Prvi, nadam se i poslednji put, neposredno sam upao u epizodu večnog serijala Čovek peva posle rata zastavši kraj lokalne priredbe na gradskom trgu u Tuzli. Loš razglas i sirovi električni sastav koji je pratio dečiji hor a potom i plesnu grupu – sve je postalo nevažno kad najaviše Muhameda Mujkanovića, za kog do tog trenutka nisam znao ni da l’ je još živ, i gde. Nekako se popeo na sklepanu binu i manirom soul-teškaša pustio glas(et)inu, da je neka vruća jeza jurnula kroz prisutne i od „slučajnih prolaznika“ smesta ih pretvorila u poklonike neuništive sevdalinke. Otad je g. Mujkanović nažalost preživeo neke od najvećih ličnih tragedija – kakve recimo čine legendu Roja Orbisona – i evo opet peva, one pesme koje nisu samo izraz čežnje nego i gubitka.
Sevdahu je u poslednje vreme bitno bolje, ne samo zbog Damira Imamovića i global(kan)ističkih miljenika Mostar Sevdah Reunion, niti zbog maestralnog vica gde „…Zagoru ga utjera„. U Zagrebu (i drugde) postoji godišnji program Večer sevdaha/Sevdah u ‘Lisinskom’ koji od 2007. priređuje tamošnja produkcija ‘Haarlem’ (ista ona čiji ‘paket’ Indexi & prijatelji uspešno gostuje i u Srbiji), u Sarajevu je otvorena (Art) Kuća sevdaha, a Croatia Records od prošle godine objavljuje Antologiju bosanskog sevdaha (dosad 4 CD-a), s propratnim tekstom Miljenka Jergovića (vidi na www.sevdalinke.info).
SRPSKA STRANA PRIČE: Izvođači iz Srbije učestvuju u programima ‘Haarlema’ i po Hrvatskoj, počevši od Bisere Veletanlić među Indexima…, preko Božidara Bokija Miloševića (porodično) među sevdalijama 2008. pa i na tada snimljenom koncertnom albumu Sevdah u Lisinskom (2010, Croatia Records), do Nedeljka Bilkića i Merime Njegomir ove godine, dan pre nego u Beogradu. No, pri premijeri koncerta „Veče sevdalinki“ u beogradskom Sava centru trapavo je pokušano da se makar konferansom provuče samo srpska strana priče – bezobrazno citiranje banjalučkih i nijednih drugih autor(itet)a; pominjanje Šantića, Zmaja, i nijednog drugog pesnika, čak ni Šantićevih sugrađana Osmana Đikića i Safet-bega Bašagića; isticanje samo pevača iz tzv. srpskog korpusa – ali nije išlo, ne dade se sevdah. Među razlozima zašto mnogi ovde toliko vole da ‘posrbe’ stvari svakako je od jačih onaj tako prost – jer nisu u stanju te iste stvari sami da smisle/naprave.
S ulaznicama po ceni 1.600-2.100 d. parter Sava centra nakrcalo je i do 3.000 uglavnom sredovečnih i starijih posetilaca, u dijapazonu fizionomija, narečja, naglasaka, rečnika i manira kakve je teško sresti na pop-koncertima. Građani Srbije ustavno su lišeni većine pomenutih jezičkih varijeteta, ali bilo bi površno oceniti ovo tek kao veče Bosanaca u Beogradu, i/ili kao protivteg poslovičnom poselu penzionera na Kalemegdanu. Tačno je da mnogi nisu baš žudeli da žive u prestonici Jugoslavije/Srbije, ali ove večeri ujedinjeno su pevali i znali da se u sevdalinkama ritmički tapše samo tokom instrumentalnih pasaža.
KRAJ TANANA ŠADRVANA: Kao da je ovo slučajni skup izvođača koji su prethodnih sezona dobro prošli u okviru Guitar Art Festivala i Dana Sarajeva npr. bez ikakvih referenci na zagrebački program, prvi sat nadograđen je tako što je (skraćeni?) Narodni orkestar RTS-a – bolji nego što Tijanićev medijski servis zaslužuje – pratio vokalne interpretatore s ove strane Drine: Jasnu Kočijašević, Azeminu Grbić, titovski očuvanog Nedeljka Bilkića i bez Omera Merimu Njegomir, čiji je školovani glas našu narodnu muziku poveo i u Kolarčevu zadužbinu i drugde. Neđova gastarbajterska (modernije: dijasporna) Most do moga zavičaja, a i kafanski standard (Ima jedna) Krčma u planini podsetili su na Zlatno doba jugoslovenske Novokomponovane narodne muzike, kad je svemu što p(j)evači iz BiH snime dodavan privezak ‘sevdah’. Kao prvorazredni uglađeni stilista, gđa Merima briljirala je opštepoznatim Kraj tanana šadrvana (Hajneova Der Asra, koju su prepevali i Šantić i Bašagić, gde je neko iz plemena Azra…) i Kad ja pođoh na Bembašu.
