Nebojša Bradić je dva meseca ministar kulture i medija Srbije. Sudeći po svakodnevnim izveštajima Ministarstva koje vodi, Nebojša Bradić je u tom periodu izuzetno često putovao, razgovarao sa ljudima iz svog sektora, susretao se sa predstavnicima stranih zemalja, rešavao iskrsle probleme… Njegovi prvi rezultati, utisci, namere – povod su ovom razgovoru.
O Nebojši Bradiću (po obrazovanju reditelj, upravnik Kruševačkog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog i Beogradskog dramskog, režirao preko 70 predstava u srpskim, bosanskim i grčkim pozorištima, dobio brojne nagrade a među njima i za najboljeg pozorišnog menadžera…) izdvojićemo detalj koji nije napomenut u biografiji na sajtu Ministarstva: njegov intervju u „Vremenu“ (broj 477) bio je povod sudskog spora vođenog aprila 2000. godine po tužbi tadašnjeg ministra za kulturu Željka Simića protiv ovog lista, a na osnovu tada važećeg Zakona o javnom informisanju.
„VREME„: Najavljen je nov Zakon o informisanju. Koje će biti njegove osnovne razlike u odnosu na pravila po kojima je „Vreme“ proglašeno krivim?
NEBOJŠA BRADIĆ: Slučaj povodom mog intervjua u „Vremenu“ u kome sam bio svedok na sudu bio je, nažalost, završen i pre nego što je počeo. Bilo je takvo vreme, presuđivalo se bez ozbiljne analize i naravno da mi je ostalo u ružnoj uspomeni. Ali, neke stvari potiskujemo da bismo išli dalje. U narednom periodu trebalo bi ostvariti ambijent da slobodno izražavanje i dostupnost informacija ne budu dovedeni u pitanje. Mi iniciramo promenu zakona u oblasti javnog informisanja i radio-difuzije da se ne bi instrumentalizovala uloga države u bilo kom smislu. Država ne treba da bude vlasnik medija, što će biti regulisano privatizacijom medija koja je započeta ali nije završena, niti treba da koristi autoritet da bi sprovodila cenzuru. Nema cenzure, to je jasno. Mislim da je važno da se stvori ambijent u kome će pravo na informisanje biti omogućeno i to država apsolutno mora da poštuje, bez obzira što ministru za kulturu nije lako da izdrži ponekad vulgarne i žestoke napade iz raznih političkih centara, uglavnom od ljudi koji drugačije politički misle. Naravno da uvažavam sve što je u granicama pristojnosti i poštovanja profesije, a da za sve što spada u domen vređanja treba da postoje zakoni koji će to sankcionisati.
Nedavno ste izjavili da se osim zakona o javnom informisanju i o radio–difuziji, priprema i zakon o javnom servisu, odnosno o RTS–u. Da li se već znaju njegovi okviri?
Ideja o posebnom zakonu o javnom servisu ne podrazumeva temeljite promene odnosa, nego njihovo preciznije regulisanje. Trenutno razgovaramo sa ekspertima i drugim zainteresovanim stranama da li bi bilo racionalnije da javni servis ostane regulisan u okviru Zakona o radio-difuziji i da se tu unose određene izmene, ili da se ta materija reguliše posebnim zakonom koji bi jasnije uredio važna pitanja počev od regulisanja TV pretplate pa do definisanja uloge Saveta RRA. Zakon o javnom servisu trebalo bi da definiše i ulogu RTS-a i Radio-televizije Vojvodine, kao i pitanje regionalnih centara koji mogu da se uključe u taj veliki sistem. To su otvorena pitanja na koja nailazimo svuda, zato što je u procesu privatizacije ostao nejasan status regionalnih centara, medija na manjinskim jezicima i zato postoji potreba da se to definiše. Cilj nam je da zakonska regulativa bude doneta od stručne i profesionalne javnosti. Da ne napominjemo da su standardi Evropske unije takvi da isključuju vlasništvo države nad medijima. Zato određene anomalije koje su se dešavale u prethodnom periodu treba svakako prevazilaziti i doći do standarda koji bi bili uklopivi u naš budući razvoj. Znači, zakone tretiramo kao podršku održivom društvenom razvoju, a ne kao instrument za kazne neposlušnih medija. Zna se šta zakoni treba da sankcionišu: govor mržnje, pravo na privatnost žrtava, dečju pornografiju, a ostalo je sve pitanje standarda profesije. I, ako se standardi profesije poštuju i uvažavaju, tu neće morati da interveniše država.
