Svako ima količinu laži koju je u stanju da proguta, pa i poslušno izgovori, zarad vlastitog probitka ili pukog opstanka. Kod Dubravke Ugrešić, očigledno, tolerancija na laž bila je veoma niska. I zato joj je Laž odgovorila svakom merom odmazde koja joj je bila dostupna
Jedna od onih banalnih i beskorisnih mudrosti namenjenih anesteziranju čovečijeg veltšmerca kaže da nema smisla iznenađivati se bio čijom smrću jer svaki je čovek smrtan. A još ako zađe u izvesne godine…
Ali, čekajte, koje godine? Vest o smrti Dubravke Ugrešić duboko me je šokirala, dugo nisam mogao do reči. Kao da mi nikada do tog trenutka nije palo na pamet da bi Dubravka Ugrešić mogla umreti; a zapravo mi i nije palo na pamet! Ta, nije li nekako bila vanvremena i nadvremena, s onim okruglim licem dobronamerne profesorke, sa onom svojom – donekle nametnutom, ali dobrim delom i biranom – neuklopljenošću i neuklopivošću u bilo koji i čiji nacionalni kanon, dakle u ono gde prikupljaju zaslužne starce i (mnogo ređe) starice pre nego što ih pošalju u polaganu smrt i brzi zaborav?
Gotovo da se ne sećam vremena pre nego što sam čitao Dubravku Ugrešić. Kada je objavila Pozu za prozu, imao sam trinaest godina; sa Šteficom Cvek praktično sam stupio u “preuranjeno” punoletstvo; s Forsiranjem romana reke počeo sam da se oslobađam nekih iluzija i uviđam složenost stvari, ali uz odrešujući smeh i bez zaborava, kao sa Kunderom. Sa njenim prevodima genijalnih ruskih ludaka i čudaka bolje sam razumevao zašto je Rusija zemlja koja tako dobro postoji u književnosti, a tako užasno izvan nje.
Bili smo sugrađani u to vreme: ona omiljena autorka i profesorka na čija su predavanja i tribine o ruskoj avangardi dolazili znatiželjnici sa najčudnijih strana, ja mladić koji je glavinjao gradskim ulicama i krčio svoj put čitajući, gledajući, slušajući, voleći, živeći.
A onda smo, otprilike u isto vreme i iz uslovno sličnih razloga, otišli iz grada, da se nikada zaista ne vratimo. Na ovoj tačci ostavljamo mene da se bakćem sa svojim tadašnjim ili večnim demonima, i posvećujemo se priči o Dubravki Ugrešić u okruženju mržnje i laži.
Kako je i zašto zapravo Dubravka Ugrešić postala jedna od “vještica iz Rija” (s Vesnom Kesić, Radom Iveković, Slavenkom Drakulić, Jelenom Lovrić), i to bogme nekako najomraženija od novih domoljuba vječne domovine, a friške države? To je dobro i važno pitanje, i nije ništa izgubilo na značaju ni posle trideset godina, ni sa one ni sa ove strane jebenih Batrovaca-Bajakova.
Bojkot, prezir, pa i otvorena mržnja kojom je Ugrešić dočekivana i ispraćana na radnom mestu, i koji su siktali na nju kad otvori novine ili uključi televizor, morali su nečim ipak biti isprovocirani, zar ne? Prosto, zašto ona, a ne neko drugi? Čovek bi pomislio, obavestivši se o tadašnjim okolnostima, da je ona možda barem nagovestila da bi raširenih ruku dočekala Miloševićevu armadu od preostalog bašibozuka kad bi ova nekim čudom umarširala u Zagreb, ili da je već na neki drugi opaki način “dovela u pitanje opstojnost” (da, to je bio jezik epohe) nove države, nastale na razvalinama Jugoslavije.
Ništa od toga, naravno, nije se desilo, niti se moglo dogoditi. Sva krivica Dubravkina, i još ponekoga, retkog i još ređeg, bila je u javnom nepristajanju na zaborav, na friziranje sasvim nedavne prošlosti, na retuširanje vlastitog života i vlastitog, naposletku identiteta (eh, ti identiteti!) u skladu s implicitnim i eksplicitnim direktivama onog parčeta postjugoslovenskog nacionalizma koje je njoj pripalo po mestu rođenja i življenja. U odbijanju ritualnog ispovedanja otrovne laži kako se iznova rodila 1991, a ako je do tada i živela, bio je to život robinje pod “tuđinskim” jarmom.
E sad, svako ima količinu laži koju je u stanju da proguta, pa i poslušno izgovori, zarad vlastitog probitka ili pukog opstanka. Kod Dubravke Ugrešić, očigledno, tolerancija na laž bila je veoma niska. I zato joj je Laž odgovorila svakom merom odmazde koja joj je bila dostupna. A kada se dovoljno nagutala tog toksina, Dubravka je Ugrešić spakovala kofere i otišla u svoju odiseju po Amerikama i Evropama, da bi se koliko-toliko ustalila u Amsterdamu, gradu možda ponajdaljem i ponajmanje sličnom svim jalovim prestonicama naših kreštavih identitetluka.
