Preporuka
Filmski nekrolog za sve naše roditelje
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red
Eto, i opštenarodno-famoznoj, operski potkovanoj, kreativnim demonima obdarenoj nimfeti Neli desila se vaginalna komendija od melodrame: poželela je da se iskaže kao "pin-up pisac" ne sluteći dubinu rizika koje podrazumeva ispovedanje neiživljenog a preterano maštovitog međunožja

Sada mora da se nosi s novonastalom, za nju nesumnjivo začudnom situacijom: literarno čedo postalo je izazovnije od nimalo čednog tvorca – koji je, jebene li šizofrenije, i negacija majčinstva po sebi i otelotvorenje najgologuzije i najraskrečenije telesnosti. Složen i opipljiv slučaj, uh, uh, uh. Još jedan muzikalni uzdah, tek da odložim gudalo i dirigentsko-pandursku palicu, pa teram dalje (s neskrivenom željom da ubodem Nelin karlični ritam pevanja i mišljenja!).
Dakle, šta sam ono hteo da kažem? Da, prokleto je teško pisati o Nelinom pesničkom prvencu (pronicljiv potez mlade i zahuktale izdavačke kuće „Rende“ koja ima još toga u svom vrućem katalogu!), a ne pokakiti se na ovdašnji književni establišment – ukoliko takav uopšte postoji, što nije retoričko pitanje već poenta „Mleka i piva“! Budući da pored živahne i zadrte Nele naprosto nema smisla činiti takve i slične vesele nepodopštine, Magični će se zadržati na ništa manje meraklijskoj konstataciji: Konačno je neko isisao mudrost iz srednjeg prsta i ispljunuo nam u lice sterilisanu istinu da je seksualna korektnost totalno antiseksualni fenomen! Otuda se „Mleko i pivo“ nužno doživljava kao manifest kučkizma ; žestoki i elegični oproštaj od nedojebanog a ipak nenadjebivog sveta koji jeste okrutan ali nikada krut – kada i koliko treba! „Sve je to u tvojoj glavi“, nimalo lirski vabi nas perverzno atipična „pesnikinja“ dok nam smešta metaforu u pleksus bez neksusa i seksusa: svi trkeljišu o ljudskim pravima, a šta je sa osnovnim ženskim pravima? Pravo na koketno eksponiranu tamnoljubičastu šljivu ispod blago smaknute bretele; pravo na ponosan obraz iritiran od oštre muške brade; pravo na jezičku degustaciju Donjeg doma; pravo na izgužvanost i poderanost; pravo na maskaru koja curi do brade, u susret puštenom šavu na čarapi koji je krenuo pravo za poljupcem… Eh, Nela, nije ti ovo svet pedera i drolja već svet lažnjaka i virusnih picajzli. Ali, naša poetesa je još kako svesna poretka koji hoće da joj slomi kičmu bez penetracije – kakvo impotentno licemerje! Zato je njeno pisanije, između ostalog, i potresno svedočanstvo o poraznom stanju polne svesti u srpskoga muškinja. Što reče moja kuma, Srpkinja je uglavnom osuđena da sama sebi bude i Indijana Džons i Sveti Gral. S tim što je Nela dovoljno poštena i hrabra da razgrne i „ženske mrakove“ – žene ne pate od ego-problema; one pate od nedostatka istinskih ambicija, pa i ne dospevaju do ego-problema, a ako se ipak probiju dotle, onda gurnu glavu u rernu ko Silvija Plat. Hm.
Ipak, glavu gore! Ima u „Mleku i pivu“ još puno „nivoa značenja“ – a dokle će se dogurati u uživanju njihovog dešifrovanja i konzumiranja zavisi isključivo od dostignutog stepena erektivne svesti onoga ko se upusti u Nelinu duševnu, samarićansko-jebežljivu viziju. No, bilo kako bilo, u kulturološke tekovine „Mleka i piva“ spadaju i sledeći nepobitni fakti: 1. Onaj Dučić je, najzad, dobio pesničku posvetu po meri svoga dela(nja) i lika; 2. Fredi Merkjuri je na nebu sa dijamantima, mladim mornarima i Nelinim pesmama koje pokazuje svetom Petru sve sa željom da ga baci u ljubomorni trip (ne znajući da Komesar među svecima ispod svoje egzekutorske odore od crnog petstokeca čuva primerak knjige iz koje su i „pesme u slavu besmrtnog Fredija i besmrtne onanije“); 3. Pesničko-fiziološkim instinktom Nela otkriva zavetno naličje pedagoške izreke: „Batina je iz raja izašla“, prikazujući se kao nesalomiva rajčica za bilo kakvu batinu; 4. Pesma „Parafraza“ uskoro će postati nezaobilazno štivo na časovima veronauke, ukoliko SPC želi da je iko pohađa (mislim na veronauku, ne na autorku – ona je već pohođena toliko puta da to izaziva pobožnost!).
Elem, za one zatečene evo upotrebiću nešto iz „vokabulara“ književnih kritičara kako bih im iscrtao dudlanje u vazduhu: „Mleko i pivo“ redak je primer organske poezije pisane kroz tampone i uloške, koji su upotrebljeni dovoljno puta da mogu funkcionisati kao poetski filter za autorkinu viziju vanmateričnog čistilišta. Umesto u drevno mastilo, Nela svoje zašiljeno pero umače u sveže otvoreni vazelin – kao superiorni odgovor na užegli maslac što ga srpski pesnici vazda mažu na svoj podobni, apstinentski ego. Da, da, dragi moji, čak i književni kritičari znaju da nema leba bez pičke!
Na kraju, moram priznati da postoji poseban razlog zbog kojeg ispisujem ovaj tekst. Naime, često su me i mediji i tzv. književni znalci nabeđivali da sam nekakav „srpski Bukovski“. Potpuno neosnovano, naravno. E, sada, pojavljivanjem „Mleka i piva“ mogu da odahnem, a da ništa više ne objašnjavam ljudima koji i čitaju i presuđuju u isti mah. Nela je preuzela tu zapravo vrlo laskavu etiketu. Potpuno zasluženo. Jer, kad bi se Henk ovog momenta spustio u zemlju Srbiju da upozna svog navodnog učenika, bez ikakvog komentara bi me zviznuo po glavi praznom bocom, a onda bi, uz starinski naklon, nežno uzeo Nelu pod ruku i odveo je u neku od apartmanskih sobica da zajedno slušaju simfonijsku muziku, pijuckaju pivo i zaviruju jedno drugom ispod kože. Eto koliko je Nela izabrana!
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca

Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu

U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna

Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve