Debela i ćelava istorija

Nakon objavljivanja delova autobiografije Branimira Džonija Štulića i uzorka njegovog istoriografskog opusa u tri decembarska izdanja „Vremena“ (broj 726, 727, 730–731) usledio je čitav niz pisanih reakcija kako vernih čitalaca iz svih delova sveta, od Grenlanda do Novog Zelanda, tako i zainteresovanih medija diljem bivše Jugoslavije. Plus vest da je jedan australijski radio imao prilog posvećen ovoj temi. Dve su vrste reakcija – zanimljive i nezanimljive. Najnezanimljivije, i najbrojnije, jesu one najpozitivnije. Kako je često u njima reč o emocijama izazvanim neočekivanom pojavom u medijima osobe koja je pravo niotkuda početkom osamdesetih banula i tokom jedne decenije ključno obeležila čitavu ovdašnju popularnu kulturu, da bi zatim početkom devedesetih nestala sa horizonta u pravcu nizozemske Holandije – u ovim pismima je puno uskličnika, pozdrava, izraza zahvalnosti, kako pesniku tako bogami i redakciji, uz otvorene pozive na klopu i piće. Tu je naravno i radoznalost u pogledu eventualnih Džonijevih koncerata i novih pesama, ali i pitanja gde mogu da se kupe aktuelne Štulićeve knjige. Za ove čitaoce, evo jedne radosne vesti – „Vreme“ u saradnji sa autorom za njih sprema veoma prijatno specijalno iznenađenje. Šta? Čuće se.

Onih zanimljivijih reakcija, opet, ima nekoliko vrsta. U prvoj se naširoko raspravlja o tome ko je tu u stvari prolupao. Jedni stoje na stanovištu da je to Štulić, drugi tvrde da je to „Vreme“ koje objavljuje ovakve stvari, a treći da je to narod koji je stoka bezrepa i da bi i oni, poput Džonija, zapalili odavde sve u vidu lastinog repa, ako već nisu. Druga polemička ravan u pristiglim reakcijama tiče se četnika i ustaša. Za jedne je Džoni četnik, za druge je „Vreme“ ustaško, za treće je „Vreme“ četničko, a za četvrte je sve skupa reč o partizanima, pa psovka uz to.

Treća i najzanimljivija vrsta reakcija, koje se nije setio niti jedan čitalac, potekla je povodom jednog napisa u zagrebačkom „Večernjem listu“. Ali ovde smo već prešli na javna glasila. Krenimo redom.

Nakon pojavljivanja u „Vremenu“, najpre je bosanskohercegovački politički magazin „Start“ opširno preneo delove Džonijeve autobiografije, iskazujući pritom „iznimno zadovoljstvo“, i ilustrujući ga karikaturama Marija Brancaglionija. Stiže i zagrebački „Jutarnji list“ koji je ovim povodom doneo tekst novinara Miroslava Kuskunovića, zatim delove iz Štulićeve „Najstarije istorije Srba i Hrvata“, kao i prigodnu izjavu urednika „Vremena“. Ovaj tekst, što nije nezanimljivo, počinje ovako: „Frontman nekadašnje kultne grupe Azra, Branimir Johnny Štulić, koji je od svojeg davnog preseljenja u nizozemski Utrecht izgubio vezu s muzama i zdravim razumom, već je treću godinu zaredom čitatelje beogradskog tjednika ‘Vreme’ obradovao svojim blago rečeno neobičnim pisanim uracima.“

