Dismorfija, iliti problemi beljih ljudi

Uvek je bolje da film u zanatskom, kinestetskom, sadržinskom i idejnom smislu valja (najbolje, dabome, po sve četiri stavke), ali nekad je dovoljno i da, uprkos eventualnim manjkavostima, dobaci do nivoa trajnijeg zareza u umovima onih koji su ga pogledali, a još bolje (po sve) ako uz to uspe da pokrene i neku polemiku, pa zgodila se ona i strogo unutar krugova posvećenika, zaluđenika, kompulsivaca, kinofilnih cepidlaka… S druge strane, desi se i, na sreću, manje-više redovno se dešava da i iz ove lako uočljive i sve pogubnije filmske i kinematografske bezidejnosti izrone filmovi koji pogode sve gore pobrojane mete, ostvare sve upravo nanizane ciljeve, makar u nekoj meri i uz u tim aspektima očekivane neravnine.

foto: mcf promo

Najfriškiji uzorak tog tipa odskora je deo repertoara i bioskopa u Srbiji – horor-drama Supstanca (The Substance), rediteljke u koju se kanda podjednako uzdaju i festivalski selektori/programeri i ljubitelji atipičnijih filmova te sorte. Ona se zove Korali Faržea, pažnju i “kredite” kod ikonoljubaca te fele zadobila je filmom Osveta od pre nekoliko godina, a novi film, premijerno uz dosta pompe i sveopšteg ushićenja prikazan u Glavnom takmičarskom programu Kanskog filmskog festivala, uradila je na engleskom jeziku, u britansko-francuskoj koprodukciji i sa troje dobro znanih holivudskih glumaca na čelu glumačke kolone.

Žanrovski gledano, Supstanca se hitro dâ odrediti kao horor, i to telesni horor (body horror), a prva asocijacija na taj mikrožanr bili bi raniji radovi znamenitog Dejvida Kronenberga (mada je bilo Kronebergovih povrataka u “te vode” – recimo u filmovima Goli ručak i Egzistencija), ali tu i time se ne iscrpljuje svojevrsna žanrovska i sitnožanrovska pometnja na kojoj je utemeljen pomenuti film. Naime, Supstanca predstavlja i prilično evidentan spoj/”križanac” motiva iz priča o Doktoru Džekilu i gospodinu Hajdu s jedne, Dorijana Greja s druge, i Mefista s treće strane. A onda to ne biva sve – zadrtiji i sitničaviji poznavaoci žanra i unutaržanrovskih finesa u Supstanci su prepoznali i pozajmicu iz, doduše izrazito nevešte italijanske ekranizacije tamošnjeg (i kod nas objavljivanog) stripa Satanik, tamo s kraja šezdesetih godina. I onda tome treba dodati i da se u očima i vaganjima istih ili barem srodnih i sličnomislećih ovaj film može označiti kao ovovremenski izdanak nečega što nova politička korektnost, barem na nivou leksike i semantike, zvanično više ne toleriše, a to je rukavac zvani hegsploatacija (hagsploatation), što je oznaka čiji su se autori dobrim delom sedamdesetih eksploatatorski odnosili prema motivu pretpostavljenih ličnih drama i psihičkih (a onda i telesnih) lomova starijih/zrelijih žena, na primer u slučaju hita Whatever Happened to Baby Jane?. I tu nije kraj u ovoj anamnezi, jer, mimo Kronenberga, u Supstanci su najprimetniji uticaji, nadahnuća i aproprijacije poetike osvedočenog B kralja telesnog horora Franka Henenlotera, prepoznatljivog po ostvarenjima Brain Damage, Basket Case, Frankenhooker, Bad Biology… I pre nego što se pređe na druge aspekte analize Supstance, pomenimo da su neki brzo prepoznali i vešto udenutu referencu iz domena scenografije – hodnik u televizijskom studiju kojim u po nekoliko navrata prolaze obe “junakinje” Supstance zapravo je svesna/namerna varijacija i omaž podnoj oblozi koju pamtimo iz hotelskih scena u Kjubrikovom (i Kingovom) Isijavanju.

