Nedavno je u galeriji Tejt Britan (Tate Britain) u Londonu zatvorena ovogodišnja izložba Tarnerova nagrada (Turner Prize), vodeća godišnja engleska izložba kada je reč o vizuelnim umetnostima. Ovu manifestaciju tradicionalno prati veliko interesovanje medija i javnosti. Čitav događaj je promovisala i prenosila TV stanica Channel 4 koja je, inače, u proteklih deset godina znatno doprinela približavanju savremene vizuelne umetnosti široj publici. Tako je umnogome zahvaljujući njoj generacija umetnika „Brit arta“, koja se afirmisala tokom devedesetih i delovala pod okriljem Čarlsa Sačija, doživela veliku medijsku promociju a njeni pripadnici dobili tretman zvezda, sličan onom koji su do tada imali fudbaleri, pop ikone i holivudski glumci. Oni koji su se u ovom poslu najviše afirmisali postaju bogati kao profesionalni sportisti ili zabavljači, pa je shodno tome i interesovanje najšire javnosti veliko i tretman koji dobijaju sličan. Novinski stupci estradnih hronika beleže da se jedan od braće Čepman zabavlja sa Kejt Mos, da je Trejsi Emin snimila reklamu za Vivijen Vestud dok je Demijan Hirst režirao video spot grupe Blur. Dok je prošlogodišnjem pobedniku Tarnerovu nagradu uručila mega zvezda Madona uz par prigodnih reči i (ne)obavezno frekventno korišćenje glagola fuck, ove godine čast da prvonagrađenom umetniku Kitu Tajsonu uruči ček u iznosu od 20.000 funti pripala je arhitekti Danijelu Libeskindu.
Polemike i kontroverze, koje redovno prate ovaj najvažniji godišnji kulturni događaj na savremenoj umetničkoj sceni Velike Britanije, ni ove godine nisu izostale.
IZLOŽENI RADOVI: U Tejt Britan galeriji ovoga puta bili su izloženi radovi četiri odabrana umetnika – Fione Baner, Lajama Gilika, Kejt Tajson i Ketrin Jas. Zajednička karakteristika njihovog rada mogla bi da se pronađe u njihovom interesovanju za misterije ljudske psihe, racija i duha, za razliku od prethodnog umetničkog talasa opsednutog telesnim, koji se ustoličio 1997. godine na izložbi savremene britanske umetnosti „Sensation“ u londonskoj galeriji Kraljevske akademije umetnosti (Royal Academy of Arts). Na ovogodišnjoj Tarnerovoj nagradi uočljivo je da engleska opsednutost (u savremenoj umetnosti definitivno!) mrtvim telima, penisima i krvlju, kao i doživljaj umetnosti kao novog panka kojim će se pokazati srednji prst tradiciji i institucijama, u poslednjih par godina prolazi kroz izvesne promene, ali za sada se može samo pretpostavljati u kom smeru će se dalje kretati umetnička vizija generacije umetnika superzvezda devedesetih. U svakom slučaju, oni potvrđuju da savremena umetnost u prvom redu jeste dijalog, najčešće sa samom sobom, ali i slobodno kretanje kroz intimne sfere egzistencije.
PROSTOR, ČOVEK, JEZIK: Rad Lajama Gilika (Liam Gillick) teško je svrstati u jednu kategoriju. Raznovrsnost njegovog angažmana proteže se od dizajna i teorije do učešća u organizovanju grupnih izložbi. Njegov izloženi rad bavi se istraživanjem veze između arhitektonskog prostora i čoveka, uz Gilikov očigledan interes za intelektualne i instinktivne reakcije posmatrača na manipulisani prostor. Ovo ga povezuje sa ideologijom modernističke arhitekture i svešću o značaju dizajniranog prostora kako na direktno ponašanje ljudi tako i na razvoj društva kao celine. U prostoriji galerije Tejt Britan Gilik je izložio dugačak sto/kabinet na koji je, pod staklom, postavio svoj projekat dizajna kompjutera. Preko cele površine plafona okačio je pano od aluminijuma i obojenog pleksiglasa koji sa jednostavnim geometrijskim formama čistih boja posetiocu omogućava specifičan fizički doživljaj prostora. Čak i ako posmatrač ne gleda direktno u ovaj objekat, samo osećanje prisustva toga iznad glave intenzivira sugestiju „komunikacije“ zidova, drugih objekata u sobi i njegovog sopstvenog tela. Iako naizgled formalno i hladno, poetičnost ovog dela se shvata tek kada se prostorija napusti. Osećanje svetlosti i boja rasutih po vratu i leđima i dalje traje, kao kada se posle šetnje po kiši uđe u kuću.
Fiona Bener (Fiona Banner) zainteresovana je za probleme i mogućnosti jezika kao jednog od načina izražavanja i komunikacije. Benerova se predstavila sa dve vrste radova, skulpturama i tekstom. Skulpture su trodimenzionalni interpunkcijski znaci – sjajni, crni, neočekivano senzualni objekti zapanjuju svojom stabilnošću i masom. Tekstovi na zidu, odštampani ili ispisani rukom, detaljni su opisi čitavih filmova – mase gusto zbijenih reči. Svest o nemogućnosti potpune komunikacije, bez obzira na to koliko čovek na nju utroši vremena i energije, i frustracija koja ovo saznanje prati svakome je dobro poznato stanje.