Da li su kultura i mediji velike oblasti za samo jedno ministarstvo?
Nije samo u pitanju veličina oblasti kulture i medija, već faza društvenog razvoja u kome se nalazimo. Tranzicija i efekti privatizacije posebno su ugrozili ove dve oblasti. „Razdržavljenje“ i prelazak medija iz jednog u drugi svojinski oblik ostavilo je velike posledice na oblast informisanja. S druge strane, mi imamo državu koja je prošla brojne ratove i iskušenja i koja nije uvek u mogućnosti da utiče na nepovoljne efekte društvenog razvoja – „postvijetnamski sindrom“, velike socijalne razlike, predominacija medijske kulture, urušen sistem vrednosti… Zbog toga je uloga kulture i medija veoma važna. Nastojim da kulturu i medije sagledavam kao deo iste bitke – bitke za bolji kvalitet života naših građana i podrške društvenom razvoju. Koliko će to biti moguće, vreme će pokazati.
Rad na zakonima u oblasti medija i kulture i povećanje budžeta za kulturu su prioriteti vašeg Ministarstva. Sigurno vam je poznato da su i vaši prethodnici nameravali to isto. Zašto mislite da ćete vi uspeti u tome?
Naše Ministarstvo će biti ministarstvo u kontinuitetu u oblasti zakonodavstva i institucije konkursa. Zbog toga verujem da će nama biti lakše u odnosu na naše prethodnike. Kontinuitet je programska stvar, preuzimanje određenih projekata iz prethodnog perioda, dovršavanje istih, ili efikasno uvođenje novih projekata i dovršavanje istih. To je cilj našeg ministarstva. Mi u ovom trenutku ne pravimo takvo ministarstvo da sve počinje od nas, to je jasno. Želimo da najbolja iskustva iz prethodnih ministarstava zadržimo, ali da to unapredimo drugačijim pristupom i da stvari koje treba da se menjaju, promenimo. Zakoni koji su već pripremljeni, ili su u fazi nacrta, biće završeni i potom stavljeni u skupštinsku proceduru. Predstoji i priprema novih zakona u oblasti medija. No, sama priprema i pisanje zakona je jedna stvar, a druga, mnogo važnija, jeste njihovo usvajanje i primena. Od toga kako će raditi Skupština Srbije zavise i naša očekivanja i obećanja. Što se tiče budžeta za 2009. godinu, on je spreman. U njemu smo predvideli aktivnosti promocije naše zemlje u inostranstvu, nove projekte i transformaciju institucija. Ukoliko dobijemo podršku za te pozicije, budžet kulture će biti veći.
Rad Ministarstva kulture, pa dakle i ostvarenje postavljenih prioriteta, zavisi i od drugih ministarstava. Kakvu saradnju očekujete? Da li, na primer, već imate neke pokazatelje koji ukazuju da će budžet koji ste predvideli biti odobren, da će u budžetu Srbije biti za kulturu do sada nedostižnih jedan odsto?
Očekujem razumevanje i partnerski odnos drugih ministarstava u Vladi. Udeo kulture manji je od jedan odsto ukupnog budžeta Srbije. Drugim rečima, kakvu ulogu može igrati ministarstvo koje participira sa nečim što počinje sa nulom? Ova situacija je dodatno komplikovana sve većim očekivanjima za dodatnu podršku nacionalnim ustanovama, subvencije različitim vrstama umetnosti (onoj „višoj“ kao i onoj „nižoj“), posebna priznanja za penzionisane umetnike, Fond „Beli dvor“, obnovu Hilandara, međunarodnu saradnju, podršku filmskoj industriji… Bez uvećanih sredstava, Ministarstvo kulture neće moći da uspešno obavlja svoju ulogu.
Nedavno ste uputili tužbu Okružnom javnom tužilaštvu u Kruševcu protiv nezakonitog postavljanja tamošnje direktorke Narodne biblioteke. Reagovali ste i na prekršioce Zakona o informisanju. Kakve moći ima Ministarstvo kulture u slučajevima nepoštovanja zakona?
