Jubileji ili godišnjice podsećaju nas na proticanje vremena, a to nije uvek baš najprijatnije moguće podsećanje, iz razloga, hm, metafizičke naravi, koje odlično razume i onaj ko za metafiziku nikada nije ni čuo. I taj, naime, shvata ili barem oseća za kim zvono zvoni. Ali, i to s protokom vremena nije tako jednostavno, linearno, lako izmerivo, svima, svugde, svemu i uvek isto. Nekada, recimo, šest-sedam godina mogu da traju duže nego dvadeset godina. Zapravo ne, naravno da ne traju duže, nego su ispunjene takvim događajima i procesima da retrospektivno izgledaju mnogo dužima od sebe samih, utoliko i dužim od nečega što „objektivno“ zaprema mnogo veći odeljak vremena. Recimo, u našoj je maloj jugoslovenskoj civilizaciji godina 1991. apokaliptični kraj jedne epohe, a 1997. doima se pripadnicom neke već sasvim druge ere, iako ih deli tek tričavih šest proleća. A od 1997. do danas dvadeset se puta Zemlja okrenula oko Zvezde, a ipak, kao da je bilo juče. Ne zato što je sve isto kao tada – jer, naprotiv, štošta nije isto – nego zato što su i te pozamašne razlike između 1997. i 2017. ipak smeštene unutar zajedničkog okvira: postratnog, postjugoslovenskog, postapokaliptičnog.
Baš nekako, čini mi se, s proljeća te 1997. pojavio se Apokalipso, prvi solo album Darka Rundeka, prvi bez Haustora, prvi bez Jugoslavije (i uz već solidan autorov životni staž daleko od njenih ruina), prvi u kontekstu nasilne, krvave fragmentacije kulturne celine unutar koje je nastao i uopšte bilo zamisliv, moguć i stvaran ne samo Haustor, i ne samo tzv. rok scena kojoj je pripadao, nego i nešto mnogo šire i važnije od nje, nešto što mnogo više veze ima s, recimo, Krležom i Kišom nego s Pistolsima i Klešom, da izvinete.
Rundek je ratni deo devedesetih proveo u raznim vrstama egzila, čak i na famoznom, polumitskom Radio Brodu gde je preko lelujavih srednjih talasa (AM), plutajući sredinom Jadrana puštao dobru muziku za tužne postjugoslovenske uši; Apokalipso će pokazati da raspad dotadašnjeg sveta za Rundeka neće biti i autorski, kreativni rasap, a U širokom svijetu iz 2000, Ruke iz 2002. i potonji albumi pokazaće, štaviše, da je ovaj novi, zreli i drugačiji, a opet potpuno rundekovski Rundek bar podjednako kreativan, plodan, značajan i vredan, podjednako intimno naš (Ko smo tu „mi“? Odgovor u vidu bilo kakvog pojma je suvišan: ko je razumeo, shvatio je), bar podjednako pesnik i trubadur naših intima kakav je bio i pre big banga, s Haustorom. Čudna mi čuda, zar to nije normalno? Ne, nije, jer da jeste, valjda bi se zalomilo još nekome iz te najzlatnije od svih zlatnih muzičkih generacija, a nije se zalomilo nikome od njenih predvodnika. Džoni Štulić je, nakon kreativne erupcije neuporedive s bilo čime pre i posle nje, pukao i povukao se u opskurantizam i gnjavatorstvo opšte prakse i iz njih neće baš nikada izaći, Jura Stublić bar četvrt veka sve lošije igra samog sebe, Prljavo kazalište je još ranije prešlo na drugu stranu (opet – džaba objašnjavati), EKV je sagoreo u svim svojim delovima, Koja je srećom neuništiv i samim prisustvom i istrajnošću simbolički je dragocen, ali nemojte da se lažemo i da ga lažemo, i on je poslednju važnu pesmu napisao još pred kraj osamdesetih (više je dojmljivih stihova u jednoj pesmi boljeg rep benda nego u celom Kojinom postjugoslovenskom razvlačim-se-na-tanko opusu!), od Idola je muzički ostao značajan samo Vlada Divljan, taj princ onog najlepšeg Beograda, ali ni njega više nema, Pankrti su još pradavnim Rdečim albumom zaokružili svoj bitniji opus i od tada kao časne starine samo povremeno odtutnje poneki veseli i britki autohommage, divni i dragi Predin utrošio je dvehiljadite na to da svima bude sve, te se u tome negde i rasplinuo… Pa onda recite i sami: ko još danas, nakon svega što nas je zajedno pregazilo, može da stane uz Rundeka a da to ne bude smešno, i da u tom duetu ne odigra rolu poslovičnog šeširdžije?