I ovog puta sve se to može podvesti pod ovomilenijumski i postmoderni šmek i pristup, a Faržea taj svoj skladan, uravnotežen i pitak galimatijas iznosi u vidu prilično jednostavne i pravolinijski dramaturški tretirane priče o televizijskoj zvezdi koja upravo na pedeseti rođendan biva otpuštena iz vlastite dugovečne TV emisije sa aerobik razmrdavanjem (dakle, uz još jedan naklon filmskim i širim osamdesetim!), da bi u toj identitetskoj i egzistencijalnoj sluđenosti pristala na kriptičan eksperiment, odnosno misteroiznu terapiju samopodmlađivanja sa baš crnog tržišta. Nakon prvog tretmana dobija svoj i u fizičkom smislu ovaploćen alter ego – mladu ženu besprekorne lepote i sličnih afiniteta (ta transformacija nosi, sve u saglasju sa baštinom i očekivanim recidivima narečenog podžanra, možda i najšokantniji i najefektniji prizor, nazovimo to tako, samoporođaja, tokom kog iz predela kičme prezrene-odbačene glumice/TV zvezde na svet pristiže novo ljudsko biće – njena osvežena, podmlađena i poboljšana parnjakinja). Gle čuda, osnovni dramaturški zamajac ubrzo će stići u vidu sve otvorenijeg, surovijeg, pa i bezočnijeg boja za prevlast u realnoj dimenziji življenja između dve “telesne cimerke”, od kojih svaka ima po pet dana bivstvovanja među drugim ljudima. U narativnom smislu, Supstanca predstavlja upadljiv iskorak (naravno, napred) u odnosu na suštinski učinkovitu Osvetu, koja je patila pod opterećenjem odveć rudimentarnog zapleta (premda on jeste bio precizan odraz onoga što tu izabrani podžanr horora rape’n’revenge – silovanje i osveta – podrazumeva i sa sobom neizostavno i čak možda nepopravljivo nosi), jer u svom novom filmu, i novoj ekstravaganci unutar te sfere arthaus i festivalskih filmskih ostvarenja, ona očito pokazuje veću sigurnost u vođenju i razbokoravanju priče, uz vidno veštije uvođenje novih motiva, podtema i priča i prateće brižljive promene ritma naracije. Na tragu tog opažaja svakako se lako može izreći postojan sud da Supstanca i u pominjanim aspektima, ali i gledano kao celina, prikazuje napredak i po pitanju zanatskog izvođenja, te sigurnosti na polju plasmana i sinhronizacije raznoraznih ideja.

U čemu je onda problem, odnosno gde se tu tačno mogu mapirati povodi i osnove za polemike o pogledanom, sugerisani u uvodnom pasusu ovog prikaza? Jednostavno, uz sav svoj šarm, uz svu uglađenost izraza, uz svu tu suverenost u esnafskoj izradi, uz svu promišljenost i artikulisanost, a uz mogući balast izobilja ideja, koje pak potiču iz fundusa stavki i rešenja dobro poznatih pomnijim poznavaocima i poštovateljima žanra, pomalo zbunjuje krovni pristup i u ovoj celovečernjoj igranoj rediteljskoj epizodi. Prostije, Supstanca se kreće istom stazom kojom i Osveta – Korali Faržea otvoreno oponaša postavke i stil autora iz pređašnjih era, a koji su, silom prilika i, avaj, ponovo usled puke sudbinske lutrije, delali i stvarali u znatno nižim produkcionim (dakle, i budžetskim) ligama, a potom ih prevodi u relaksiranije sfere savremenog arthaus filma, dodajućim im dimenziju glamura (u vidu izrazito naglašene estetizacije u svim gledalačkom oku i uhu pojmljivim aspektima), čime onda zapravo džentrifikuje odvažne i “nestašne” filmove s ruba, dugo skrajnute i neretko stigmatizovane čak i počesto uvredljivom odrednicom treš-filma. Onda se nameće uopšteno pitanje – ako je u urbanističkom smislu džentrifikacija na duže staze upitan pristup i proces (a u tom se domenu u nekoliko koraka stiže od dijagnoze džentrifikacije do osude za urbicid), da li je pošteno i smisleno pokazivati više razumevanja za autore/autorke koji se koriste istim stvaralačkim prečicama i na polju umetnosti i/ili popularne kulture, sve i da krajnji ishodi takvog delovanja, a upravo je to slučaj sa Supstancom, očitavaju prisustvo i dara, i duha, i koncepta, a onda i zanatskog umeća znantno iznad aktuelnog žanrovskog ili pak svejedno nadžanrovskog proseka?

Na narednom tasu po pitanju Supstance imamo dovoljno toga nepobitnog – vrhunski dizajn filma, vrsne i hrabre uloge i Demi Mur (možda i u ulozi čitave dosadašnje filmske karijere) i mlade Margaret Kvoli (kćerke Endi MekDauel, sa kojom je Mur pre četrdesetak godina igrala u Vatri Svetog Elmosa), koje su instinktivno izbalansirale suštinsku komplementarnost likova koji dele istu egzistencijalnu dimenziju, zatim žanrovska konsekventnost i već isticana referentnost i citatnost, kao fino “namigivanje” ambicioznim sladokuscima filmskog horora…

Istina, ima se tu što-šta i zameriti – ipak preteran gabarit po pitanju minutaže (čak 140 minuta, a horor nas je barem učio i naučio ekonomičnosti u tom aspektu), persiflažna glumačka kreacija Denisa Kvejda, u roli bezočno-bezumnog šefa TV stanice, tu očito pozicioniranog na koti odveć brzopotezno i površno osmišljenog eksponenta destruktivne muške toksičnosti, koji ipak ostavlja utisak kao da dolazi i povremeno se pojavljuje iz nekog drugog i drugačijeg filma… Međutim, uz sve pomenuto, Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku), kao, treba li to naglašavati, očiglednom plodu života u žrvnju nametanja koncepata netaknute lepote, neprolazne mladosti i novih i još novijih životnih prilika bez obzira na životno doba i evidentno propadanje tela/fizikusa. I prvenstveno na tome Korali Faržea (koja je i scenaristkinja ovog svog filma) jedno veliko i bezrezervno HVALA.