Daleko od radijacije Holivuda

Prvi put u istoriji Berlinskog filmskog festivala nagrađen je jedan crtani film. Zlatnog medveda, prvu nagradu 52. Berlinala, zajedno sa filmom Bloody sunday Pola Gringrasa dobio je japanski animirani film Spirited Away (Sen to Chiriro no Kamikakushi) japanskog reditelja Hajaoa Mijazakija. Međutim, ovaj film i nije baš crtać u uobičajenom smislu reči po kome se animacija svodi na razbibrigu pretpubertetske dečurlije. Spirited Away pripada naročitoj vrsti animiranih ostvarenja karakterističnih za Zemlju izlazećeg sunca koja se na Zapadu nazivaju anime ili enimej. Ovi crtani filmovi rađeni su po svojim stripskim predlošcima – japanskim pričama u slikama poznatim pod nazivom mange. Iako se s vremena na vreme na ovdašnjim lokalnim televizijama pojavi pokoji japanski crtani film, ovde je sa fenomenom anima i mangi upoznat tek mali broj upućenih, dok šira javnost uglavnom o tome nema pojma ili ima veoma maglovitu predstavu. Za to vreme mange iz dalekog Japana polako ulaze u globalni kulturni mejnstrim. O čemu je reč?

CRTAĆI SA OKICAMA: Kada uđete u neki ovdašnji video klub i pitate za anime, osoblje ća vas samo belo pogledati. U najboljem slučaju, na pomen reči mange pitaće vas – da to nisu oni japanski crtaći „s karakterističnim velikim okicama junaka“, a kada potvrdno odgovorite, ako baš imate sreće, između Štrumpfova i Diznijevih filmova uputiće vas na neku od nekoliko anima koje su uopšte doprle do nas, što legalno što ilegalno. Nije ih teško pobrojati – to su kultni filmovi Akira Kacuhira Otomoa, Ghost in the Shel, odnosno Duh u oklopu Masamune Široua, Mali Nemo, rađen po stripu Vinzora Mek Keja, i filmovi Hajaoa Mijazakija My Neighbor Totoro, Kiki’s Delivery Service i čarobna Princeza Mononoke, što je jedini anima film prikazavan u ovdašnjim bioskopima, gde je prošao prilično loše. Svi pobrojani filmovi pripadaju samom vrhu japanske animacije, ali ipak nisu dovoljan uzorak na osnovu kojeg bi se stekao uvid u celokupnu produkciju raznovrsnu i bogatu.

Crtani film na Zapadu nije isto što i u Japanu. U Japanu on se ne obraća samo dečijoj publici, a produkcija anima je industrija za sebe sa svim mogućim i nemogućim žanrovima kao i industrija igranog filma na Zapadu. Postoje tako horori, SF, melodrame, trileri, drame, dečiji, ljubavni, avanturistički i drugi crtani filmovi, svi zasnovani na uspehu istožanrovskih stripova – mangi. Jedna od osobenosti mangi je i ta da dok je na Zapadu strip gotovo u potpunosti okrenut muškoj publici, u Japanu ogroman broj žena čita i crta mange, tako da postoje magazini namenjeni isključivo ženskoj publici. Zanimljiv je i slučaj magazina „Dzune“ koji crtaju i čitaju isključivo žene a tematski je posvećen isključivo homoseksualnoj vezi između dva muškarca, koji su pak crtani kao androgini.

HIPERPOPULARNOST: „Sticajem okolnosti, na Zapadu su prve asocijacije na anime i mange seks i nasilje, iako je ova vrsta tematike srazmerno mala u odnosu na celokupnu produkciju u Japanu“, kaže tokom razgovora za „Vreme“ Vuk Ršumović, jedan od nekoliko ovdašnjih eksperata, koji je sa svojim bratom Mikijem u nekoliko navrata organizovao predavanja i projekcije anima u Bitef teatru i Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu. A produkcija je ogromna. Poznato je da je Japan zemlja u kojoj se novine i časopisi najviše čitaju. Na hiljadu Japanaca proda se hiljadu primeraka novina. Od ukupnog broja štampanih knjiga i magazina, četrdeset odsto otpadalo je na mange. Godine 1995. štampano je 2,3 milijarde ukoričenih manga kolekcija i magazina, od čega je prodato 1,9 milijardi u vrednosti od oko sedam milijardi dolara. Osim ovih oficijelnih izdanja, postoje i amaterske mange koje ne crtaju profesionalni crtači i za koje je naracija važnija od crteža. Ove mange se prodaju na specijalizovanim dvodnevnim ili trodnevnim strip sajmovima. Vuk Ršumović navodi zapanjujući podatak da su na jednom takvom sajmu 1991. godine manga fanovi za 48 sati potrošili preko 30 miliona dolara, ne računajući ulaznicu od deset dolara koju je platilo 200.000 posetilaca sajma. Mange u Japanu čitaju svi, u svakoj prilici, često u metrou, a slobodna razmena je uobičajena pojava. „Posle čitanja se manga časopis u metrou ostavlja na mesta za to predviđena, odakle može da ih uzme i čita bilo ko, da bi se posle nekog vremena sve to recikliralo“, priča Vuk Ršumović.

Najuspešnije mange se ekranizuju i tako se dobijaju crtani filmovi –anime. O odnosu popularnosti anima u Japanu i u ostatku sveta govori podatak da je Mijazakijeva Princeza Mononoke u Japanu na bioskopskim blagajnama inkasirala 150 miliona dolara, dok je ovo remek-delo u Americi prošlo gotovo nezapaženo, sa zaradom od jedva 2,3 miliona dolara. Aktuelni berlinski laureat, film Spirited Away, u Japanu je oborio sve rekorde gledanosti, uključujući i famozni Titanik, sa zaradom od 29,4 milijarde jena, odnosno 219 miliona dolara, i tako postao najgledaniji film u Japanu u konkurenciji svih vidova filmske industrije.

