Pre 40 godina premijerno je prikazana serija Grlom u jagode, koja se sada gleda i kao legenda i kao život oko nas
Ove 2016. navršava se 40 godina serije Grlom u jagode reditelja i sa Rajkom Grlićem koscenariste Srđana Điđe Karanovića. O Banetu Bumbaru (Branko Cvejić), Ušketu (Aleksandar Berček), Mikiju Rubirozi (Predrag Miki Manojlović), Boci Čombetu (Bogdan Diklić), Goci (Gordana Marić) i ostalim junacima ove serije znaju i oni koji su znatno mlađi od nje, zato što je nakon premijernog prikazivanja od 4. avgusta do 6. oktobra 1976. godine više puta reprizirana. Ne zato što je TV Beogradu a potom i RTS-u trebao program kojim će popuniti termine, već zato što je Grlom u jagode jedna od retko dobrih, životnih, i još uvek savremenih naših serija.
Jubilej Grlom u jagode bio je povod projektu, što je retka pojava na našoj kulturnoj sceni. U nastojanju da seriju predstave kao fenomen, autori ovog projekta Stefan Arsenijević i Maja Medić odlučili su da svih deset epizoda prvi put prikažu na velikom platnu (Kulturni centar Beograda 28–30. oktobar). Projekcije će biti dopunjene razgovorima sa autorima i glumcima serije, knjigom Grlom u jagode – 40 godina TV serije i izložbom. Krajem januara, na zatvaranju izložbe, biće prikazan film Jagode u grlu, snimljen deset godina nakon serije.
PRVI PUT: Otkud on u ovom projektu, s obzirom da je mlađi od serije, reditelj Stefan Arsenijević nema neočekivan odgovor. „Veliki sam ljubitelj serije – to je osnovni razlog. Prvi put sam je gledao devedesetih, u nekim mojim tinejdžerskim godinama, slučajno, prolazeći pored televizora dok ju je reprizirao RTS. Potpuno me je opčinila. Govorila je o odrastanju, temi koja me je tada životno zanimala, govorila je o vremenu koje je za mene, tada, devedesetih, bilo potpuno nestvarno. Zemlja u kojoj živim se krvavo raspadala, dok su junaci serije živeći u mom gradu mogli razne stvari koje ja tada nisam mogao. Osećao sam da je sve to što se njima događa – normalno, a da sve ovo što ja proživljavam – nije. Zamišljao sam da će moje mladalaštvo i stasavanje biti kao u seriji.“
Po Stefanu Arsenijeviću, upravo u toj vrsti osećaja treba tražiti odgonetku dugovečnosti serije. „Mislim da je serija zlatni standard normalnosti. A potreba za normalnošću je i danas istog intenziteta kao i pre 40 godina, i takva će, moguće je, biti i ubuduće.“ Arsenijević izdvaja i emocije kao kvalitet koji je održao Grlom u jagode. „One su kompleksne i protivurečne. U sadašnjim filmskim i televizijskim projektima priča je postavljena s ciljem ili da se svi osećamo dobro, ili da se kritikuje društvo. Kad gledate Grlom u jagode, istovremeno ste i tužni, nešto vas dirne pa vam krenu suze, i veseli.“
Važan razlog i element trajnosti serije je njena istinitost. Arsenijević kaže da je lako „prepoznati se u njenim replikama, situacijama. Po mišljenju Srđana Karanovića, ljudi vole Grlom u jagode zato što su svi gledali samo početne epizode serije, koje su ‘slatke’ i optimistične, a serija u stvari priča o generaciji koja je odrastala sa velikim ambicijama i snovima, ali je ipak završila u mediokritetstvu. Ja se ne slažem s njim, mislim da baš s takvim obrtom može svako da se identifikuje. Gde ste videli generaciju koja je uspela u onome što je htela da ostvari?“
Smatra se da je Grlom u jagode uvela u svakodnevni rečnik pojam „nostalgije“. Stefan Arsenijević kaže da je „ovo što sada osećamo kad gledamo seriju, dupla nostalgija: u seriji postoji nostalgija kao postupak, plus osećamo nostalgiju za onim vremenom nevinosti i naivnosti, u kome smo imali vremena jedni za druge“. Istovremeno, zbog svoje preciznosti u svakom detalju, serija je postala svojevrstan dokument o kulturi življenja pre i tokom šezdesetih, mala istorija građanskog društva u Beogradu. „Znam da je s velikom pažnjom određivan svaki, pa i najmanje vidljiv rekvizit u sceni. Sve je bilo iz šezdesetih, i sve je sačuvano na filmskoj traci.“
STAV O GLAVI: Srđan Karanović je bio profesor Stefana Arsenijevića – što je jedna od „zanimljivosti“ ovog projekta. „Predavao mi je na drugoj godini, i bio sam fasciniran činjenicom da se veliki reditelj udubljuje u naše male studentske filmove. Kad je na drugom semestru počelo NATO bombardovanje, profesor Karanović nam je predložio da imamo časove kod njega u stanu. U tom trenutku nije bilo važno samo sačuvati živu glavu, već i stav u glavi. Naslov prve epizode serije je Stav o glavi.“
