Pre nekoliko dana čekao sam u kolima da cisterna gradske kanalizacije očisti šaht. Napravila se kolona od nekoliko automobila i već posle dva minuta počelo je besomučno trubljenje. Toliki je valjda fitilj naše tolerancije, video sam da su neki vozači zapenili i tokom trećeg minuta već se pojavio genijalac koji je smotao udesno, popeo se na trotoar (sve se dešava ispred obdaništa) i provezao se rasterujući pešake. Taman kad sam pomislio kako među nama zaista ima potencijalnih ubica, čitava kolona iza mene je sledila primer novobeogradskog fantoma i uskoro se saobraćaj potpuno preselio na pešačku stazu. U međuvremenu su majstori iz vodovoda i kanalizacije završili i u neverici produžili dalje oslobodivši prolaz. Gledao sam na sat, ceo događaj nije trajao duže od pet minuta i sa užasom sam shvatio koliko je krhka skrama naše civilizovanosti ispod koje ključa životinjski bes. Pitao sam se šta nas u stvari sprečava u doba krize da ne počnemo svi da vozimo trotoarom, da gladni mlatnemo mobilnim slabijeg od sebe i otmemo mu hranu, da policajca koji želi da nas zaustavi zalepimo za haubu, ili da u pola sata opljačkamo četiri prodavnice. Možda je jedan od tabua koji reguliše ponašanje kod Srba vezan za umiranje. Smrt je nekako uvek junačka stvar, o pokojnicima se ne govori loše, a postojanje u realnosti i kolektivnom sećanju je izjednačeno. Međutim, ovih dana su dva primera pokazala da nešto duboko nije u redu, odnosno da se kriza prelila i na onostrani deo srpske realnosti. Prvi primer je čovek iz Bora koji je gotovo godinu dana krio mrtvog oca da bi dobijao penziju. Za sudbinu pokojnika, gle ironije, zainteresovala se jedino banka u kojoj je sin podizao očevu penziju. Zamislite, ipak ima istine u onim reklamama za banke gde vam se službenici u odelima ljubazno smeškaju i tvrde da su vaši najbolji prijatelji. Dete može da vas razočara, ili zaboravi, ili da vas ne sahrani ne bi li se ovajdio o crkavicu, ali banka, banka vas sigurno neće zaboraviti. Čak i kada umrete! Pitam se šta nas uopšte, osim pukog straha ili bankovnog računa, čini građanima sa svešću da smo pripadnici određenog društva koje ima određena pravila. Vlast je toliko zabavljena gledanjem u sopstveni pupak, užasnuta zbog mogućnosti gubitka privilegija, tako da sam siguran da ćemo sve češće sretati primere povratka običajnom pravu.
U vestima TV B92 videli smo neobičnu priču o selu Rudare, deset kilometara udaljenom od Kuršumlije na putu za Prolom Banju. Ovo selo će postati svetski poznato jer u ovom trenutku ima 200 stanovnika i 20 grobalja. Dok prolazite selom po dvorištima, voćnjacima ili pred kućnim vratima možete videti – groblja. Ovaj siromašni kraj Srbije kao da je ostao potpuno van regula, pogrebno preduzeće u Kuršumliji brine o gradskom groblju – o seoskom groblju će brinuti mesna kancelarija. Ono što možemo da zaključimo na osnovu viđenog jeste da je selo Rudare u ovom trenutku van pravnog sistema Srbije, zaboravljena tačkica u opustelom kraju, gde ljudi žive i umiru prema običajnim zakonima. Ukoliko možete da sahranjujete ljude gde hoćete, ili gde pokojnici požele, onda nema razloga da se pridržavate bilo kog drugog pravila. Kada su stanovnike upitali zašto imaju 20 grobalja, objašnjenja su bila jednako zanimljiva.
„Ovde su ljudi nesložni. Znaš šta je 20 groblja!? Pa, to je sramota. To bi trebalo da ima jedno. Da ti kažem nešto, gde mu padne na um, tu ga zakopa.“
„Neka groblja su osnovana po željama. Po željama starih.“
„Porodice su bile jedne bogatije, druge siromašnije. I onda, šta znam, valjda nisu hteli da budu zajedno.“
Nije li među ovim izjavama sublimirana sama suština naše propasti? U pitanju su: nesloga, samoživost, nekritičnost prema tradiciji i duboka ekonomska podeljenost. Tako su pokojnici iz Rudara postali nalik na one nervozne šofere s početka moje priče – koji nakon pet minuta čekanja dolaze do tačke kada bi kidisali na pešake. Istini za volju, i pokojni predsednik Milošević je praktično sahranjen u svom dvorištu, pa postoji presedan na koji se seljaci mogu pozvati. No ono što je novo u podeli među pokojnicima jeste ekonomski momenat. Smrt se u narodnom verovanju smatra konačnim ravnateljem, jer sve ljude izjednačava u njihovoj suštini – smrtnosti. Činjenica da bogati ne žele da budu sahranjeni pored siromašnih govori o dubini podele na ovom svetu. Zamislite kolika je onda mentalna distanca između običnih građana i današnjih tajkuna. Ako tajkun iz Rudara hoće da ga pokopaju u dvorištu jer neće da trune uz sirotinju, pitam se kako je celog života uspevao da živi pored nje. Na kraju se pitam, da li nam je priča sa seoskog groblja (a kažu da je ovih dana u izgradnji i groblje broj 21) otkrila gde zapravo živimo.
