Diskretni heroj (iza) scene

Napustio nas je Branko Cvejić, jedan od tri direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa najdužim direktorskim stažom, glumac čija je uloga Baneta Bumbara u TV seriji Grlom u jagode postala simbol druge Jugoslavije, umetnik koji strasno i posvećeno voleo svoj JDP i glavninu svojih profesionalnih snaga posvetio upravo ovoj instituciji.

foto: rts

U Jugoslovensko dramsko pozorište primio ga je osnivač ove kuće Bojan Stupica. On je osmislio JDP, okupio prvi ansambl, učestvovao u adaptaciji zgrade i izrežirao neke od ključnih predstava, a zatim, posle desetak godina posvećenog rada morao da ga napusti zbog sukoba sa novim upravnikom. Vratio se u svoj JDP desetak godina kasnije i zatekao pomalo umornu kuću sa dosta nagomilanih problema. Pun energije kakav je bio, odmah je odlučio da, između ostalog, podmladi glumački ansambl. Doveo je niz mladih glumica i glumaca – između ostalih i Branka Cvejića. Ti mladi ljudi su sa puno entuzijazma nahrupili u značajnu kuću u kojoj mnogo toga nije štimalo, ali su se stariji članovi čvrsto držali starih navika i davno osvojenih prava. Jedna od takvih navika bila je oštra razlika između “prvaka” i “ostalih” glumaca. Danas bi mladi glumci to teško razumeli, ali u klubu JDP-a, koji bi morao biti mesto neformalnog okupljanja, uvaženi “prvak” imao je svoje mesto gde sedi i niko nije smeo tu ni da pomisli da sedne. Strogi red je važio i iza i ispred scene. Cveja nam je u šali pričao kako se jednom povredio iza scene i glasno jauknuo. Nakon toga mu je prišla uvažena “prvakinja” i umesto da ga pita kako je, lupila mu javno šamar jer je jaukom nju ometao dok je igrala svoju scenu. “Dama prvak” zbog takvog ponašanja nije bila kažnjena, a mladi glumac je još morao i da se izvinjava zbog ometanja koleginice. Mladi glumci, koje je primio, a zatim usled bolesti, pa smrti napustio Bojan Stupica, morali su da nađu svoj način da opstanu i da se nametnu u ovakvom JDP-u. U tome su uspeli zato što su imali talenta i zato što su se držali zajedno i međusobno podržavali. To ultimativno podržavanje kolega, ta sposobnost da se bude iskren i odan prijatelj u životu i partner na sceni bila je jedna od važnih karakteristika Branka Cvejića. To su on i njegove kolege i koleginice, mladi glumci i glumice, morali brzo i temeljno da nauče i ta njegova osobina će postati veoma važna kada, krajem osamdesetih i tokom devedesetih, on bude preuzeo funkciju operativnog direktora pozorišta. Ljudi koji su u umetničkom i organizacionom smislu bili okosnica tzv. “drugog zlatnog perioda JDP-a”, kada je direktor i umetnički direktor bio Jovan Ćirilov, bili su uglavnom bivše “Bojanove bebe”. Mnogi koji su to pratili sa strane bili su iskreno začuđeni i iznenađeni čvrstinom i odlučnošću koje je posedovao tada glumački ansambl. Ta odlučnost i jedinstvo sačuvali su ovo pozorište u teškim i turbulentnim devedesetim. Oni nisu poklekli i nisu se razjedinili čak i kada je u požaru izgorela Velika scena. Borili su se i izborili za novu i modernu zgradu. Jedna od ključnih poluga tog jedinstva i te borbe bio je Branko Cvejić.

