Donja strana stvarnosti

Kao da je zbirkom priča Urvidek iz 2005. (v. „Vreme“ br. 760) „pod stare dane“ započeo sasvim novi i sasvim plodan literarni život, Slobodan Tišma – jedna od nezaobilaznih ličnosti novosadske likovno-muzičko-književne avangardne scene još od ranih sedamdesetih – od tada ispisuje kriptonovosadski, to jest „urvidečki“ prozni triptih koji ga, možda za mnoge i neočekivano (naročito za poslovično arogantne i neupućene), više nego solidno pozicionira na onoj poluimaginarnoj mapi savremene srpske proze, onoj koja bi imala detektovati i reflektovati samo ono vredno, ono novo, ono drugačije… Naime, prvo ta knjiga, a potom i roman Quatro Staggioni (v. „Vreme“ br. 986) do tada nekako odveć skrajnutog i samozatajnog Tišmu su, u izvesnom smislu, po prvi put učinile jače „vidljivim“ u svetu „relevantne“ proze srpskog jezika, a da pri tome sam pisac nije ni na koji način izneverio svoj osebujan glas. A ovde govorimo o onoj vrsti osebujnosti i autentičnosti – sasvim po strani od svakog izveštačenog i napornog prenemaganja wannabe avangardista & undergroundista bilo koje fele i pasmine… – koja je do te mere neodvojiv deo autorskog sveta da Slobodan Tišma, sve i kad bi hteo – a teško da bi hteo – ne bi mogao da je se odrekne… Prostije rečeno, prozni tekst Slobodana Tišme, uzmete li bilo koju njegovu stranicu u ruke, prepoznaćete i ako ne vidite ime autora štiva koje vam se našlo u ruci. Ono što tu tekstualnost možda prevashodno određuje jeste radikalno pesnički pristup proznom tekstu i vaskolikom „radu u jeziku“ i njegova nesputana asocijativnost i anarhoidna zaigranost, na neki začudan i začuđujući način kombinovana sa stanovitom lo-fi skromnošću pripovedačkog subjekta trajno i opsesivno sklonog „miniranju“ svakog svog potencijalno tvrđeg iskaza koji mu zamiriše na inherentnu autoritarnost tzv. zdravorazumskog diskursa, dakle, subjekta koji se više od svega grozi bilo kakvih Velikih Reči, Priča i Događaja. Zato se u njegovim prozama, na jednom nivou, uglavnom „ne dešava ništa“, ma koliko na onim ostalim nivoima sve vrvelo od malih, poganih egzistencijalnih drama…

Tišmini „noseći“ junaci takvi su da njima nekako i ne može da se „dogodi“ bilo šta senzacionalno (a još manje oni mogu da se dogode bilo kome ili čemu) mada preko njih uredno prolaze i šleperi i tenkovi pomahnitale Istorije, reže politički režimi, kevću umetničke i medijske huljice, obrušavaju se na njih svakovrsne intimne katastrofe… Tako je i u najnovijem, kratkom Tišminom romanu Bernardijeva soba. Njegov je narator Pišta Petrović karakteristično tišminski pasivni iliti „slabi subjekt“, lik koji zapravo teži svojevrsnom socijalnom samoutrnuću, skoro totalnoj nevidljivosti za radare „društva“, od kojeg ionako ne očekuje ništa i u čijim muškim, odviše muškim igrama moći ne sudeluje. Pišta je Petrović neuspeli student raznih umetnosti, neostvareni umetnik, po standardnim merilima nedefinisana egzistencija, jedna od za svet njegovih proza karakterističnih „fluidnih“ persona koje vegetiraju na margini Velikih Priča, ne želeći da se dislociraju odatle, mada to nikako ne znači da neće biti prisilno deložirani, i to napolje, preko ruba egzistencije, pa na koncu i Priče same… Baš kao što će i Pišta biti deložiran iz vojnog stana, u nekadašnjem vlasništvu njegovog oca koji je pak, posle raspada zemlje „ostao na drugoj strani“. No, biće to samo finale, do kojeg treba da se dogodi svašta. Pišta će ionako u tom stanu, bežeći od ispraznosti i samoće i „glumeći frajera“ okupiti ekipu gradskih poluumetnika, propalih političara i svakovrsnih drugih zgubidana, koji će ga polako istiskivati odande, sve dok se ne odluči da se useli u olupinu automobila parkiranog pred njegovom limanskom zgradom. U tom limenom „telu, oklopu“ zapravo započinje Piština priča, sastavljena od fragmenata snovitih događaja koji se jesu ili nisu odigrali (poput saobraćajne nesreće u kojoj, Pištinom posrednom krivicom, gine nepoznata devojka), i od krhotina nejasnih, nedorečenih uspomena na bivši život pod sumnjivo zaštitničkim okriljem razvaljene države i rasturene porodice (otac u Splitu, majka u hipi komuni negde na jugu Srbije…), od kojeg nije ostalo ništa doli jednog stana koji samo što mu nije oduzet, i u njemu navodno jako vrednog nameštaja, kreacije čuvenog umetnika Bernarda Bernardija, koji međutim možda i nije Bernardo, a i taj nameštaj možda i nije tako vredan i tako njegov…

U poređenju s prethodnim romanom, Bernardijeva soba gotovo da je „klasičan“ roman linearne naracije, ali to treba prihvatiti krajnje uslovno, jer kod Slobodana Tišme malo je toga u goloj „priči“ a mnogo u jeziku i, kako se ono kaže, atmosferi kojom njegova proza zrači. Zanimljivo, Tišma ponavlja jedan uspeli trik iz prethodne knjige, to jest, na kraju romana nalazi se poglavlje pisano „samo za veoma nestrpljive“ u kojem autor zapravo sasvim precizno prepričava sopstveni roman, sažima njegovu „radnju“ na nekoliko strana! I tu vidimo čaroliju jezika na delu: zaista je dovoljno pročitati to kratko poglavlje i znaćete sve bitno o tome „o čemu se radi“ u Bernardijevoj sobi. A opet, to je savršeno nevažno i time ne dobijate baš ništa, jer se sve bitno nalazi na onih prethodnih stotinak stranica. A šta je to bitno? Pa, recimo to ovako: umetnički vrlo upečatljivo ostvarena slika trajnog raspadanja jednog „čvrstog“ sveta u kojem smo imali proživeti svoje živote, a od kojeg nije ostalo ništa. Kao ni od bilo kojeg drugog sveta, jer Tišma u te Velike Svetove ionako ne veruje; radije se priklanja zagrcnutim solilokvijima svojih „slabih subjekata“ koji žive jednu donju stranu stvarnosti. Za šta je, bogme, potrebna povelika hrabrost, bilo da ste Pišta Petrović ili Slobodan Tišma.