’Di bili, da bili

Posle pretrpane/iscrpljujuće koncertne sezone raznih vrsta popularne muzike u Beogradu, redovni Summertime Festival Sava centra (SC) našao se pred teškim zadatkom da namami dovoljno publike pošto su gomilice para potrošene na zvezdana gostovanja tokom proleća, fudbal je i dalje vruć na TV-u, a počeše i godišnji odmori/napuštanje grada. A kako je Summertime… već godinama mehanička zbirka nekoliko koncerata (nema ni prodaju ulaznica u kompletu/s popustom), tako ga i eventualni posetioci doživljavaju, i mi prikazujemo.

Posvetiti celo festivalsko veče potencijalnoj/novoj domaćoj zvezdi rizik je koji se SC-u nije isplatio. Lepa Lena (Dušana) Kovačević(a) – r. ‘82. u Beogradu, 2006. diplomirala džez-pevanje na konzervatorijumu u Amsterdamu – među svojim zavičajnim delatnostima objavila je i prvi, autorski CD (Dobar dan za pevanje, 2009, PGP RTS), u rasponu od džeza do srpske tradicionale. U nedelju uveče, njena publika i s dosta pozivnica teško da je ispunila više od 10 odsto velike dvorane SC-a.

Dan kasnije, najbolja poseta ovog izdanja, ali balkon nije otvaran ni za uobičajeni fanki-paket kakav „krasi“ većinu džez itd. festivala. Maratonsku reviju izbledelog soula pretapanog u otužno neubedljivi disko, čine naši dobri poznanici Fred Vesli (Fred Wesley, r. ‘43) i Temptations, te prvi put ovde Tower of Power (što bi Del Boj rek’o, Tour de force), a mlađa publika došla je (i) da đuska. Trombonista prvo kod Radojka-Ajka i Tine Tarner, 60-ih kod Džejmsa Brauna (James Brown), 70-ih i šef njegovog orkestra, kompozitor/aranžer, koautor Hot Pants, kao još neki Braunovi važniji saradnici/ispisnici nastavio je da vodi manje formacije sa sličnim repertoarom – a bez glavnog pevača, naravno; takvi su više puta navraćali na naše bine. U ovom izvlačenju, zovu se (od ‘96) The New JB’s, mada Vesli nastupa i u manjim džez-postavama. Zapravo, napustivši Brauna ‘75. zvanično je u džez ušao ‘78. kroz orkestar Kaunta Bejsija, sarađivao sa Parliament-Funkadelic, Bootsy’s Rubber Band, sve do De La Soul.

Na prvom Summertime (Jazz & Blues & World Music) Festivalu, friško ratne 1991. u istom objektu, među glavnim zvezdama bili su i Temptations, dugovečni crni vokalni ritam & bluz kvintet (osn. ‘60) s nizom klasičnih soul-hitova već u 60-im (My Girl, Get Ready, Ain’t Too Proud To Beg, Cloud Nine, i sl.) pa i u narednoj deceniji (Ball Of Confusion, Just My Imagination…). Dejmon Heris (Damon Harris, r. ‘50) tada ih je toliko obožavao da je u srednjoj školi imao grupu The Young Tempts i singlove s numerama velikih Tempts. 1971. doživeo je da ga audicijom prime kao zamenu za njegovog idola Edija Kendriksa (Eddie Kendricks), i dok ga ‘75. nisu najurili Dejmon je stigao da svoj tenor/falset ugradi u nove klasike Papa Was A Rollin’ Stone i Masterpiece. Ubrzo se u posao vratio raznim tribute-poduhvatima šlepanim na večno obnavljajuće Temptations. No, pravi sastav tog imena koji se ovde istakao i ‘91. turira – pod vođstvom jedinog živog originalnog člana Otisa Vilijemsa (Williams, r. ‘41) – čak i danas, mada su mu u međuvremenu pomrli još neki od višedecenijskih članova. Nama je sad dopao Heris, u tekućem žongliranju rečima u nazivu „…review…featuring…“ itd. Kome to ne smeta/dovoljno mu za provod, samo napred.

