Jedno od važnih otkrića ovogodišnjeg, 33. Beogradskog džez festivala svakako će biti Nitai Herškovic (Nitai Hershkovits), mladi pijanista iz Izraela (1988). Njegov prošlogodišnji debi album I Asked You a Question (Raw Tapes) doneo je uzbudljivu moguću organsku fuziju džeza sa hip-hopom, soulom i world music žanrom, skrenuvši na sebe pažnju nove generacije publike i kritike širom sveta. Ovaj dugogodišnji saradnik i kod nas izuzetno popularnog kontrabasiste Avišaja Koena, tako se odjednom našao u fokusu pažnje onih koji u džezu i dalje traže viziju.
„VREME“: Imate veoma zanimljivo porodično poreklo – marokansko i poljsko. Kako su se muzike majčine i očeve postojbine susrele u vama kada ste bili dete?
NITAI HERŠKOVIC: Moj deda Isak, bio je profesor lingvistike i arapske literature kada je oko 1969. došao u Izrael iz Kazablanke. Imao je zaista dobar sluh i prirodan pristup muzici. Svakog petka bi provodio vreme slušajući andaluzijski orkestar na marokanskoj televiziji, a ponekad bih i ja sedeo sa njim i osluškivao šta se tu radi. Nisam baš mnogo razumeo, ali sam osetio njegovu strast, a to je sve što mi je u tom trenutku bilo potrebno. Ostatak moje porodice zapravo nije svirao niti jedan instrument. I ja sam počeo kasno sa sviranjem, mada sam pre toga puno vremena proveo slušajući ploče koje je moj otac donosio kući, uglavnom izraelsku narodnu i klasičnu muziku.
Kako ste uskladili studije klavira i interesovanje za džez? Jesu li se neki od vaših klavirskih pedagoga možda protivili da se bavite džezom? Kada smatrate da je ljubav za džez prevagnula, koji je to bio trenutak?
Deset godina sam svirao samo džez. Tek pre četiri godine sam upoznao Suzan Koen, moju profesorku klavira. Ona živi blizu Jerusalima, a predaje samo kod kuće. U potpunosti je promenila moj život, moram reći. Naime, ruke su me bolele od sviranja zato što nisam imao klasično obrazovanje gde bih se naučio pravilnom držanju tela i ruku, i ona je bila tu da mi pokaže kako da se opustim i prenesem svoje ideje kroz klavir. Džez je za mene počeo kada sam se upoznao sa stvaralaštvom Itaija Krisa, sada mog dobrog prijatelja i jedinstvenog flautiste. On je stariji od mene i već je imao jedan album objavljen, koga sam beskonačno iznova i iznova vrteo. Nešto je kliknulo između nas. Potom sam se upoznao sa radovima velikana kao što su Bad Pauel, Soni Klark, Vinton Keli, Čarli Parker, i preselio se u Tel Aviv da bih bio blizu džez svirki uživo i pohađao nastavu na Izraelskom muzičkom konzervatorijumu.
Ima li mnogo džez zaljubljenika u vašoj domovini i gde se najradije školuju?
Izrael ima snažnu kulturnu tradiciju i baštinu, mada je relativno mlada zemlja. Na tom malom prostoru ima mnogo sjajnih muzičara, i svi su majstori na svoj način – ne znam kako to da objasnim. Zahvaljujući generacijama useljenika, muzika nam dolazi sa svih strana sveta istovremeno – iz Etiopije, Rusije, Maroka i arapskih zemalja koje nas okružuju – pa verujem da nam ti različiti uticaji izuzetno pomažu. Većina izdavačkih kuća bavi se izraelskim pop i rok umetnicima, i jedino je Raw Tapes Records uspela da poveže sve žanrove na našoj sceni i da ih predstavi domaćoj publici i svetu. Osnivač je Yuvi, poznat i kao Rejoicer, koji je istovremeno i producent – pre recimo pet godina niko kod nas nije mislio da će pop/rok umetnik sarađivati sa džez umetnikom ili da će čelista snimiti avangardni album elektronske muzike. Pod tom etiketom sad je sve izmešano. Prvi dobar rezultat ovog truda je veoma poseban zvuk koji je mogao da nastane samo kod nas, koji nastojimo da sačuvamo, i predstavimo svuda napolju.
Posebno poglavlje u vašem profesionalnom životu predstavlja saradnja sa Avišajem Koenom – sa njim smo vas već i slušali na našem Džez festivalu – kako ste se upoznali i počeli da svirate zajedno? Koji kvalitet primećujete kao najdominantniji kada se sa njim upustite u muziciranje?
Pozvao me je pošto je čuo ploču flautiste Ilana Salema na kojoj sam svirao, i pitao da li bih hteo da sa njim odsviram jedan sešn. Rekao sam „da“ i naučio najveći deo njegove muzike sa raznih albuma. Svake sedmice smo se susretali i svirali, nekad sa bubnjarem, nekad bez njega, ali uvek nas dvojica. Pošto smo snimili Duende, pridružio sam se njegovom triju i ostao sa Avišajem pet godina. Zahvaljujući brojnim turnejama, postao sam sigurniji na bini. Za mene je to bila velika lekcija – pre svega sam shvatio kako da prekinem da puštam mašti na volju dok sviram, već da stvarno vodim klavirski trio. Većina kompozicija koje Avišaj piše napravljena je na klaviru, tako da sam znao kako on želi da zvuče.
Prošle godine snimili ste debi album I Asked You A Question. Kojem zvuku ste težili na ploči? Ima tu veoma modernih bitova, semplova i analogne elektronike – je li to bilo previše revolucionarno, čak bogohulno za džez?
Yuvi i ja smo se sreli kod jednog prijatelja i napravili neke bitove. Postavili smo akorde, melodiju i ritam – i odjednom je i meni i njemu to zazvučalo kao veoma novo! Tad mi je rekao „hajde da napravimo album“. To je bio veoma kul poduhvat – imali smo svega tri dana vremena u studiju, u kome su bile razne klavijature, ritam mašine, ploče koje smo mogli da semplujemo, kao i savršeno postavljen zvuk, sa ogromnim zvučnicima preko kojih si mogao da čuješ svaki detalj. Nismo unapred odlučivali koje ćemo pesme snimiti, nego smo ih zajedno pravili na licu mesta sa svakim ko bi se zatekao tu u studiju. Prijatelji su se pojavljivali nasumično i svako od njih je doprineo nekom idejom. Izgleda da se publici širom sveta dopao naš napor da nađemo drugačije moguće pravce u zvuku. Što se tiče „bogohulnog“ ili „revolucionarnog“, znate, ponekad je potrebno vreme da se nešto novo razume i klasifikuje – ovaj album je u tom smislu neočekivano iskustvo za svakog ko ga čuje, i to je ono što mi se na njemu najviše i dopada.