Par dana kasnije pravu bombu doneo je zagrebački „Večernji list“ – sa povelikim zajedljivim i mučnim tekstom, koji inače sadrži brojne materijalne netačnosti, ali je zato ekskluzivno naslovljen: „Johnny Štulić je sad ćelav i debeo“. Autor članka Jasna Babić počinje ga rečima: „Prema posljednjim vijestima koje stižu iz Utrechta, Branimir Johnny Štulić, legenda „novoga vala“, oćelavio je i nataložio kilograme. Danas je 52-godišnjak. Ne sliči portretima s omotnica slavnih ploča i CD-a koji ga predstavljaju kao vječno mladog rockerskog boga.“ Prenoseći delove Džonijeve autobiografije iz „Vremena“, Babićeva dalje donosi mišljenje i sudbinu Berislava Jankovića, koji je jedan od likova koji se pominju u drugom nastavku Štulićevih „Sećanja“: „Prije petnaestak godina bili su prijatelji. Janković je obavljao poslove menadžera, a Štulić ga od bijesa prozvao ‘ćatom’. Za razliku od Štulića, koji u uređenoj europskoj zemlji živi prilično udobno, 47-godišnji Janković još nema mirovinsko, socijalno ni stalne izvore prihoda. Sa Štulićem vodi maratonski sudski proces. Godine 1987. na nekom je koncertu Azre ustanovljen poveći manjak od prodaje ulaznica. Suprotno predodžbi o buntovniku bez financijskih potreba, Jankovića je optužio za pljačku. Njihov spor do danas nije završen zato što su različite sudske instancije sad jednoj, sad drugoj strani davale za pravo.“ Babićeva u istom stilu nastavlja pokušavajući da nečim nešto objasni. „Uostalom, malo nakon tih novčano-trgovačkih razmirica raspala se Jugoslavija, počeo je rat i Štulić je pobjegao u Nizozemsku. Domaći ‘domoljubi’ u tome su prepoznali akt nacionalne izdaje. Genezu su tumačili time što mu je otac bio oficir JNA i ‘Jugoslaven’, doduše Hrvat iz Nina. ‘Za Drugog svjetskog rata vi ste klali njih, a oni će sada klati vas’, izjavio je Štulić kada su prema Hrvatskoj nagrnule srpske trupe. A onda je netragom nestao, onako ljudski i potpuno apolitično prestravljen slutnjom rata.“ Autorka dalje priča o Štulićevim studentskim danima i navodi izjave njegovih davnašnjih poznanika i devojke po kojoj je nastala pesma Marina, koja danas „lakše od glazbenih legendi svoje mladosti podnosi otkucaje realnog vremena“, da bi poentirala u skladu sa naslovom teksta, navodnim Štulićevim „intimnim problemom starenja“.

Još jedan časopis sa prostora bivše Jugoslavije posvetio je veliki prostor Štulićevoj autobiografiji. U sarajevskom nedeljniku „Dani“ izlazi tekst Ahmeda Burića pod naslovom „Balkanski Odisej u šesnaestercu“, takođe sa prenetim delovima Džonijevih sećanja. Štulić je, za razliku od napisa u hrvatskoj štampi, za Burića OK, no je „Vreme“ ćelavo i debelo. „List koji je nekada važio za respektabilan, a onda u tami okruženja samo prestao da sjaji, beogradsko ‘Vreme’ je donijelo dva nastavka njegovih sjećanja, te nešto kasnije treći dio stihovnog uratka koji istovremeno plijeni i nasmijava“, piše novinar „Dana“. Ali, tri decembarska broja „Vremena“ su istinski obradovala Burića, što je nama baš milo. „Opće oduševljenje ovim tekstovima koje je nastalo nakon izmjene e-mailova svuda gdje žive naši ljudi, od Aljaske do Australije, definitivno znači da je pedesetjednogodišnji gitarist i pjevač još u srcima generacija. Tih oko osamsto stihova su tragična i smiješna povijest junaka i zemlje koju je on neosporno volio. (…) Groteskni dio njegove ličnosti proizlazi iz činjenice da je on duboko svjestan tragike prostora sa kojeg dolazi, ali mu unutrašnji impuls ne da mira i gura ga u otvorenu borbu protiv toga. Džoni Štulić je istovremeno bio i jedan od najboljih pjesnika svoga vremena, sklon klasicističkim obrascima, prvo slab, potom vrlo pristojan instrumentalist okružen sjajnom ritam sekcijom, i luzer sklon beskrajnim šetnjama po zagrebačkim ulicama i igranju lopte gdje mu se za to prilika ukaže. I klasik i običan momak iz kraja, u isto vrijeme. Odisej u šesnaestercu, reklo bi se. Nezainteresiranost za bivšu Jugoslaviju, koju tako transparentno želi pokazati od 1991. godine – kad je za rat u Hrvatskoj rekao da ‘neće da se ganja s budalama po kukuruzu’, a za rat u BiH ‘da što se čudite, pa trgovali ste oružjem na sve strane, jesu li vam Iračani ulazili u Unis na jedna vrata, a Iranci istovremeno izlazili na druga’ – zato mu se i oprašta.“