Više za muzičke sladokusce, Tower Of Power (osn. ‘68) naglašeno je svirački soul/fank čija je čuvena petočlana duvačka sekcija sarađivala s nepreglednim spiskom zvezda, npr. istorijski od Hukera do Aerosmitha, stilski od Lajla Laveta do Poisona. Među više od 60 dosadašnjih članova najpoznatiji su duvači Stiven Kupka, Leni Piket, orguljaš Čester Tompson, a bend je najveće sopstvene uspehe imao do sredine 70-ih kad im je pevač bio Leni (Lenny) Vilijems – pesme kao What Is Hip? i balada Time Will Tell dobro stoje i danas, u šta smo upravo imali priliku da se uverimo. Stalno na turnejama, prošle godine sami su objavili svoj 19. studijski album The Great American Soulbook sa slavnim pevačima k. g., a u grupi je još uvek nekoliko članova-osnivača.

Pošto će poslednji koncert ovog festivala tj. Džefa Beka (Jeff Beck) dočekati tek sledeći broj „Vremena“, lako je zaključiti da je nepobitni vrhunac Summertime 2010. imao na samom početku, nastupom Di Di Bridžvoter (Dee Dee Bridgewater, dalje: DD) prošle subote, pred napola ispunjenim parterom (oko 1500 posetilaca, ulaznice 1500–2000 din.). Od sredine 80-ih Amerikanka u Parizu, DD (r. ‘50) prvi put je u Beogradu gostovala zahvaljujući Francuskom kulturnom centru, promovišući svoj odličan album Love And Peace: A Tribute To Horace Silver (‘95, Verve). Jeseni 2007.

u poslednji čas zbog zdravstvenih problema otkazala je deo evropske turneje, time i nastup glavne zvezde/završetak Beogradskog jazz festivala.

Kada je sledećeg proleća nadoknađivala propušteno, naš je Festival potpuno ignorisao pa nismo doživeli aktuelni, izvrstan program zasnovan na njenom istraživanju sopstvenih afro-korena. Album Red Earth – A Malian Journey (2007, DDB/EmArcy) napravljen je u saradnji s muzičarima iz Malija, pod „upravom“ ogromnog orguljaša Šeika Tidien Seka (Cheick Tidiane Seck), koji je sticajem povoljnih okolnosti nedavno sa svojim zapaljivim sastavom gostovao u beogradskom Muzeju afričke umetnosti.

U međuvremenu, pripremajući se za novu, prerađenu (najzad i američku) postavku mjuzikla Lady Day u kojem je još ‘86. zapaženo igrala Bili Holidej (Billie Holiday) – zbog čega se i naselila u Evropi – DD je s odličnim akustičnim kvartetom takoreći u jednom dahu snimila muzički deo te predstave. Uprkos obeležavanju pola veka od smrti najuticajnije pevačice u istoriji (diskografije), scenska produkcija otkazana je zbog krize, ali se ipak pojavio odličan Eleanora Fagan (1915–1959):To Billie With Love From Dee Dee (2010, EmArcy). Aranžmani pijaniste Edsela Gomeza kao muzički feng šui ispremeštali su i osvežili neke bitne elemente i osvetlili neočekivane strane Bilinog standardnog materijala ali i par manje poznatih pesama poput Miss Brown To You, dajući pravu podlogu interpretaciji same DD, maestralnoj u standardima kao All Of Me, bisu za kraj začuđujućeg dvosatnog programa.

Glavni novitet/kvalitet DD-tumačenja nasleđa Bili Holidej međutim leži u nestereotipnom, ponovo ljudskom pristupu ženi koja je u pop-kulturi zapamćena, ako ne i zacementirana kao (isključivo) bluz-pevačica i shodno tome tragična pojava. Svi noviji i dublji podaci otkrivali su (pravim imenom) Elenoru Fejgen kao heroinu, borca, inadžiju, duhovitu, kuvaricu… a dugi monolozi i razne kerefeke koje je DD izvodila između pesama po svoj prilici su nesuđeni delovi njene uloge/predstave. Neizbežne su klasične Lady Sings The Blues, Don’t Explain, Fine And Mellow, God Bless The Child (kojima je Bili i koautor), ali i šaljiva Them There Eyes, standardi poistovećeni s B. Holidej kao Lover Man, ali i začikavajuća Mother’s Son–In–Law. Neumitno sudbinska, cool-stravična Strange Fruit – koja je verovatno zapečatila karijeru pa i život Lejdi Dej – normalno potresla je i zaustavila koncert, no ne i oduševljenje pažljive publike. Hrabar, nekonvencionalan pristup, virtuozno muziciranje, neprevaziđen repertoar i komunikacija gđe Bridžvoter uzdigli su i nadahnuli prisutne, što se ne zaboravlja lako.