Ministarstvo štiti opšti interes u kulturi. Naša obaveza jeste da vodimo računa o sprovođenju zakona u oblasti kulture i medija. Zbog toga očekujemo da će i druga ministarstva činiti ono što spada u njihovu nadležnost.
Dok vi niste prisustvovali Petrovačkim pozorišnim danima ili Međunarodnom festivalu kamernih horova u Kragujevcu koji se održavaju trinaest odnosno sedam godina, šira javnost nije ni znala za te manifestacije. Kako ćete rešiti problem demetropolizacije kulture?
To, na sreću, neću morati da rešavam sam. Naš umetnički sistem je veoma kompleksan i produkuje kulturni pejzaž koji, kao što ste rekli, ponekad nije dovoljno obeležen. Tako se dešava da u kulturnoj agendi nema dovoljno statističkih podataka i da pojedini kulturni događaji nisu dovoljno osvetljeni. Kulturne manifestacije nastaju brzo, neke se još brže gase. Na teritoriji Srbije ima više stotina različitih literarnih, likovnih, pozorišnih, muzičkih manifestacija, smotri, festivala. Još veći broj događanja spada u vrstu kulturno-turističkih manifestacija. Ova raznovrsnost, veličina i odjek kulturnih događaja izmiču klasifikaciji, ali svi oni reflektuju vitalnost srpske kulture. Želim da, u prvoj fazi, sa svojim saradnicima identifikujem potencijale manifestacija i kulturnih sredina, da potom napravimo analizu i definišemo adekvatnu strategiju. Takav napor neće biti jednostavan, ali sam siguran da ima smisla. A decentralizacija se najbolje sprovodi konkretnim akcijama koje će potom uslediti.
Da li je primer pozorišta u Zaječaru, prvi problem u vašem mandatu, primer transformacije ustanova kulture kakav predlažete?
Ministarstvo nije osnivač Pozorišta „Zoran Radmilović“, ali je zainteresovano za njegovu delatnost. Posle razgovora sa nadležnima u Zaječaru, očekujemo da će pozorište biti ponovo formirano. „Seča“ pozorišta svakako nije oblik transformacije ustanova za koji bi se založilo naše Ministarstvo. Ukidanje nije dobar čin, čak ni onda kad pojedinci smatraju da je neminovnost. Incident u Zaječaru je potvrdio neophodnost Zakona o kulturi.
U Skupštini Srbije se rado „srbuje„. Da li je moguće te floskule pretvoriti u stvarno rodoljublje pa, recimo, pokrenuti poslanike da umesto što govore o Srbiji, učine nešto konkretno za nju?
Bio sam jednom na sednici u parlamentu Srbije i ostao zapanjen nekulturom pojedinih poslanika. Njihova retorika maskira osnovno nepoznavanje stvari, manjak obrazovanja. Neki čak i javno priznaju da ne čitaju. Od njih teško možemo očekivati da će svoje skupštinske busije zameniti mestom u klupi neke biblioteke, posetom koncertu, pozorišnoj predstavi i slično. Veoma sam razočaran i nisam optimista.
Pronalazak vrednih istorijskih dokumenata u Arhivu Srbije bio je povod da javnost sazna o uslovima u kojima radi ova važna institucija, ali i povod da je Ministarstvo pomogne.
Arhiv Srbije treba ojačati i reformisati tako što ćemo mu omogućiti da obavlja matičnu delatnost, što bi objedinilo celu arhivsku mrežu Srbije. Problemi su tu brojni, od neadekvatnog broja zaposlenih do novih sistematizacija. Druga važna stvar tiče se komisije koja je vršila nadzor, ona treba da donese pregled mera za obezbeđenje sredstava za neki budući rad. Takođe, treba usvojiti Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi koji bi predviđao kontrolne mehanizme za nestručno ponašanje, oduzimanje licence i krivično gonjenje, i utvrđivanje pojedinačne odgovornosti. Situacija u ovoj oblasti je takva da nas na neki način obraduje svako novo arheološko otkriće zato što to nije samo utvrđivanje novih naučnih činjenica, nego znači podsticaj za budući regionalni razvoj, pogotovo onih krajeva koji imaju niži stepen ekonomskog razvoja. Kultura može mnogo da učini na tom polju. Obično se govori o ekonomiji, a zaboravlja se da je kultura deo iste brige države i da ona može da bude podsticaj za neke buduće projekte i razvoj.