Vraćajući se na Džonijeva „Sećanja“, Burić pita: „No, i jedna mrvica njegovog rada očigledno uvijek iznova rađa pitanje: ‘Hoće li Johan ikada više zasvirati?’ Nadajmo se da neće čekati 20 godina, koliko je Odisej proveo u izgnanstvu. Ovaj njegov obožavalac bi pješke otišao na bilo koju tačku u Evropi samo kad bi se majstor s jednim od najljepših osmijeha koji se daju sresti i glavom punom fiks-ideja popeo na binu i krenuo sa stihom Da li lažem kada kažem da je sreća u tri stvari. Jer, što bi se reklo: Johane, da oprostimo – il’ mi tebi, il’ ti nama! Treće nema.“ I za kraj: „Da je neke sreće, i da smo mi nešto bitni, bio bi slavljen kao što je, recimo, Bob Dylan u Americi. Ovako, ostaje nam da čekamo sreću. A kad bi ga se pitalo, on bi, sto posto, odgovorio u stihu: ‘Niti je moj prijo Bog tako milostiv niti Bob / tako naivan da od pozemljara traži što im je / već podario kažem ti ja hajmo na utakmicu’.“

Jugoslovenski krug kredom prvi put je zatvoren kada je ovdašnji tabloid „Kurir“ pod naslovom „Ofucana rokenrol ikona“ preneo pisanje hrvatskih medija, po kojima: „Džoni Štulić se plaši povratka u Hrvatsku jer je uplašeni, debeli, ćelavi matorac koji vozi taksi“, a onda u potpisu stare Štulićeve fotografije u svom stilu napisao „Mogu da ga povuku za – gitaru“. „Kurir“ kao ekskluzivno donosi vest da Štulić „zarađuje za život vozeći taksi u Utrehtu, u slobodno vreme prevodi grčke epove i jezuitske spise, a na ove, balkanske krajeve podseća ga samo vruć burek sa mesom, koji jede u pekari čiji je vlasnik sa ovih prostora“.

A onda – hrvatski mediji kreću u ofanzivu. „Jutranji list“ u broju od utorka slavodobitno objavljuje: „Nakon 15 godina novinari ‘Jutarnjeg lista’ prvi su razgovarali s najobožavanijim hrvatskim rockerom, Branimirom Johnnyjem Štulićem!“ Novinari „Jutarnjeg lista“ su se probili do same „istinske legende hrvatske glazbe, pjevača i vođe kultne grupe Azra“. Najpre su satima kružili autom oko njegove kuće u Holandiji, a onda upali u nju. I zaključili sledeće: „Ćelavost i višak kilograma definitivno nisu razlozi što Branimir Johnny Štulić uopće ne dolazi u Hrvatsku. S nekoliko bora i par sijedih više danas izgleda jednako kao i prije 15 godina… Legendarni je pjevač nakon početnog izljeva bijesa i par ružnih izraza… odbio intervju, fotografiranje, otvoreno izrazivši gađenje spram novinarske struke. ‘Zašto ne radite u rudniku ili ne čistite mine?’, zanimao se“, piše novinarka Marija Lokas. Pošto mu je u kući oduzet fotoaparat, fotograf „Jutarnjeg“ je načinio par fotografija loveći Štulića kroz prozorsko staklo. Još smešnije je što je u isto vreme oko kuće u autu kružila i novinarska ekipa zagrebačkog nedeljnika „Globus“, koja je pola sata posle kolega zakucala na ista vrata. Njihov izveštaj se očekuje u ovonedeljnom izdanju.

Dobro, a šta Džoni kaže? Evo pesme koju je napisao, pošto je video isečke iz novina i karikature u bosanskom „Startu“:

UZ MALU POMOĆ MOJIH PRIJATELJA I KOKERA

Mnogo lepo žena me teši da nisam toliko
Ćelav koliko izgledam ali da imam lepše
Dupe da joj poverujem (upućeno prilikom
Primitka isečaka iz novina elektronskom
Poštom smešnih slika iščumijehalog rokera)

Nemoj (posle dvadesetčetverosatnog dumanja)

Pravi bi odgovor bio mene pitaš (opet će
Prvi) ne pravi bi odgovor bio ča je život
Doli fantazija (hitrije će ovaj put drugi)
S reči na dela (i tu stane ova prepiska)

A stihovi su da rečemo široka lakonska