Idejni tvorac projekta, moglo bi se reći, je Bogdan Diklić. „Pre godinu dana na snimanju jednog filma požalio se Maji Medić da je prošlo 40 godina od početka snimanja serije, a da to niko nije obeležio. Ispostavilo se da imamo vremena, jer ko još obeležava početak snimanja, obeležava se premijera! Znam da je profesor Karanović uvek govorio da je svaka epizoda serije kao film, da je Grlom u jagode film u nastavcima, pa je zato sad prikazujemo na bioskopskom platnu. Dobili smo od RTS-a seriju u najboljoj mogućoj rezoluciji, i mislim da će projekcija biti sasvim korektna. Imamo i ekskluzivu, prikazaćemo kratki igrani film profesora Karanovića Ma nemoj, koji je snimljen dok je studirao u Pragu a po atmosferi i formi podseća na Grlom u jagode. Profesor je sačuvao svih deset originalnih knjiga snimanja, pa ćemo na izložbi pokazati njihov deo sa scenom između Baneta Bumbara i Mikija Rubiroze. Miki mu kaže da je bolje otići iz zemlje, a Bane se ne slaže, smatra da je bolje ostati i pomoći gradu. Iz te scene je ona čuvena replika: ‘Zamisli kada ti i ja budemo u staračkom domu, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu, pljuckaju udalj i kažu: Treba otići u Beograd. To je prava stvar.’ Ta scena je izmenjena, nije onakva kakva je planirana knjigom snimanja.“
Svaka epizoda se dešava tokom jedne od tih šezdesetih godina, s tim da pokriva period od godine rođenja Baneta Bumbara, od 1945, do njegove tridesete godine. „Srđan Karanović se lako kreće kroz te različite vremenske tokove, što je meni kao njegovom kolegi po profesiji bila jedna od fascinantnih stvari“, kaže Stefan Arsenijević. „Serija je mešavina igranog, dokumentarnog i kvazidokumentarnog snimka, kad glumci govore u kameru kao u dokumentarnom filmu, ili igraju dokumentarne situacije. To se u svetu tek radi odskora. Ne treba zaboraviti da je Srđan Karanović tada imao 29 godina, i da je u tim godinama već snimio film Društvena igra koji je prikazan u Kanu, da je pokušavao da snimi film Tramontana čiji je budžet i za ono vreme bio visok, da je snimio TV film Pogledaj me, nevernice, da je čekajući na Tramontanu počeo da radi film Miris poljskog cveća, i da mu je u tom trenutku ponuđeno da radi seriju Grlom u jagode. Pripremajući intervjue za knjigu, pitali smo autore da li su imali reference u svetu, i svi su odgovarali odrečno. Bili su utemeljeni u realnosti, u svom životu, a ne u virtuelnom kao mi danas. I o tome su i snimali.“
Kritike serije su bile pozitivne, mali broj njih nije. „Negativnije su bile povodom filma Jagode u grlu, koji je snimljen deset godina nakon serije. Koliko god da je serija bila slatko-gorka, film je bio samo gorak. Premijerno je prikazan 1986. godine, i već se predosećalo šta nam sledi. Mnogi kritičari su zamerali Karanoviću da likovima nije dao šansu. Ja mislim da je on imao izoštreno čulo da oseti kuda će stvari da idu, a u ovoj zemlji pesimista obično ne može da pogreši. Film je prikazan na Festivalu u Veneciji, znači pred ljudima koji nisu gledali seriju, i tamo je dobio sjajne kritike. A ovde, kod nas, jednostavno nije prošao.
Serija Grlom u jagode inicirala je celu našu generaciju. Jezik kojim je govorila, motivima koje je uvela, ljudima koje je okupila, ona je odredila ono što ćemo kasnije raditi i mi ostali iz takozvane praške škole, način na koji ćemo se izražavati. Postavila je – ne znam bolji izraz od ovog – standarde. Ona nas je sve ohrabrila, pokazala da i mi nešto znamo i možemo.
Može se slobodno reći da je ova serija zavela sve one koji su počeli da je prate, koji su joj se kasnije vraćali i do dana današnjeg je pamte. A sledeće generacije, koje su je otkrivale, preko nje su upoznale jedno doba koje je nestalo, počele da shvataju svoje roditelje i povezuju sadašnjost sa prošlošću. Grlom u jagode je možda najbolji dokaz da su šezdesete godine zaista postojale, da je bila jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija, da se disalo slobodno i radosno.
Mislim da je ova priča nešto najbolje što je ostalo za sećanje na tu iščezlu zemlju. Danas nas zamenjuju generacije koje za Jugoslaviju ne znaju. Načule su nešto, imaju fragmente tuđih sećanja i prilično ravnodušan odnos prema nečemu što je samo istorijski podatak. Grlom u jagode je topla, istinita priča o nečemu što je vredelo i što se nikada neće ponoviti. Kada danas pogledate svet u kome živimo, shvatate kako nam čak ni Srđan Karanović više ne može pomoći, da su prošla doba kada je bilo moguće smisliti i napraviti jedno tako monumentalno delo kakvo je ova serija.
(iz eseja Gorana Markovića Zašto volim Grlom u jagode)
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
