Deficitarna roba

Trotomna Istorija filma Dejvida A. Kuka u izdanju Klija godinama se smatra deficitarnom knjigom s obzirom da je rasprodata ubrzo nakon objavljivanja, pa zato njeno nedavno reizdanje znači dobar izdavački potez. Ovo drugo izdanje je dopunjeno i izmenjeno, i ima dva a ne tri toma. Objavljeno je u ediciji ARS Cinema, jedne od najprestižnijih i najkonkurentnijih filmskih edicija kod nas.

Dejvid A. Kuk je profesor medijskih studija Univerziteta Grinsboro, u Severnoj Karolini, a njegova Istorija filma je već doživela pet izdanja. Istorija (narativnog) filma iz perspektive Dejvida Kuka umnogome se razlikuje od sličnih istorija filma koje su pisali njegovi prethodnici. Istorija filmske umetnosti (u 5 tomova) nemačkih istoričara Ulriha Gregora i Ena Patalasa kao i najobimnija Istorija filma do sada, Žorža Sadula (u čak 10 tomova obrađeno je oko 16 000 filmova) jesu dela nastala u uslovima prilično stabilnog poimanja filma, što on medijski jeste i toga koje su estetičke, produkcione, tržišne i ideološke pretpostavke njegove autohtonosti.

Tehnološka i digitalna revolucija anulirale su, međutim, mnoge od ovih parametara, pa se i sama priroda medija konvertovala srazmerno tehnološkoj destabilizaciji koja je prekomponovala čitavu produkcionu, distribucionu i recepcijsku mapu. O tome Dejvid Kuk, uostalom, i kaže u predgovoru drugom srpskom izdanju svoje knjige: „Već 2010. godine hiljade malih kompanija mogle su proizvoditi filmove za delić cene holivudskog proizvoda. Čak ni postprodukcija više nije skupa zahvaljujući softveru za nelinearnu montažu, koja se može instalirati na kućni računar.“ Ovo pominjemo jer je od enormnog značaja privid demokratizacije koji se ukazao mogućnošću pravljenja filmova, ali kojoj se gubi svaki trag kad proizvedeni film treba distribuirati, plasirati, učiniti ne samo konkurentnim, no uopšte vidljivim. Nije nimalo slučajno što u završnici knjige veliki prostor (čak nesrazmerno veliki) Kuk posvećuje digitalnoj sferi. Nije reč samo da film medijski rekonfigurira u jedan viši ili makar prelazni tehnološki oblik, koliko o tome da ovaj tehnološki aspekt dramatično omeđuje njegovu izražajnu prirodu.

Budući da govorimo o originalnom petom izdanju koje se pojavilo 2016. godine, a koje je sada u srpskom prevodu Jelene Petrović pred nama, za poštovanje je i divljenje u kojoj meri Kuk apdejtuje svoju knjigu i vodi računa da ova pomeranja u vremenu u odnosu na prethodna izdanja registruje i ne propušta da mnoge autorske glasove, fenomene i pokrete integriše u vrednosni sistem.

Kukova Istorija filma imponuje brojnim aspektima: od tekstualne jednostavnosti do kompetentnih uvida u sve istorijske faze, od problematizovanja pojedinih kinematografija, razdoblja i škola, pa do autorskog principa koji je najuočljiviji na primeru kanonizovanih reditelja. Njegove filmske analize su ne samo dragocene no i lucidne, kakva je ona Hičkokovog filma Vrtoglavica („Vrtoglavica je film građen u vidu serije silaznih spirala“). Njegova spisateljska odnosno istoričarska metodologija temeljena je u sintezi, i da bi se svetski filmski prostor učinio komplementarnim, nije samo stvar ogromnog eruditskog, filmskog i informatičkog polja koliko pre svega vrlo doktrinaran politički stav da je svet jedan i da film i filmska umetnost, čak i kada ne progovaraju kosmopolitskim glasovima mimo svojih intencija, pripadaju svetu i da je svako uskogrudo nacionalno prisvajanje svojevrsna humanistička regresija.

Ono što je u Kukovoj kombinatorici fascinantno, čak i uistinu novo, jeste uspostavljanje analogija. Pojedine kinematografije, modeli pripovedanja, te načini njihovog dovođenja u vezu sasvim su saglasni s njegovim analitičkim darom. Ako se ovoj knjizi išta može prebaciti, to je da je zarad širine ponekad žrtvovala dubinu i pojedine aspekte svoje teme tretirala nesrazmerno površnije u odnosu na neka znatno obuhvatnija poglavlja (tako je, primera radi, meksička kinematografija, svakako najvažnija u istoriji latinoameričkog filma, neadekvatno predstavljena u nekoliko prigodnih redova). I za način na koji je zastupljen srpski film mogli bismo prigovoriti, ali je, s druge strane, za poštovanje što su se u ovoj Istoriji našli Srđan Dragojević ili Milutin Petrović!!! Naravno, svesni smo činjenice da će i moguća skala prigovora posedovati nužno subjektivna obeležja.

Bogatstvu ove knjige doprinosi i indeks više od tri hiljade i četiri stotine filmova i imena, a za svaku pohvalu je i indeks pojmova. Ne treba nimalo sumnjati u komercijalni potencijal ove knjige i ne bi predstavljalo iznenađenje da ona u svojoj nezaobilaznosti postane svojevrsni izdavački hit. Pravi izdavački dragulj ona već svakako jeste. Koliko bi zapravo bilo realno da i ovo izdanje u skorije vreme doživimo kao deficitarnu robu?