Deca u vremenu

I poslednje uporište tačnosti u ovoj zemlji palo je otkad ni grupa S vremena više nije Na vreme. Pošto je njihov dugogodišnji glavni pevač Asim izgleda rešio da (bar muzički) ode u Muzej Sarvan, ostala trojica iz originalne i dugovečne postave – braća Miomir-Miki (r. ‘49.) i Vojislav-Koki (r. ‘52.) Đukić, i Ljubomir-Ljuba Ninković (r. ‘50.) – počela su zvanično i sasvim pošteno da koriste staro ‘tepanje’ za svoj bend, letos na pivskom festu. Karakteristično nepolitizovani, kao da su još u Veselim ‘70-im (prošlog, ne svog životnog veka), taj kolokvijalni naziv trapavo su ‘oslikali’ sakaćenjem talasastog logotipa koji je za njihov veliki povratak 1993. napravio arh. Radomir Vuković, i dobili što zaslužuju: Svreme-naši, kao da su frakcija ekstremne desnice koju država Srbija izbegava da zabrani.

Posle trijumfa-uprkos-okolnostima 1993, u skladu s konceptualnim nazivom sastava produžila se sporadična delatnost. Sad u doba nešto manje inflacije a daljih ratova u kojima takođe ne učestvujemo (jer smo oružje prodali), obnovljena je povodom 40 godina od snimanja njihove prve pesme Sunčana strana ulice, ujedno katalizatora za nastanak S vremena na vreme (dalje: SVNV). Jeste, bili su i temeljci i perjanice beogradske akustičarske scene, izvođači radova na hitovima drugih, svestrani muzičari, pioniri maleni folk-uticaja u domaćem roku (pre nego je ponavljač Bregović sve to ‘utapkao’), obavivši puno do prvog razlaza, 1979. s još jednim odlaskom u JNA. Među brojnim nastupima po rokerskim smotrama i feštama, i pariranja sasvim drugačijima kao što je Pop mašina, posebno je zabeležen ‘dvostruki program’ (eng. double bill) u velikoj sali Doma omladine Beograda, s (tada, ‘79. se zvalo) progresivnim sastavom Tako: prvi, verovatno i jedini ovdašnji kvadro-ozvučeni koncert.

Neopterećeni samoizabranom perfekcijom, ‘tročetvrtinski’ Svremenaši (3/4SVNV) pod istim krovom, ali u velikom klupskom prostoru renoviranom kao sala ‘Amerikana’, prošle subote opet su se pojavili kao su-deoničari generacijski privlačnog duplog programa. Srećom, od savremenika im nisu izabrali grupu Time, čiju reputaciju Balkanom ionako razvlači njen vođa kratkih rukava. Artefakti (naj)bolje prošlosti koji uporedo drže SVNV i zagrebački Drugi način jesu njihovi debitantski albumi iz 1975 – S vremena na vreme (RTVLJ), odnosno Drugi način (PGP RTB) – 2 LP-vinila koji i bez obrada, kompilovanja i CD-obnavljanja uporno stoje u vrhu (ex)yugo-diskografije. Kano klisurine. I danas zadivljujući kvaliteti tih ostvarenja (inače, objavljenih u drugim, bratskim i republičkim glavnim gradovima) normalno su činili okosnice njihovih ‘celovečernjih’ nastupa, obogaćene uglavnom numerama sa brojnih malih-ploča-sa-velikom-rupom, singlova šta to beše. Iako su ulaznice bile razmerno skupe (od 1000 d.) za domaći, pa makar i prostoprošireni, tj. srpsko-hrvatski koncert, nesumnjivo jaka i retka ponuda – pa i za veće prostore – nakrcala je ‘Amerikanu’ kao retko kad. Došli su svi živi (doslovno), vremešni raznih naraštaja, i opet uživali u onome Što jednom uradiš kako valja, pa makar i u ranoj mladosti, može te služiti uvek.

Ponovo svoj zvuk ‘podloživši’ ritam-sekcijom, sa već poslovičnim skladom vokala, Miki i Koki (bez srodstva sa trikotažom Đukić/V.Gogh/ElOrg) i Ljuba s oduševljenom publikom kao lektiru još jednom su prelistali svoje klasične teme, od naivnih/neiskvarenih kao idealistički Moj svet, do dosad ‘najperspektivnije’ (A pesma ide dalje) Kao vreme ispred nas. Ipak, nad rokerskim filozofiranjima tipa Pesma ostaje ista/Put se zauvek nastavlja, definitivno je zablistala Ninkovićeva standardna Vreme, iz njegovog rada u sastavu Tunel. Opuštenost je zamalo prešla u trofrtaljsko rasviravanje, a izostankom Asima Sarvana porastao je Ljubin pevački udeo, pa je to preteglo i autorski, dovršivši nastup 3/4SVNV ‘električarskim hitićima’ poput Petak je popodne, gotovo za antiklimaks.

Ovde manje poznat, Drugi je način (dalje: DN) koncertno aktivan tek s manjim prekidima, a priprema i novi album, pa uz jedinog originalnog člana Branka Požgajeca (vokal/flauta) muziciraju i veterani ove postave, precizno podsećajući na početne uzore DN – unis-gitarske Wishbone Ash, progresivno-flautske Jethro Tull, ali i holandski Focus, čiji je instrumental House Of The King upleten među vlastite, kao Žuti list. Tipično za zagrebačku scenu, izvođački besprekoran sastav s lakoćom je bildovao raspoloženje prisutnih kroz klasične tačke njihovog konceptualnog, za ono vreme luksuzno opremljenog (i samofinansiranog!) prvenca – od Lile su kiše, do gromovitog završetka s domaćim hard-rok biserima Opet… i Carstvo samoće, čiji ‘pokazni’ rifovi još podsećaju na prvobitnog gitaristu Halila Mekića-Sosa. U međuvremenu, hit-singlovi kao Balada o osmijehu, i Piši mi, koju je Indira Radić ‘prepravila’ u Rodni kraj. DN još koristi logo (dve zenice u jednom oku), koji im je davno napravio poznati strip-crtač Igor Kordej, tada član prestižnog zagrebačkog Novog kvadrata. Od YU-raspada s njima nije Ismet Kurtović-Ićo, uz Požgajeca najvažniji član i autor, u međuvremenu zanimljivo BiH-marljiv, ali još uvek je tu i poneki falset. Za kraj, naravno, odzvanja Stari grad – tipična velika završna balada, dugo pre nego što je Galija pokušala time da se spase. Uglađeni Požgajec titra tanke YU-strune (osim služenja JNA u Beogradu, ima DN raznih veza sa Srbijom), a ovdašnje tržište očito mu je ponovo otvoreno.

I opet bisevi, prirodno, pa i onaj pretpostavljeni – zajednički. Za kraj niz ‘mekših’, a ipak dinamičnih numera kao Prođe ovaj dan. DN je preživeo godine zahvaljujući i ‘amaterskoj akustici’ ljubitelja, te im se lako pridružuju i Svremenaši, za masovne na-nana-na-refrene.