Nedavno je Dancing bear objavio trostruki CD box set povodom dvadesetogodišjice albuma Apokalipso, koji je sada, remasterizovan, dobio „novi“ naziv: Apocalypso. I ova nova slušanja potvrđuju veličinu ovog albuma, štaviše, s vremenskim odmakom samo dodatno podvlače impresivnost Rundekovog nadilaženja samog sebe, odbacivanje svakog manirizma uz istovremeno trajno neokrnjenu vertikalu autorske doslednosti i prepoznatljivosti, duboko ukorenjenu odbojnost prema duhovnoj lenjosti i tvrdoglavom autorecikliranju, ali i prema pomodnom i lukrativnom povođenju za tzv. trendovima, naročito ovdašnjim, potkontinentalnim. Bila je to, te devedeset i sedme, objava sa jednog „drugog“, a opet u potpunosti mog i našeg sveta, dokaz da ne samo da je postojao nego postoji i dalje. Danas je još jasnije da je to album bez slabe i suvišne pesme, a više od pola ih je vrhunskih: Apocalypso, Tranzit, Crni dusi, Senjor, Old boy, Grane smo na vjetru… spisak dopunite po nahođenju. Osim ovoga, tu je i originalan CD album U širokom svijetu, koji prirodno razvija motive iz svog prethodnika i sadrži ne manje od pet-šest antologijskih bisera, među njima Zagrebačku maglu, jedan od vrhunaca vaskolike rundekijane, te Ljubav se ne trži i Ay Carmela. Na trećem disku je pet pesama sa nikada dovršenog, nesuđenog poslednjeg albuma Haustora Dovitljivi mali čudaci, među kojima su nedorađene, inferiorne verzije nekih pesama koje će Rundek snimiti na svojim potonjim albumima. Ploča je trebalo da izađe 1990, ali nije joj bilo suđeno: nije više moglo biti nikakvog Haustora u vremenu u kojem se ona andrićevska fukara onako razgalamila, a pametni, po običaju, odviše olako zaćutali.
Malo je dvadeset godina u kalendaru istorije, ako pripadaju istoj epohi, a ove pripadaju, bar nama ovdašnjima, ali opet, mnogo je dvadeset godina u svakom pojedinačnom ljudskom životu; baš pre tih dvadeset godina, u aprilu, uselio sam se u stan u kojem ću provesti više vremena nego u bilo kojem drugom u životu (pa ću u njemu valjda i najviše Rundeka odslušati), a u isto vreme negde su se daleko, ili blizu, rađala neka aprilska deca, sada već odrasli i svoji ljudi, naši ljudi: eto, toliko je već savske vode od tada proteklo od Rundekovog i našeg Zagreba ka Rundekovom i našem Beogradu.
Urbana legenda novije proizvodnje kaže da se Darko Rundek jednog lepog dana šetao zagrebačkim Gornjim gradom, pa u šetnji naleteo na set TV serije Crno-bijeli svijet, sve s mladim glumcem (u prikladnom kostimu) koji je igrao mladog, novovalnog Rundeka. I tako je Rundek u obličju Rundeka (jednog starijeg, ali držećeg gospodina, da ne kažem senjora) ugledao samoga sebe od pre tri i po decenije, to jest impersonatora samoga sebe, svoj trag i odraz u vremenu i prostoru. Priča, ko zna, možda i nije istinita, ali je svakako tačna. Gde god da krene, senjor Rundek naiđe na samog sebe, ne nužno na ulici – mnogo češće na mestima gde se tobože slabije vidi, u nekom kutku gdje samoća se zbraja, i u zapretanim dubinama naših životnih priča. I ništa ga odande ne može oterati, jer bi zajedno s njim i te priče preminule, a bez njih i mi smo niko i ništa, samo prazne ljušture, bića bez istorije, jedine bitne istorije: istorije srca, kao jedinog pravog stecišta duha, duše i tela. Svaki ton Apokalipsa, a i onoga pre i onoga posle Apokalipsa, svedoči o tome, baš o tome; dok to znamo i pamtimo ima nade za nas, to jest: no trouble at all.