Izjavili ste da podržavate saradnju biznisa i kulture, odnosno preporučujete uspostavljanje takvih partnerskih veza. Kakav interes možete ponuditi ljudima iz sektora van kulture da pomažu kulturu?
U ovom trenutku veoma mali ili nikakav, jer su kod nas još uvek na snazi zakoni koji ne podstiču takvu mikroekonomiju. Izmenom zakona koji će omogućiti poreske olakšice kompanijama koje ulažu u umetnost i sama podrška koju Ministarstvo za kulturu daje, dobiće se multiplicirajući efekat. U takvom sistemu Ministarstvo će imati snagu da legitimizuje nove projekte i da valorizuje postojeće rezultate ulaganja. I kao što izreka kaže: „Ništa ne uspeva kao uspeh“, Ministarstvo će kontrolisati efekte uloženog novca – najuspešniji će dobijati podršku, oni drugi će morati da se sami snalaze. To će otvoriti prostor za nove generacije umetnika i lidera u kulturi.
Do sada ste se već sastali sa brojnim predstavnicima stranih zemalja. Da li je vaš utisak da, kako ste izjavili, kultura ima veliku ulogu u integraciji naše zemlje u Evropu, zasnovan na tim razgovorima?
Kultura ide brže od politike i ekonomije. To je suština razmenjenih rečenica. Naši najistaknutiji umetnici već su učesnici takvih integracija. Sa institucijama ide teže i sporije. No, već su pokrenuti projekti u kojima, pored naših, participiraju i brojni partneri iz različitih zemalja Evrope. Uspešnost ovih projekata biće dobra garancija za nove korake. Ministarstvo za kulturu podržava takav ambijent i nastoji da obezbedi dodatna sredstva. Bilateralni sporazumi i programi kulturne saradnje će nam svakako olakšati buduću komunikaciju i razmenu.
Naši kontakti sa svetom su, većinom, individualni. Tako funkcionišu i Bitef, i Bemus, i Fest i drugi međunarodni festivali koji doprinose renomeu naše zemlje u svetu. Šta ćete učiniti da o tome počne da brine država?
Ne bih se složio da država ne brine o najznačajnijim manifestacijama. Možda ponekad ta briga nije dovoljna ili očekivana, ali ona postoji. Naši festivali imaju stabilne budžete i mogu da planiraju svoje programe. Problem koji baštinimo iz prethodnog perioda jeste centralizacija, očekivanje da država neograničeno daje za svoje institucije i festivale. To više nije slučaj u svetu. Država ne treba da diktira uslove i politiku kulture. Umesto toga ona je partner, neko ko učestvuje u podršci i saradnji. Održivo partnerstvo sa državom u dužem vremenskom periodu potvrđeno je trajanjem i tradicijom naših najznačajnijih festivala. A što se tiče Bitefa i Bemusa, već je poznato da su to moji omiljeni festivali.
Radite u kulturi Srbije veći deo svog života, pa je sigurno dobro poznajete. Kada ste pre dva meseca imenovani za ministra kulture i sagledali je drugim očima, da li vas je, ipak, nešto iznenadilo?
Bilo je više stvari koje su me sačekale i iznenadile. To je bilo kao otvaranje Pandorine kutije. Otkrio sam puno toga o čemu ranije nisam znao. Najveću brigu predstavlja mi oblast zaštite zbog alarmantne situacije u muzejima i arhivima. Poseban problem i najveći izazov jesu obnova i zaštita manastira na Kosovu.
Da li ste bili na godišnjem odmoru?
Da, kao i prošle godine, bio sam nedelju dana u Londonu. Tokom leta London pruža veliki izbor u kulturnom životu. Pored uvida u pozorišne repertoare Vest enda i nacionalnog pozorišta, izložbi u Tejt modern i Tejt Britn, posebno sam uživao u izložbi Britanskog muzeja o Hadrijanu, i koncertu Dajane Krol u Kenvudu. Ipak, izdvojio bih premijeru opere Ljubav i drugi demoni u Glajnburnu, koja je predstavljala praznik za muzičke stručnjake i ljubitelje opere. Bilo je to istinsko „punjenje baterija“ pred nove poslove.