BOG MANGE: Ova fenomenalna popularnost mange u Japanu može se objasniti njenom dubokom ukorenjenošću u japanskoj tradiciji i kulturi, koja je za razliku od zapadne kulture reči – kultura slike. Reč „manga“ prvi put je upotrebljena početkom XIX veka od strane japanskog umetnika Hokusaija Kacušike kojom je on hteo da opiše neobične i fantastične crteže koje je radio u svojim duborezima. Reč manga je, što je neobično, sačinjena od dva kineska ideograma – „man“ i „ga“. Prvi ideogram znači „lako“, „jednostavno“ ili „neodgovorno“, „pod moranjem“, „uprkos samom sebi“, ali i „moralna korupcija“, dok se drugi ideogram prevodi kao „slika“. U ovom, tipično istočnjačkom višeslojnom značenju reči krije se i ambivalentna suština ovog pojma. Manga se kao termin ustalio tek u XX veku, a do tada se za priče u slikama koristio i pojam „Tobae“, odnosno „Toba slike“, čija etimologija ide do korena fascinacije Japanaca pričama u slikama. Naime, Tobo je japanski budustički monah iz XII veka koji je crtao tzv. životinjske svitke, u kojima je u slikama pričao duhovite storije o budističkim monasima crtanim kao antropomorfne životinje (u čemu je daleki preteča Diznija), dok je sam Buda prikazivan u obliku žabe. Osim toga, u starom Japanu veoma popularne bile su slikovnice koje su u slikama pričale erotske, fantastične, strašne i komične pustolovine.

Međutim, vizuelne i narativne osnove mangi kakve danas poznajemo postavljene su tek posle Drugog svetskog rata. Za to je najzaslužniji Osamu Tezuka, od svojih poštovalaca nazvan Manga No Kami Sama tj. Bog mange. Tezuka je baštineći bogatu japansku slikovnu tradiciju i pretrpevši uticaj filmova Diznijevog studija uspostavio nove standarde japanskog stripa. Često se navodi da je naročito Diznijev film Bambi zaslužan za karakteristične, nimalo japanske, velike oči junaka mangi. Tezuka je 1947. nepretenciozno objavio strip Novo ostrvo s blagom, koji se na opšte zaprepašćenje munjevito prodao u pola miliona kopija. Izdavači su brzo shvatili kakav je komercijalni potencijal mangi i one pedesetih godina doživaljavaju pravi bum. Tezuka se posle početnog uspeha sa stripom bacio i na animaciju svojih hit naslova. Početkom šezdesetih on za televiziju kreira filmove Kralj džungle ili Kimba, beli lav (koji je, po mnogima, pre nekoliko godina Dizni studio neuspešno plagirao u vidu filma The Lion King) i Moćni Atom, odnosno Astro boy, kojima stiče svetsku slavu.

NOVI JEZIK STRIPA: Na vizuelnom planu Tezuka je uveo novu dinamiku, kadriranje i dramaturgiju stripa. Naročito je koristio usporeni pokret koji je crtežom dočaravao čak na nekoliko strana, po čemu je značajno uticao i na američki i evropski strip. „Osim toga, ova dinamika crteža ima veze i s japanskim načinom života. Oni u proseku provedu 2-3 sekunde nad jednom stranicom čitajući strip u metrou na putu do posla“, kaže Vuk Ršumović. Sadržinski, u Tezukinim ostvarenjima nije bio obavezan happy end, kao ni pobeda dobrih momaka. Mange uopšte donele su jednu potpuno drugačiju karakterizaciju likova, ambivalentan odnos dobra i zla i drugačiji odnos prema nasilju, seksu i tehnologiji u odnosu na zapadne standarde. Moralne i druge vrednosti koje sadrže ova dela, a koje su ukorenjene u lokalnu, japansku tradiciju i religiju, izmeštanjem u judeohrišćansko-holivudski civilizacijski krug dobijaju veoma zanimljive konotacije. Mange i anime su od svojih početnih proboja sa filmom Akira Kacuhira Otomoa 1988. godine do danas gurane u supkulturu i na margine kulturnog života, između ostalog i zbog pogrešnog poistovećivanja anima s crtanim filmom kao žanrom za decu. Cenzura ih je, naročito u Americi i Velikoj Britaniji, naprosto kasapila. Da se situacija polako menja i da mange sa margine dolaze u žižu interesovanja šire zapadne publike pokazuje i priznanje Mijazakiju na upravo završenom Berlinskom filmskom festivalu.

Dok na Zapadu manga i anima šire krug svojih poklonika, u Japanu su usled hipertrofije u krizi. „Devedeset odsto manga produkcije potpuno je bezvredno. Ako se zna da je npr. u Francuskoj za jedan strip album potrebno pola godine ili godinu dana rada, možete misliti o kakvoj presiji se radi kada izdavač zaključa u hotelskoj sobi crtača čiji rokovi ističu i koji za mesec dana mora da proizvede 500 tabli stripa. Tako se kvalitet produkcije srozava“, smatra Vuk Ršumović. „Seks je danas perverzniji, nasilje krvavije, a naučna fantastika fantastičnija, ali čitaoci, kao i kritičari, imaju primedbe da manga gubi na ekskluzivnosti, a i na čitanosti“, kaže jedan poznavalac.

Svejedno, iako je veliki procenat japanske produkcije slabog kvaliteta, ono najbolje iz sveta mangi i anima još predstavlja pravo osveženje i poslasticu za one koji traže nešto drugo i više od Holivuda čijoj smo radijaciji konstantno izloženi.