Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku)
Uvek je bolje da film u zanatskom, kinestetskom, sadržinskom i idejnom smislu valja (najbolje, dabome, po sve četiri stavke), ali nekad je dovoljno i da, uprkos eventualnim manjkavostima, dobaci do nivoa trajnijeg zareza u umovima onih koji su ga pogledali, a još bolje (po sve) ako uz to uspe da pokrene i neku polemiku, pa zgodila se ona i strogo unutar krugova posvećenika, zaluđenika, kompulsivaca, kinofilnih cepidlaka… S druge strane, desi se i, na sreću, manje-više redovno se dešava da i iz ove lako uočljive i sve pogubnije filmske i kinematografske bezidejnosti izrone filmovi koji pogode sve gore pobrojane mete, ostvare sve upravo nanizane ciljeve, makar u nekoj meri i uz u tim aspektima očekivane neravnine.
Najfriškiji uzorak tog tipa odskora je deo repertoara i bioskopa u Srbiji – horor-drama Supstanca (The Substance), rediteljke u koju se kanda podjednako uzdaju i festivalski selektori/programeri i ljubitelji atipičnijih filmova te sorte. Ona se zove Korali Faržea, pažnju i “kredite” kod ikonoljubaca te fele zadobila je filmom Osveta od pre nekoliko godina, a novi film, premijerno uz dosta pompe i sveopšteg ushićenja prikazan u Glavnom takmičarskom programu Kanskog filmskog festivala, uradila je na engleskom jeziku, u britansko-francuskoj koprodukciji i sa troje dobro znanih holivudskih glumaca na čelu glumačke kolone.
Žanrovski gledano, Supstanca se hitro dâ odrediti kao horor, i to telesni horor (body horror), a prva asocijacija na taj mikrožanr bili bi raniji radovi znamenitog Dejvida Kronenberga (mada je bilo Kronebergovih povrataka u “te vode” – recimo u filmovima Goli ručak i Egzistencija), ali tu i time se ne iscrpljuje svojevrsna žanrovska i sitnožanrovska pometnja na kojoj je utemeljen pomenuti film. Naime, Supstanca predstavlja i prilično evidentan spoj/”križanac” motiva iz priča o Doktoru Džekilu i gospodinu Hajdu s jedne, Dorijana Greja s druge, i Mefista s treće strane. A onda to ne biva sve – zadrtiji i sitničaviji poznavaoci žanra i unutaržanrovskih finesa u Supstanci su prepoznali i pozajmicu iz, doduše izrazito nevešte italijanske ekranizacije tamošnjeg (i kod nas objavljivanog) stripa Satanik, tamo s kraja šezdesetih godina. I onda tome treba dodati i da se u očima i vaganjima istih ili barem srodnih i sličnomislećih ovaj film može označiti kao ovovremenski izdanak nečega što nova politička korektnost, barem na nivou leksike i semantike, zvanično više ne toleriše, a to je rukavac zvani hegsploatacija (hagsploatation), što je oznaka čiji su se autori dobrim delom sedamdesetih eksploatatorski odnosili prema motivu pretpostavljenih ličnih drama i psihičkih (a onda i telesnih) lomova starijih/zrelijih žena, na primer u slučaju hita Whatever Happened to Baby Jane?. I tu nije kraj u ovoj anamnezi, jer, mimo Kronenberga, u Supstanci su najprimetniji uticaji, nadahnuća i aproprijacije poetike osvedočenog B kralja telesnog horora Franka Henenlotera, prepoznatljivog po ostvarenjima Brain Damage, Basket Case, Frankenhooker, Bad Biology… I pre nego što se pređe na druge aspekte analize Supstance, pomenimo da su neki brzo prepoznali i vešto udenutu referencu iz domena scenografije – hodnik u televizijskom studiju kojim u po nekoliko navrata prolaze obe “junakinje” Supstance zapravo je svesna/namerna varijacija i omaž podnoj oblozi koju pamtimo iz hotelskih scena u Kjubrikovom (i Kingovom) Isijavanju.