Briljantan, ma koliko u osnovi dubinski melanholičan, rezultat uvida koje je (na najteži način, metodom vlastite kože) u prvoj polovini devedesetih stekla o prirodi nacionalizma, populizma, šovinizma, manipulacije identitetima i zlopamćenjima i još mnogo čim drugim, a srodnim, bila je knjiga eseja Kultura laži, izvorno objavljena 1996. Mada sam mnoge tekstove iz nje već poznavao, moj je susret s njom bio svojevrsno seizmičko pomeranje, uzbudljivo, radosno prepoznavanje mada ničega “radosnog” tu nije bilo. Ali jeste bilo humora i ugrešićevske ironijske vedrine, koja je još dominirala nad ogorčenošću kakva će polako početi da preuzima njene poznije knjige, prozne ili esejističke.
O svim tim knjigama, dotadašnjim i onim koje će uslediti, pisao sam iscrpno, uglavnom u Vremenu, a i na drugim mestima. Nema to smisla ponavljati i prepričavati, koga zanima, neka čita. Autorku nisam nikada lično upoznao, niti me je to zanimalo. Mnogo je važnije nešto drugo.
Kulturom laži je Dubravka Ugrešić trasirala jedan put – a potonjim ga knjigama, “fikcionalnim” ili ne, dodatno utvrđivala – kojim je nakon nje ili naporedo s njom onda i drugima bilo lakše krenuti: bio je to put ne samo površinskog otpora onome što nije bilo teško prepoznati kao neoautoritarnu anomaliju u koju su postjugoslovenske državice zapale baš nekako u kontraritmu sa ostatkom Evrope tih (pre)optimističkih godina po padu Zida, nego dubinskog, suštinskog otpora onome što je do toga zakonito dovodilo: parohijalizmu, kultu plemena i države, krvi i tla; tiraniji nove nepismenosti i sveopštoj antiprosvetiteljskoj regresiji, nipošto samo našoj, lokalnoj, balkanskoj. I nadasve onom užasavajućem mrtvom patrijarhatu, koji i tako mrtav stalno proizvodi nove i nove žrtve! Među kojima nikako nisu na poslednjem mestu njegovi neodustajni zatočnici.
Tom je stamenošću i lucidnošću u prepoznavanju pravih kritičnih tačaka epohe, Dubravka Ugrešić i među mlađima sticala i stiče i dalje ne samo verne čitaoce nego i one koji njeno pisanje i mišljenje doživljavaju kao važan deo vlastitog identiteta.
u raljama2U raljama života
A što se nas matorijih tiče… U godinama u kojima jesmo, pokušavamo sebi i drugima da razjasnimo vlastiti život, fazu po fazu, epohu po epohu. Gotovo svaki kadar, gotovo svaka replika “Štefice Cvek u raljama života” Rajka Grlića, čvrsto usidreni u Dubravkinom romanu, savršeno dočaravaju i objašnjavaju vreme u kojem sam odrastao, grad i državu u kojima sam sazrevao. I nije slučajno da su tu Rajko, Mira Furlan, Rade Šerbedžija – sve veštice i vešci kojima je takođe bilo namenjeno da gore na lomačama. Sve ih je okupila Dubravkina bela magija, kao i sve nas koji znamo da je Dubravka uvek bila naša sestra, ponekad vedra i draga a ponekad teška i nemoguća, ali uvek jedinstvena, dragocena, svoja. Na sunčanoj strani ulice.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Fotografije međunarodnih fotoreportera biće pokazane na izložni „Ukrajina: Ljubav i rat“, kako bi svedočile o posledicama desetogodišnjeg rata u Ukrajini
Na sednici Saveta za srpski jezik predloženo je da lektori portala lektorišu hrvatske vesti, da RTS reprizira seriju „Vuk Karadžić“ i da se kod Narodne biblioteke proveri šta je sa srpskim knjigama štampanim latinicom
„Ćirilica je i naša, nije samo njihova – onih koji je koriste u maniru ’zavadi, pa vladaj’ da nas razdvajaju i više nego što smo već, jadni, usamljeni i prestravljeni onim da ko nije s nama/njima taj je protiv nas/njih“, kaže urednica edicije „AzBučni red“ koja godinama promoviše ćirilicu
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
"Sve su te državice koje su se izmigoljile ispod trupla bivše Jugoslavije besmislene, muzejske i neodržive. Da bi se vladajuće klike održavale na vlasti i osigurale privid funkcioniranja takve države, one moraju držati u strahu svoje vlastite građane. Ti građani više ne postoje, oni su osiromašeni do krajnjih granica, njihova je jedina funkcija da se ponašaju kao taoci klike na vlasti ili kao gledaoci u kakvom provincijskom prašnom kazalištu"
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!