NOVI STIL GLUME

Za razliku od prethodne generacije glumaca koja je svoju karijeru i popularnost gradila pre svega u pozorištu, generacija Branka Cvejića je mnogo i uspešno igrala na televiziji i na filmu, što ih je učinilo veoma popularnim kod široke publike. Ti glumci su sa filma i televizije doneli u pozorište jedan novi stil glume – mnogo opušteniji i prirodniji, ali i dalje sa dobrom govornom artikulacijom i upečatljivom scenskom prisutnošću. Novi pristup glumi generalno je prihvaćen u TV seriji Grlom u jagode, u kojoj je Cvejić igrao glavnu ulogu – Baneta Bumbara. Lik Baneta Bumbara je bio, kada se pojavio, nova vrsta jugoslovenskog junaka. On nije bio ni heroj ni asketa poput likova partizana i komunista. Naprotiv, bio je hedonista (prva scena u seriji je Bane u supermarketu), pragmatičan, posvećen stvaranju sopstvenog puta kroz život bez opterećenja autoritetima, strahovima i idealima prethodne generacije i sa novom idejom o tome šta je to patriotizam. Jedna od legendarnih scena iz Grlom u Jagode je kada Miki Rubiroza (Miki Manojlović) kreće u svet, a Bane Bumbar kaže da će ostati ovde jer želi da stvori takvu državu u koju će momci iz “sveta” želeti da dođu. E, to je u realnom životu radio Branko Cvejić! On je prvo kao operativni direktor, a zatim kao direktor učinio da JDP bude deo velikog sveta. U njegovom JDP-u režirali su najpoznatiji reditelji regiona, pozorište je učestvovalo na prestižnim domaćim i inostranim festivalima i osvajalo brojne nagrade. Kada su nastupile teške, sankcijske devedesete, to nije zaustavilo pozorište – oni su i tada sa predstavama Pozorišne iluzije, Bure baruta i Beogradska trilogija gostovali na prestižnim evropskim festivalima i pokazivali da je pozorište utočište ljudskosti u doba rata. Ova praksa se još više intenzivirala kada su sve političke prepreke nestale. Pozorište je gostovalo širom sveta. Značaj JDP-a je tada potvrđen i članstvom u Evropskoj pozorišnoj konvenciji, a zatim i pozivom za članstvo u najznačajnijoj pozorišnoj asocijaciji kontinenta – Uniji teatara Evrope. Ne znamo sa sigurnošću kada će naša država postati punopravni član EU, ali JDP je odavno punopravni član evropske pozorišne asocijacije, između ostalog i zahvaljujući Branku Cvejiću.

SVE MOŽE

Za pozorišnog pregaoca Branka Cvejića ništa nije bilo nemoguće: Cvejo, treba nam autobus na sceni! Može. Hoćemo avion. Može. Hoćemo da u narednom projektu igra pet sjajnih glumaca iako nisu ovde na plati. Naravno! U JDP-u treba da igraju najbolji glumci Srbije i režiraju najbolji reditelji iz celog regiona. To je bio njegov stav koga se čvrsto držao kao direktor pozorišta. Ako je verovao u projekat, za Cvejića nisu postojale prepreke. Ali, morali ste ga uveriti. Za Cvejića je postojao samo jedan nesumnjivi autoritet – Dejan Mijač. On je to bio zato što je i prosečna Mijačeva predstava bila na nivou nedosanjanog sna nekih drugih reditelja. Cvejić je to znao i zato ga je toliko cenio, poštovao i umetnički podržavao. Mnogi to nisu razumevali, a nekima je i smetalo. Prema svima ostalima koji su pokušavali da se nametnu bez stvarnih vrednosti umeo je da bude oprezan, a kada treba, brz i oštar u odgovoru do neprijatnosti. I na sceni, i u životu bio je superioran kada je trebalo igrati na jeziku oštre kozere koji se podsmevaju tipovima koji misle da su autoriteti samo zato što imaju sedu kosu (Lord Grejem u Lepezi ledi Vindermir). Uverljivo je igrao likove koji sa gnušanjem bacaju pileće kosti čankolizima (Nađ Pal u Rodoljupcima). Redovno je dobijao uloge likova koji imaju dobre reflekse i brze reakcije (Stanković u Pučini). Ipak, iako je u društvu bio poznat kao elokventan, duhovit, obavešten i zabavan učesnik u razgovoru, jedna od njegovih najznačajnijih uloga je uloga čoveka koji uporno ćuti. To je bio kumić Mita u Mrešćenju šarana. Dobar deo predstave on ćuti i puši, a kada progovori… Sjajno je i na sceni i u životu umeo da odigra opasnog čoveka. To je bila veoma važna sposobnost koja je i njega i one oko njega čuvala od stvarno opasnih ljudi.

Dok je bio direktor pozorišta, bila sam njegova saradnica. Uglavnom smo imali dobre odnose, ali dešavalo se da nekad nešto pogrešim. Ta pogreška, naravno, izazove nemir u ekipi naročito pred premijeru. On me pozove kod sebe u kancelariju, a kod njega sede “oštećeni i uvređeni”. Tada počinje haos. Užasno viče, grdi, lete čaše, pada stolica… Ali dok sve to radi, on svoju saradnicu ne gleda ni u oči, ni u lice, već u desno rame. Taj pogled ne vidi niko drugi osim nje, ali ona, zahvaljujući tom pogledu, zna da sve to što radi, direktor radi da bi zaštitio nju i umirio “njih” kako bi svi zajedno započeti posao uspešno priveli kraju. Odlično je znao da se svi sukobi u pozorištu lako zaglade i brzo zaborave ako je premijera uspešna. Branko Cvejić je bio čovek koji je umeo da primi udarac a da ga to ne pokoleba ili slomi. Pri tome, on sam to nikada ne bi drugom uradio. Čovek Branko Cvejić nikada ne bi ponizio čoveka u drugom ljudskom biću. Takav je on bio. Mnogo će nam nedostajati.