Duhovi drvenog zida

Pretpostavljam da je zvaničnicima koji su mogli da spasu Galeriju Grafički kolektiv bilo nemoguće objasniti značaj i vibraciju koju je ova institucija nosila poslednjih 70 godina. To je jedan ljudski vek, a neimar ovog zdanja, arhitekta Predrag Ristić, kao i dva člana prvog odbora Grafičkog kolektiva (profesori u penziji Branislav Makeš i Božidar Džmerković), još su sa nama i sa užasom svedoče umiranju ovog kultnog prostora, jednog od značajnih kulturnih simbola Beograda.

Simboličko opraštanje od Galerije Grafičkog kolektiva okupljanjem umetnika, istoričara umetnosti, saradnika i ljubitelja grafičke umetnosti, uz ceremonijalnu procesiju i nošenje ljubičaste trake, što je tradicionalna boja grafičara i grafike, inicirala je Ljiljana Ćinkul, umetnička direktorka. Dugačka kolona prošetala se do privremenog boravišta Galerije na Kosančićevom vencu 19, gde su smeštene arhiva i kolekcija grafika.

Genijalni projekat Peđe Ristića iz 1964. pretvorio je neuglednu i stereotipnu radnju sa izlozima u drvetom obložen filozofski osmišljen prostor sa karakterom, ekonomičan i elegantan, izgrađen rukom samog autora. Autor u eseju (godišnjak „Krug“, 1965) objašnjava koncept: „Izložba je razdeljena na nekoliko odeljenja a površine za izlaganje na nekoliko panoa, i to sve u modulu celih prirodnih brojeva (…). Postoje tri osnovna prostora 3 x 3 x 3 koja se spiralno nižu a koji se granaju u prateće brodove (…). Ovo je tipičan način komponovanja prostora klasičnog grčkog krsta.“ Svoj izbor materijala kojim je obložio zidove objašnjava činjenicom da je drvo „sirovina hartije od koje su napravljeni grafički listovi, pa se ove dve materije evolutivno dopunjuju“.

Galerija je bila ugovorom obavezana da u petak 20. jula 2018. preda ključeve novom vlasniku. Novi vlasnik, nimalo kriv što je kupio ono što je bilo ponuđeno na prodaju, izašao je u susret Galeriji i dozvolio da se enterijer pažljivo rasklopi i spase. Štaviše, pristao je i da finansira uzimanje otisaka sa velikih reljefnih znakova na spoljašnjem zidu Galerije, kako bi se kasnije napravila dobra replika. Tokom ponuđenih nedelju dana nastala je trka sa vremenom. Jezgro operativnog tima činili su arhitekta i muzeograf Ivan Mangov, industrijski dizajner Milan Simić i autor ovog teksta. Mangov je za demontažu Galerije angažovao, po savetu Ristića, sjajne majstore braću Stefana i Petra Milosavca, koji redovno sarađuju sa Zavodom za zaštitu spomenika i koji su za rekordno vreme uspeli da pažljivo demontiraju zidove. Milan Simić je, sa svojom suprugom vajarkom Lenom, izveo majstorski poduhvat uzimanja otisaka sa dva zidna reljefa na spoljašnjem zidu Galerije na kojima su bili veliki znaci Galerije Grafički kolektiv, koji je 1964. godine projektovao Miloš Ćirić. On je te godine počeo da radi kao profesor na Akademiji (sada Fakultetu) primenjenih umetnosti, a svojim predmetom Grafičke komunikacije postavio je temelje budućem odseku Grafički dizajn. Fakultet primenjenih umetnosti bio je osnovan iste, 1948. godine, kad i Grafički kolektiv. Obe institucije ove godine slave 70-godišnjicu, Fakultet u radosti, a Kolektiv s tugom.

Tokom skidanja zidova, počeli su da se javljaju duhovi: odnekud je ispala pozivnica za izložbu iz 1977. godine, posvećenu tada upravo preminuloj prvoj kustoskinji ove Galerije Ani Čolak Antić, zvanoj Anuška. Iza klupe na galeriji zapala je istorijska fotografija prvog saveta Grafičkog kolektiva, snimljena 1966, sa čuvenim imenima srpske grafičke umetnosti. Na poleđini zapis sa svim potpisima. Kad je skinut drveni zid galerije, na malterisanom zidu je pronađen još stariji zapis iz 1963. napisan rukom Bogdana Kršića i sa potpisima svih sedam članova prvog saveta Galerije i njenog neimara arh. Peđe Ristića. Iza jednog zida zapala je mala uramljena grafika iz 2003. Ekipa ju je odmah okačila na centralni zid Galerije, usred sveg krša, i slučajnim posetiocima objašnjavala da je izložba u toku. Bila je zazidana i prva tabla sa natpisom Galerije i starim znakom iz 1949. Pronađeno je par originalnih crteža i raznih papira vezanih za Galeriju, kao i prazna kutija cigareta „morava“ čiji dizajn budi nostalgične uspomene. Prolaznici su često ulazili i raspitivali se, a oni emotivno vezani za Kolektiv uzimali su deo parketa za uspomenu.

Drveni zidovi Galerije preneseni su (u 6 ujutru, pošto samo tada kamioni mogu da uđu na Obilićev venac) u depo u Košutnjaku u okviru „Avala Studios“. Direktor Peter Dajko i biznis menadžer Marina Ivanović zaslužni su za gostoprimstvo koje je ukazano ostacima Galerije Grafički kolektiv. Sada je možete zamisliti kao gomilu drvene građe u osnovi 2×3 metra i visine metar i po. Čuvanje zidova, pragova, čuvenih naizmeničnih jednostupnih stepenica Peđe Ristića (koje je Jakov Grobarov nazvao „Hoću-neću“) i drvenih klupa, dalo je nadu da će ovaj prostor moći da se uspešno rekonstruiše i da „uskrsne“ u nekom novom, većem prostoru. Ironično, firma koja je novi vlasnik zove se Feniks. Mnogi su mišljenja da je enterijer Peđe Ristića svojim značajem i lepotom zaslužio da se kao eksponat smesti u muzej. Bilo bi to prvi put da jedna galerija ne izlaže, nego je i sama izložena. To ne znači da se u tom „eksponatu“ ne mogu i dalje održavati izložbe.

Vajarka Lena Jovanović je poslednjeg dana rasklapanja Galerije ispekla oproštajne kolače sa znakom Grafičkog kolektiva. Poslednje dešavanje, u petak 27. jula, bilo je skidanje silikonskih kalupa sa zidova. Bila je to noć „krvavog meseca“, što je dodalo nijansu mistifikacije na ceo ritual vezan za ovu tužnu selidbu. Odmah posle skidanja kalupa, pala je jaka kiša.