Sada mora da se nosi s novonastalom, za nju nesumnjivo začudnom situacijom: literarno čedo postalo je izazovnije od nimalo čednog tvorca – koji je, jebene li šizofrenije, i negacija majčinstva po sebi i otelotvorenje najgologuzije i najraskrečenije telesnosti. Složen i opipljiv slučaj, uh, uh, uh. Još jedan muzikalni uzdah, tek da odložim gudalo i dirigentsko-pandursku palicu, pa teram dalje (s neskrivenom željom da ubodem Nelin karlični ritam pevanja i mišljenja!).
Dakle, šta sam ono hteo da kažem? Da, prokleto je teško pisati o Nelinom pesničkom prvencu (pronicljiv potez mlade i zahuktale izdavačke kuće „Rende“ koja ima još toga u svom vrućem katalogu!), a ne pokakiti se na ovdašnji književni establišment – ukoliko takav uopšte postoji, što nije retoričko pitanje već poenta „Mleka i piva“! Budući da pored živahne i zadrte Nele naprosto nema smisla činiti takve i slične vesele nepodopštine, Magični će se zadržati na ništa manje meraklijskoj konstataciji: Konačno je neko isisao mudrost iz srednjeg prsta i ispljunuo nam u lice sterilisanu istinu da je seksualna korektnost totalno antiseksualni fenomen! Otuda se „Mleko i pivo“ nužno doživljava kao manifest kučkizma ; žestoki i elegični oproštaj od nedojebanog a ipak nenadjebivog sveta koji jeste okrutan ali nikada krut – kada i koliko treba! „Sve je to u tvojoj glavi“, nimalo lirski vabi nas perverzno atipična „pesnikinja“ dok nam smešta metaforu u pleksus bez neksusa i seksusa: svi trkeljišu o ljudskim pravima, a šta je sa osnovnim ženskim pravima? Pravo na koketno eksponiranu tamnoljubičastu šljivu ispod blago smaknute bretele; pravo na ponosan obraz iritiran od oštre muške brade; pravo na jezičku degustaciju Donjeg doma; pravo na izgužvanost i poderanost; pravo na maskaru koja curi do brade, u susret puštenom šavu na čarapi koji je krenuo pravo za poljupcem… Eh, Nela, nije ti ovo svet pedera i drolja već svet lažnjaka i virusnih picajzli. Ali, naša poetesa je još kako svesna poretka koji hoće da joj slomi kičmu bez penetracije – kakvo impotentno licemerje! Zato je njeno pisanije, između ostalog, i potresno svedočanstvo o poraznom stanju polne svesti u srpskoga muškinja. Što reče moja kuma, Srpkinja je uglavnom osuđena da sama sebi bude i Indijana Džons i Sveti Gral. S tim što je Nela dovoljno poštena i hrabra da razgrne i „ženske mrakove“ – žene ne pate od ego-problema; one pate od nedostatka istinskih ambicija, pa i ne dospevaju do ego-problema, a ako se ipak probiju dotle, onda gurnu glavu u rernu ko Silvija Plat. Hm.
Ipak, glavu gore! Ima u „Mleku i pivu“ još puno „nivoa značenja“ – a dokle će se dogurati u uživanju njihovog dešifrovanja i konzumiranja zavisi isključivo od dostignutog stepena erektivne svesti onoga ko se upusti u Nelinu duševnu, samarićansko-jebežljivu viziju. No, bilo kako bilo, u kulturološke tekovine „Mleka i piva“ spadaju i sledeći nepobitni fakti: 1. Onaj Dučić je, najzad, dobio pesničku posvetu po meri svoga dela(nja) i lika; 2. Fredi Merkjuri je na nebu sa dijamantima, mladim mornarima i Nelinim pesmama koje pokazuje svetom Petru sve sa željom da ga baci u ljubomorni trip (ne znajući da Komesar među svecima ispod svoje egzekutorske odore od crnog petstokeca čuva primerak knjige iz koje su i „pesme u slavu besmrtnog Fredija i besmrtne onanije“); 3. Pesničko-fiziološkim instinktom Nela otkriva zavetno naličje pedagoške izreke: „Batina je iz raja izašla“, prikazujući se kao nesalomiva rajčica za bilo kakvu batinu; 4. Pesma „Parafraza“ uskoro će postati nezaobilazno štivo na časovima veronauke, ukoliko SPC želi da je iko pohađa (mislim na veronauku, ne na autorku – ona je već pohođena toliko puta da to izaziva pobožnost!).
Elem, za one zatečene evo upotrebiću nešto iz „vokabulara“ književnih kritičara kako bih im iscrtao dudlanje u vazduhu: „Mleko i pivo“ redak je primer organske poezije pisane kroz tampone i uloške, koji su upotrebljeni dovoljno puta da mogu funkcionisati kao poetski filter za autorkinu viziju vanmateričnog čistilišta. Umesto u drevno mastilo, Nela svoje zašiljeno pero umače u sveže otvoreni vazelin – kao superiorni odgovor na užegli maslac što ga srpski pesnici vazda mažu na svoj podobni, apstinentski ego. Da, da, dragi moji, čak i književni kritičari znaju da nema leba bez pičke!
Na kraju, moram priznati da postoji poseban razlog zbog kojeg ispisujem ovaj tekst. Naime, često su me i mediji i tzv. književni znalci nabeđivali da sam nekakav „srpski Bukovski“. Potpuno neosnovano, naravno. E, sada, pojavljivanjem „Mleka i piva“ mogu da odahnem, a da ništa više ne objašnjavam ljudima koji i čitaju i presuđuju u isti mah. Nela je preuzela tu zapravo vrlo laskavu etiketu. Potpuno zasluženo. Jer, kad bi se Henk ovog momenta spustio u zemlju Srbiju da upozna svog navodnog učenika, bez ikakvog komentara bi me zviznuo po glavi praznom bocom, a onda bi, uz starinski naklon, nežno uzeo Nelu pod ruku i odveo je u neku od apartmanskih sobica da zajedno slušaju simfonijsku muziku, pijuckaju pivo i zaviruju jedno drugom ispod kože. Eto koliko je Nela izabrana!