Drugačiji, moderniji ali ništa slabiji pristup istoj tradiciji razrađuje Amira Medunjanin, a ovog puta pred nama je nije pratio pariški džez-pijanista Bojan Zulfikarpašić nego u Zagrebu nastanjeni, svetski (i po Stingu) poznati lautista/lutnjista Edin Karamazov. Papagajisati da je Amira ‘balkanska Bili Holidej’ ne samo da je glupo i bez veze, nego i medveđa usluga ovoj mladoj pevačici, čiji glas, stil i repertoar mogu i vaš ostatak života učiniti osetno srećnijim. Na izvornom tasu bio je sazlija Avdo Lemeš, a najveća brljotina večeri ostade konferansa koju je tezgaroški natezao glumac Aljoša Vučković. Sedokosi no nedorasli voditelj ipak je ‘preko rampe’ osetio napetost zbog suvoparnog teksta, pa krenuo od ‘bre’ ka ‘ba’ napadno se trudeći da dokaže svoje poznavanje sevdah-scene, Saraj’va itd. Podilaženje i neumesni štosovi na stranu, imao je i najobičnijeg lupetanja, npr. da je saz „autohtoni balkanski instrument“. Zaista ekskluzivna informacija, pošto čitav svet izuzev g. Vučkovića zna da je saz iz Persije, a ovde ga doneli Turci.
CRNJI OD CRNE ŽUČI: Gostujući orkestar Dinka Mujanovića, iako ne sasvim tradicionalan preuzeo je finije nijansiranje, a kod nas manje poznati Enes Begović, Zaimov sin/Damirov otac Nedžad Imamović i još maloletna Alma Subašić uzdizali su publiku biserima kao Stade se cvijeće rosom kititi, U lijepom starom gradu Višegradu, itd. I pre nego je iz grla Muhameda Mujkanovića, preko orkestarskog sitnog veza krenula za notiranje teško moguća modulacija, ovacije su preplavile salu. Kao i u soulu, preživeli & aktivni postaju live-korisnici zaštitnih znakova iz bilo kog razloga odsutnih kolega im, pa je Mujkanović zgromio izvođenjem Ne klepeći nanulama (megaYUhit takođe Tuzlaka Nedžada Salkovića, još 2008. na sudu u Banja Luci oslobođenog svake optužbe i veze s ratnim zločinima) i Zvijezda tjera mjeseca. Kad smo kod toga, svaka lirska asocijacija na noć ‘tumačena’ je pozadinskom projekcijom zvezdanog neba sa (polu)mesecom.
Onda opet red modernizma, koji je naterao čak i ozloglašeno nametljivo osvetljenje TV Srbije da utihne: Josipa Lisac i E. Karamazov, crnji od crne žuči prebirali su žice glasne i laute, dok smo s 50% verovatnoće tipovali da će zakuvati Omer beže, jednu od 2 sevdalinke koje je Josipa još ‘74. u Sarajevu snimila s lokalnim muzičarima, ‘podižući letvicu’ pridošlicama iz pop-roka; ali, sledilo je izvanredno upečatljivo tumačenje one druge, Niz polje idu, babo, sejmeni i opet je, kao i za A. Medunjanin, početna podozrivost prisutnih prešla u erupciju osećanja. Posle dva ipo sata koncerta, po prilici se pojavila gđa Zehra Deović – koja kao i M. Mujkanović 2010. obeležava pola veka karijere – čiji je bogati alt prirodna protivteža nazalnim, donekle feminiziranim vokalima mnogih muških sevdah-zvezda. Sn(i)jeg pade na behar, na voće, pa Da sam ptica, jedan od najlepših pogleda na Bosnu, dovele su do defilea i zajedničkog pevanja svih učesnika.
Današnjim, mladalačko-tabloidskim srpskim rečeno – multietnička atrakcija, sevdah, bejbe! Dogodine, nadamo se, ne samo Nedžad, nego i Beba, možda Cune…
