u duhu najsavremenije svetske dramaturgije, kojoj drama Paviljoni Milene Marković legitimno pripada). Međutim, bez obzira na moguće virtuozne lupinge u tumačenju, pravdane savremenim tendencijama, treba istaći principijelni stav da ipak deluje problematično kada ovako žestoka tematika ne izazove adekvatan efekat.

U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izvedenoj na sceni Teatra Bojan Stupica, rediteljka Alisa Stojanović je u osnovnim rešenjima pratila namere teksta. Rediteljka i scenograf Darko Nedeljković rešili su prostor po autorkinim uputstvima, stilizujući naturalistički enterijer stripovski oslikanim dekorom (rešenje koje može različito da se tumači: kao ironičan odmak od naturalizma, kao znak ispraznosti i nemaštine junaka, itd.).

Takođe, u postavci glumačkog izraza, rediteljka se trudila da prati spomenuta autorkina stilsko-žanrovska variranja. Tako su u omladinskoj priči glumci Goran Kičić (Ćopa), Srđan Timarov (Džiga), Radivoje Bukvić (Macan) i Nataša Šolak (Mala) razvijali realistički stil igre sa komičarskim efektima koji su proisticali iz samog dijaloga. U staračkoj priči, pisanoj u duhu komedije apsurda, prisutna je naglašena, oštra, dosledna i precizna komičarska stilizacija, posebno u tumačenju likova malograđanski uredne i malograđanski dementne baba Dobrile (Rada Đuričin) i priglupog, opsesivnog i uljudnog ubice (Goran Daničić). U igri njihovih partnera, Nebojše Milovanovića (prvi lopov) i posebno Branke Petrić (baba Ljudmila), osećaju se žanrovska i stilska lutanja. Treća priča, ona koju smo odredili kao farsu, u osnovi je žanrovski nedovoljno razgovetna; verovatno se zato oseća širi raspon glumačkih rešenja: od odlične, minimalističke komičarske stilizacije Cvijete Mesić, u tumačenju domaćice Lepe koja se oprostila od života, preko slične svedene glume Pauline Manov (Ćera) do naglašenije komike Josifa Tatića kao primitivnog oca Kneza.

Iz prethodnog se može zaključiti da scenska komika daje dominantan ton predstavi Paviljoni, što kao rezultat ima to da ona ne prevazilazi u potpunosti problem nedovoljne oporosti teksta. Međutim, ne treba strogo suditi: ceo projekat, od repertoarskog poteza do scenske finalizacije, pronalazi puno opravdanje u činjenici da nam je predstavio vrlo zanimljivog i talentovanog novog pisca.