Pre nekoliko dana čekao sam u kolima da cisterna gradske kanalizacije očisti šaht. Napravila se kolona od nekoliko automobila i već posle dva minuta počelo je besomučno trubljenje. Toliki je valjda fitilj naše tolerancije, video sam da su neki vozači zapenili i tokom trećeg minuta već se pojavio genijalac koji je smotao udesno, popeo se na trotoar (sve se dešava ispred obdaništa) i provezao se rasterujući pešake. Taman kad sam pomislio kako među nama zaista ima potencijalnih ubica, čitava kolona iza mene je sledila primer novobeogradskog fantoma i uskoro se saobraćaj potpuno preselio na pešačku stazu. U međuvremenu su majstori iz vodovoda i kanalizacije završili i u neverici produžili dalje oslobodivši prolaz. Gledao sam na sat, ceo događaj nije trajao duže od pet minuta i sa užasom sam shvatio koliko je krhka skrama naše civilizovanosti ispod koje ključa životinjski bes. Pitao sam se šta nas u stvari sprečava u doba krize da ne počnemo svi da vozimo trotoarom, da gladni mlatnemo mobilnim slabijeg od sebe i otmemo mu hranu, da policajca koji želi da nas zaustavi zalepimo za haubu, ili da u pola sata opljačkamo četiri prodavnice. Možda je jedan od tabua koji reguliše ponašanje kod Srba vezan za umiranje. Smrt je nekako uvek junačka stvar, o pokojnicima se ne govori loše, a postojanje u realnosti i kolektivnom sećanju je izjednačeno. Međutim, ovih dana su dva primera pokazala da nešto duboko nije u redu, odnosno da se kriza prelila i na onostrani deo srpske realnosti. Prvi primer je čovek iz Bora koji je gotovo godinu dana krio mrtvog oca da bi dobijao penziju. Za sudbinu pokojnika, gle ironije, zainteresovala se jedino banka u kojoj je sin podizao očevu penziju. Zamislite, ipak ima istine u onim reklamama za banke gde vam se službenici u odelima ljubazno smeškaju i tvrde da su vaši najbolji prijatelji. Dete može da vas razočara, ili zaboravi, ili da vas ne sahrani ne bi li se ovajdio o crkavicu, ali banka, banka vas sigurno neće zaboraviti. Čak i kada umrete! Pitam se šta nas uopšte, osim pukog straha ili bankovnog računa, čini građanima sa svešću da smo pripadnici određenog društva koje ima određena pravila. Vlast je toliko zabavljena gledanjem u sopstveni pupak, užasnuta zbog mogućnosti gubitka privilegija, tako da sam siguran da ćemo sve češće sretati primere povratka običajnom pravu.
U vestima TV B92 videli smo neobičnu priču o selu Rudare, deset kilometara udaljenom od Kuršumlije na putu za Prolom Banju. Ovo selo će postati svetski poznato jer u ovom trenutku ima 200 stanovnika i 20 grobalja. Dok prolazite selom po dvorištima, voćnjacima ili pred kućnim vratima možete videti – groblja. Ovaj siromašni kraj Srbije kao da je ostao potpuno van regula, pogrebno preduzeće u Kuršumliji brine o gradskom groblju – o seoskom groblju će brinuti mesna kancelarija. Ono što možemo da zaključimo na osnovu viđenog jeste da je selo Rudare u ovom trenutku van pravnog sistema Srbije, zaboravljena tačkica u opustelom kraju, gde ljudi žive i umiru prema običajnim zakonima. Ukoliko možete da sahranjujete ljude gde hoćete, ili gde pokojnici požele, onda nema razloga da se pridržavate bilo kog drugog pravila. Kada su stanovnike upitali zašto imaju 20 grobalja, objašnjenja su bila jednako zanimljiva.
„Ovde su ljudi nesložni. Znaš šta je 20 groblja!? Pa, to je sramota. To bi trebalo da ima jedno. Da ti kažem nešto, gde mu padne na um, tu ga zakopa.“
„Neka groblja su osnovana po željama. Po željama starih.“
„Porodice su bile jedne bogatije, druge siromašnije. I onda, šta znam, valjda nisu hteli da budu zajedno.“
Nije li među ovim izjavama sublimirana sama suština naše propasti? U pitanju su: nesloga, samoživost, nekritičnost prema tradiciji i duboka ekonomska podeljenost. Tako su pokojnici iz Rudara postali nalik na one nervozne šofere s početka moje priče – koji nakon pet minuta čekanja dolaze do tačke kada bi kidisali na pešake. Istini za volju, i pokojni predsednik Milošević je praktično sahranjen u svom dvorištu, pa postoji presedan na koji se seljaci mogu pozvati. No ono što je novo u podeli među pokojnicima jeste ekonomski momenat. Smrt se u narodnom verovanju smatra konačnim ravnateljem, jer sve ljude izjednačava u njihovoj suštini – smrtnosti. Činjenica da bogati ne žele da budu sahranjeni pored siromašnih govori o dubini podele na ovom svetu. Zamislite kolika je onda mentalna distanca između običnih građana i današnjih tajkuna. Ako tajkun iz Rudara hoće da ga pokopaju u dvorištu jer neće da trune uz sirotinju, pitam se kako je celog života uspevao da živi pored nje. Na kraju se pitam, da li nam je priča sa seoskog groblja (a kažu da je ovih dana u izgradnji i groblje broj 21) otkrila gde zapravo živimo.