I PAD JE LET: Ketrin Jas (Chaterine Yass) predstavila se filmom i fotografijama sa temom pada i leta. Zakačila je kameru za kran i polako je sa velike visine kroz izmaglicu spuštala kroz londonsko gradilište. Polagano i naizgled beskrajno propadanje, nalik snu, izaziva kontradiktorne reakcije. Uljuljkivanje i radost letenja smenjuju se sa jednim od najbazičnijih strahova ljudskog bića – strah od gubitka tla pod nogama. Fotografije načinjene istim metodom kao i film nalik su apstraktnim slikama i utisak koji izazivaju nimalo ne nalikuje onom intenzivnom osećanju pri gledanju filma. Vrlo subjektivne i neponovljive, ove fotografije opet postavljaju stara pitanja o suštini medija fotografije – šta je realnost i kako njome manipulisati, u čemu se razlikuju pogledi fotografa i kamere, pitanja na koja još nije nađen zadovoljavajući odgovor. Ako u frazi: „savremena fotografija je novo slikarstvo“ i ima malo istine, rad Ketrin Jas ove dve discipline opasno približava jednu drugoj.
I konačno, ovogodišnji pobednik: Kit Tajson (Keith Tyson). Najkompleksniji i najmisteriozniji od svih njih, poznat po raznovrsnosti i neopredeljenosti što se tiče stila, Tajson se predstavio zidom pokrivenim crtežima, slikama i skulpturama. Deo ove instalacije bila je i njegova skulptura Mislilac, koja je bila izložena i na prošlogodišnjem Venecijanskom bijenalu – visoka, crna, heksagonalna, zatvorena struktura, u čijoj se unutrašnjosti nalazi kompleks kompjutera od kojih se samo čuje rezonantno zujanje. Ovaj moderni Mislilac ne predstavlja samo sliku duboke misterije ljudske svesti i bića nego sugeriše i fizičku neprobojnost i izolovanost. Tajson svoj rad opisuje kao neprekidan eksperiment i kao mešavinu nauke, filozofije i sanjarenja, dok sâm često koristi matematičke formule da bi na površini proizveo geometrijske šare koje zatim uzbuđuju i stimulišu.
Tajsonov rad pod nazivom Bubble Chambers: 2 Discrete Molecules of Simultaneity je diptih sastavljen od takoreći identičnih slika. Svaka od njih je naizgled haotičan skup oblika, informacija i reči/rečenica u kojem je nakon pažljivijeg posmatranja moguće prepoznati molekularne strukture. One rečenicama/mislima nastalim u isto vreme na različitim mestima ili na istom mestu u različito vreme reprezentuju simultane trenutke u vremenu i njihov međusoban odnos. Delo je dupla ekspozicija misli, ideja i senzacija, puna života i radosti, koja ukazuje na mogućnosti paralelnih događaja i trajanja.
Njegovih 39 crteža, koji se međusobno razlikuju, pokušaj su odvajanja od svega što je autobiografsko, individualno, prepoznatljivo. Za Tajsona umetnost je idealna forma izražavanja jer, kako on sâm kaže, „umetnost ne podnosi kontradikcije“, i samim tim je otvorena za igru i eksperiment.
A kada ne postoji samo jedan put i jedan cilj, mogućnosti su nebrojene.
U Velikoj Britaniji su poslednjih godina osnovane i druge nagrade u oblasti savremene umetnosti po ugledu na Tarnerovu nagradu – Becks Future, nagrada Instituta za savremenu umetnost (ICA) (sponzorisana od strane Becks piva, inače omiljenog sponzora umetnika), zatim nagrada za fotografiju Citibank Prize u Photographer’s Gallery i najnovija – Pizzaexpress nagrada, koja je privukla iznenađujući broj afirmisanih i neafirmisanih mladih umetnika. Iako je novčani iznos Tarnerove nagrade mnogo manji nego u slučaju na primer Becks Future (60.000 funti), radoznalost i interesovanje kako kritičara tako i šire javnosti i medija pobuđuje u prvom redu ova nagrada.
Instituciju Tarnerova nagrada nazvanu po slavnom i kontroverznom engleskom impresionističkom slikaru, osnovala je 1984. Tejt galerija kao patron nove umetnosti, sa ambicijom ne samo da afirmiše novu umetnost nastalu na tlu ove zemlje nego i da privuče što veću pažnju javnosti na dešavanja na sceni vizuelnih umetnosti. U toku poslednje dve decenije kroz ovu instituciju prošao je priličan broj visoko afirmisanih umetnika kao što su Gilbert & Džordž, Ričard Long, Demijan Hirst i mnogi drugi. Trejsi Emin je 1999. godine ovde izložila svoj čuveni Razmešteni krevet sa praznim flašama votke, prljavim vešom i pepeljarama punim pikavaca, delo koje je sasvim sigurno obeležilo devedesete kada je reč o vizuelnim umetnostima i koje je navodno prodato Čarlsu Sačiju za čak milion funti. Volfgang Tilmans, fotograf nemačkog porekla, dobio je Tarnerovu nagradu 2000. godine sa svojim intimnim fotografijama prijatelja kombinovanim sa romantičnim urbanim pejzažima, uključujući i sliku mladog gay skinheada koji urinira na stolicu. Prošle godine nagradu je dobio Martin Krid (Martin Creed) za svoju instalaciju – prostoriju u kojoj nije bilo ničega osim sijalice na plafonu koja se naizmenično palila i gasila u određenim vremenskim intervalima. Kao što se moglo očekivati, nagrađeni rad izazvao je vrlo žučne rasprave i uspeo u nameri da umetnost opasno približi skandalu, svesno se poigra sa granicama komunikacije i u isto vreme održi duboke i jake veze sa baštinom savremene umetnosti.