I ovog puta sve se to može podvesti pod ovomilenijumski i postmoderni šmek i pristup, a Faržea taj svoj skladan, uravnotežen i pitak galimatijas iznosi u vidu prilično jednostavne i pravolinijski dramaturški tretirane priče o televizijskoj zvezdi koja upravo na pedeseti rođendan biva otpuštena iz vlastite dugovečne TV emisije sa aerobik razmrdavanjem (dakle, uz još jedan naklon filmskim i širim osamdesetim!), da bi u toj identitetskoj i egzistencijalnoj sluđenosti pristala na kriptičan eksperiment, odnosno misteroiznu terapiju samopodmlađivanja sa baš crnog tržišta. Nakon prvog tretmana dobija svoj i u fizičkom smislu ovaploćen alter ego – mladu ženu besprekorne lepote i sličnih afiniteta (ta transformacija nosi, sve u saglasju sa baštinom i očekivanim recidivima narečenog podžanra, možda i najšokantniji i najefektniji prizor, nazovimo to tako, samoporođaja, tokom kog iz predela kičme prezrene-odbačene glumice/TV zvezde na svet pristiže novo ljudsko biće – njena osvežena, podmlađena i poboljšana parnjakinja). Gle čuda, osnovni dramaturški zamajac ubrzo će stići u vidu sve otvorenijeg, surovijeg, pa i bezočnijeg boja za prevlast u realnoj dimenziji življenja između dve “telesne cimerke”, od kojih svaka ima po pet dana bivstvovanja među drugim ljudima. U narativnom smislu, Supstanca predstavlja upadljiv iskorak (naravno, napred) u odnosu na suštinski učinkovitu Osvetu, koja je patila pod opterećenjem odveć rudimentarnog zapleta (premda on jeste bio precizan odraz onoga što tu izabrani podžanr horora rape’n’revenge – silovanje i osveta – podrazumeva i sa sobom neizostavno i čak možda nepopravljivo nosi), jer u svom novom filmu, i novoj ekstravaganci unutar te sfere arthaus i festivalskih filmskih ostvarenja, ona očito pokazuje veću sigurnost u vođenju i razbokoravanju priče, uz vidno veštije uvođenje novih motiva, podtema i priča i prateće brižljive promene ritma naracije. Na tragu tog opažaja svakako se lako može izreći postojan sud da Supstanca i u pominjanim aspektima, ali i gledano kao celina, prikazuje napredak i po pitanju zanatskog izvođenja, te sigurnosti na polju plasmana i sinhronizacije raznoraznih ideja.
U čemu je onda problem, odnosno gde se tu tačno mogu mapirati povodi i osnove za polemike o pogledanom, sugerisani u uvodnom pasusu ovog prikaza? Jednostavno, uz sav svoj šarm, uz svu uglađenost izraza, uz svu tu suverenost u esnafskoj izradi, uz svu promišljenost i artikulisanost, a uz mogući balast izobilja ideja, koje pak potiču iz fundusa stavki i rešenja dobro poznatih pomnijim poznavaocima i poštovateljima žanra, pomalo zbunjuje krovni pristup i u ovoj celovečernjoj igranoj rediteljskoj epizodi. Prostije, Supstanca se kreće istom stazom kojom i Osveta – Korali Faržea otvoreno oponaša postavke i stil autora iz pređašnjih era, a koji su, silom prilika i, avaj, ponovo usled puke sudbinske lutrije, delali i stvarali u znatno nižim produkcionim (dakle, i budžetskim) ligama, a potom ih prevodi u relaksiranije sfere savremenog arthaus filma, dodajućim im dimenziju glamura (u vidu izrazito naglašene estetizacije u svim gledalačkom oku i uhu pojmljivim aspektima), čime onda zapravo džentrifikuje odvažne i “nestašne” filmove s ruba, dugo skrajnute i neretko stigmatizovane čak i počesto uvredljivom odrednicom treš-filma. Onda se nameće uopšteno pitanje – ako je u urbanističkom smislu džentrifikacija na duže staze upitan pristup i proces (a u tom se domenu u nekoliko koraka stiže od dijagnoze džentrifikacije do osude za urbicid), da li je pošteno i smisleno pokazivati više razumevanja za autore/autorke koji se koriste istim stvaralačkim prečicama i na polju umetnosti i/ili popularne kulture, sve i da krajnji ishodi takvog delovanja, a upravo je to slučaj sa Supstancom, očitavaju prisustvo i dara, i duha, i koncepta, a onda i zanatskog umeća znantno iznad aktuelnog žanrovskog ili pak svejedno nadžanrovskog proseka?
Na narednom tasu po pitanju Supstance imamo dovoljno toga nepobitnog – vrhunski dizajn filma, vrsne i hrabre uloge i Demi Mur (možda i u ulozi čitave dosadašnje filmske karijere) i mlade Margaret Kvoli (kćerke Endi MekDauel, sa kojom je Mur pre četrdesetak godina igrala u Vatri Svetog Elmosa), koje su instinktivno izbalansirale suštinsku komplementarnost likova koji dele istu egzistencijalnu dimenziju, zatim žanrovska konsekventnost i već isticana referentnost i citatnost, kao fino “namigivanje” ambicioznim sladokuscima filmskog horora…
Istina, ima se tu što-šta i zameriti – ipak preteran gabarit po pitanju minutaže (čak 140 minuta, a horor nas je barem učio i naučio ekonomičnosti u tom aspektu), persiflažna glumačka kreacija Denisa Kvejda, u roli bezočno-bezumnog šefa TV stanice, tu očito pozicioniranog na koti odveć brzopotezno i površno osmišljenog eksponenta destruktivne muške toksičnosti, koji ipak ostavlja utisak kao da dolazi i povremeno se pojavljuje iz nekog drugog i drugačijeg filma… Međutim, uz sve pomenuto, Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku), kao, treba li to naglašavati, očiglednom plodu života u žrvnju nametanja koncepata netaknute lepote, neprolazne mladosti i novih i još novijih životnih prilika bez obzira na životno doba i evidentno propadanje tela/fizikusa. I prvenstveno na tome Korali Faržea (koja je i scenaristkinja ovog svog filma) jedno veliko i bezrezervno HVALA.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
