Ne piše se baš svaki dan in memoriam za novine. Naročito ne za one koje ste voleli, pa i skupljali. Ako nikad niste bili kolekcionari nekog magazina, pa posle muku mučili gde ćete s njim – moramo reći da ne znate šta ste propustili, i vama ova patnja neće biti jasna… ali, za one koji jesu kupovali i ređali štampu po policama, čuvajući je za neku daleku, neobjašnjivu budućnost, očigledno je da topli svet artefakata sad već ubrzano i pomalo nasilno odlazi u prošlost, da bi konačno ustupio mesto ultrapotrošnim artiklima, koji postoje samo kao slika što se emituje.
Koliko smo shvatili iz upravo objavljenog šturog korporativnog saopštenja, štampanje NME je obustavljeno u petak 9. marta 2018, zbog visokih troškova cele operacije, što nekako zvuči već uobičajeno, kao deo trenda gašenja raznih sličnih izdanja – međutim, postoji čudnovata predigra u svemu ovome. NME je, naime, tokom 2015. spao na istorijski minimalan tiraž od 15.000 prodatih primeraka, pre svega zato što se mlada generacija prva odazvala pozivu interneta, preuzimajući svoje osnovno muzičko obrazovanje besplatno na raznim sajtovima, od kojih je novopokrenuti NME.com bio začudo vrlo uspešan. U poslednjem naporu da se usput očuva i štampano izdanje novina, izdavač je septembra te godine počeo da deli list bez nadoknade na određenim lokacijama. I desilo se nešto neobično: u periodu od 2015. do 2018. NME je doživeo mini-renesansu, tokom koje je dosegao tiraž od 315.000 primeraka, urednik Majkl Vilijams dobio je posebnu novinarsku nagradu za ovo postignuće, a nova mreža distribucije koja je bacila naglasak na studente u koledžima i putnike u prevoznim sredstvima, dovela je do širenja kruga pratilaca muzičkih dešavanja, što je posledično znatno povećalo registrovan broj poseta pomenutog sajta NME.com.
Do pre neki dan, sve je izgledalo kao recept za uspeh u novom dobu – štampana verzija legendarnih novina podržavala je sajt koji je polako postao osnovno sredstvo informisanja u oblasti popularne muzike. Međutim, izgleda da je igra velikih brojeva donela troškove za Time Inc. UK, koje su u ovoj izdavačkoj kući na kraju procenili kao suvišne, odustajući od daljeg štampanja verzije nečega što se inače uspešno održava na svima dostupnom internetu i na taj način ima globalni domet. Obećano je pojačanje digitalnog servisa, kao i dva nova muzička kanala (NME 1 i NME 2), te povremeni štampani specijali. Ovim kratkim komunikeom završilo se jedno poglavlje istorije popularne muzike.
Nekada je muzička štampa, u okviru koje je NME postojao kao ključno glasilo 66 godina, bila jedina prilika da vidimo kako izgleda neko koga volimo i cenimo, i čiju pesmu ponavljamo u sebi do u beskraj. Teško je opisati koja je vrsta novinarstva tu bila aktuelna – a ipak je lako: radilo se o pravljenju mitova. Ti mitovi su svakako postali deo opšte kulture, a NME je bio glavna odskočna daska sa koje su oni lansirani u javnost.
Intervjui, kritike, pa i fotografije bile su osnovno sredstvo za uspostavljanje reda i način da se ustoliče vrednosti u mitološkom carstvu rokenrola. NME je veličao sve najvažnije onda kad je bilo stvarno bitno – od Bitlsa i odmah potom Rolingstounsa, preko zlatnog doba engleske rok muzike šezdesetih, te glam roka i Dejvida Bouvija, potom panka i nju vejva u trenutku njihove eksplozije sedamdesetih, sve do elektro-popa i Smitsa osamdesetih, i konačno brit-popa i okršaja Oejzis vs Blur usred devedesetih. Ovde su na okupu, iz generacije u generaciju, bili najbolji kritičari – često jednako koliko i muzičari važni za izražavanje rokenrola kao sistema vrednosti; sjajni fotografi – čiji su radovi davali istim tim vrednostima slikovitost koju je bilo moguće slediti; te izuzetni urednici – koji su u pravom trenutku provaljivali šta je najvažnije na muzičkoj sceni. Svi oni pravili su od šarenog sveta muzike nešto suštinski važno, često izazivajući i objašnjavajući društvene promene koje su dolazile uz nju, čuvajući NME među bastionima drugačijeg razmišljanja, koliko god da su ponekad morali da podržavaju i sezonsku robu industrije zabave.
Gledajući unazad, „Nju mjuzikal ekspres“ jeste bio najrelevantnije izdanje u svojoj epohi pop muzike, letalna kombinacija spisatelja – pouzdanih vodiča šta je tu stvarno od ključne važnosti, vernih pratilaca karijera i života muzičara koje smo poštovali i slušali svaki dan, te svih tih zvezda koje su preseljene pravo u baštinu civilizacije, počevši od prošlog petka.
Ipak, koliko god sve bilo sad dostupnije preko ekrana, niko ne može da porekne da se čovek oseća nekako važnije, ako sedi sam i čita dobre novine. Taj osećaj da je posle toga ponešto razumeo o ovom svetu, osnovni je sastojak popularnosti nekih izdanja, zato su se ona čuvala, slagala i ponovo čitala. Možda nova generacija nalazi veće zadovoljstvo u osećaju povezanosti u zajednicu koju pruža onlajn čitanje, u mogućnosti istovremenog pregledanja istih tekstova sa drugima i ostavljanje traga o tome. Sve je u redu sa tim, jer oni će svejedno morati da žive u svetu ukidanja tajni, u kome su lični mitovi instagramski banalizovani i praktično onemogućeni. Trebaće im sva podrška do koje mogu doći.
Sve je sjajno u ubrzanoj stvarnosti kojoj sve više prisustvujemo, nego što je stvarno živimo, ali jedna stvar je jasna – nijedan muzičar više nikad neće biti na veličanstvenoj naslovnoj strani „Nju mjuzikal ekspresa“.
I ne znate šta propuštate.
