Da ne propustimo žurnal

Pitanje „zar oni još postoje“, spontana i najčešća reakcija na vest da „Filmske novosti“ proslavljaju 60 godina rada, sasvim je opravdano i očekivano. Naime, „Filmske novosti“ se poistovećuju s njihovim istoimenim filmovanim izdanjem popularno nazvanim žurnal, koji je do decembra 1988. godine prikazivan pre svake bioskopske predstave. Nakon toga, „Filmske novosti“ su se bavile svojom osnovnom delatnošću – arhiviranjem filmske gra∂e, ali sporadično i proizvodnjom dokumentarnih i namenskih filmova i serijala.

RUDNIK SLIKA: Prvih dvadesetak godina, do ekspanzije televizije, „Filmske novosti“ su bile naš najpopularniji informativni medij, jedina vizuelna informacija u pokretu o svemu u zemlji i svetu. Bile su jedina mogućnost da javnost vidi kako poznati i nepoznati izgledaju u trodimenzionalnom izdanju. Ljudi su žurili u bioskop da ne zakasne na žurnal, sastavni i podrazumevajući deo svake filmske predstave u zemlji. Žurnal je tada bio podjednako atraktivan koliko i holivudski film. A onda je došla televizija. I više se nije trčalo na žurnal, nego se ulazilo u salu tek nakon njegove odjavne špice. Malo koga su zanimale storije „Filmskih novosti“, najčešće anahrone u odnosu na svakodnevne televizijske informacije. Krajem sedamdesetih „Filmske novosti“ su imale najveći tiraž, više od 200 kopija, ali i najmanje zaintresovanih za crno-bele storije. Prelazak na kolor nije ništa promenio. Poslednje izdanje „Filmskih novosti“ prikazano je 28. decembra 1988. godine.

„Tada smo se povukli pred televizijom, izgubili rat, ali smo dobili arhiv čija vrednost raste s godinama“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Miodrag Vuković, direktor „Filmskih novosti“. On navodi da je za 60 godina snimljeno 2311 brojeva „Filmskih novosti“ i blizu 700 drugih filmova, odnosno, tri godine programa. „Sada te stare priče, život koji su zabeležile, izgledaju potpuno neverovatno. Poratna izgradnja, omladinske radne akcije, pruge Šamac–Sarajevo, Beograd–Bar, Nikšić–Podgorica, ćiro na relaciji Plavnica–Bar, Jadranska magistrala, autoput Beograd–Zagreb, železare u Nikšiću i Smederevu, podgorički Kombinat aluminijuma, ‘Radoje Dakić’, ‘Rade Končar’, nuklearka, HE ‘Đerdap“, kragujevačka Zastava… Mi čuvamo i zaplenjeni ratni filmski materijal, i suđenje Draži Mihailoviću, imamo prve Bearine i Mrkušićeve parade, Bobekove i Šekijeve majstorije, Džajine driblinge, trijumf Vere Nikolić, medalje Miroslava Cerara, udarce Mate Parlova, naravno i sva putovanja Josipa Broza Tita, sve partijske kongrese, sednice vlade, posete stranih državnika, ovde su bili Čerčil, Brežnjev, Hruščov, Kenedi, Pertini, slikali smo krstarenje broda Galeb po Sredozemlju, putovali smo po svim afričkim, azijskim i evropskim zemljama, zabeležili smo pozorišne predstave, slavne umetnike, Ričard Barton i Elizabet Tejlor su pozirali pred našim kamerama, Iv Montan i Žilber Beko su pevali našim gledaocima. Sačuvali smo i sve materijale dobijene razmenom, imamo Vijetnamski rat, Korejski, razne svetske festivale, događaje. O tome, o nacionalnom blagu u našem bunkeru, malo ko zna.“

SUDBINA JUGOSLAVIJE: Najviše je dokumenata o Titu, njegovo vreme podudarilo se sa zlatnim vremenom „Filmskih novosti“, pa javnost ponekad i arhiv doživljava kao što se doživljava Titovo vreme. „Jedan televizijski urednik nedavno je rekao da je ovaj arhiv socrealistički“, kaže za „Vreme“ Lidija Veljanova, urednik, reditelj, i po stažu jedna od najstarijih u kući. „Ne znam kako arhiv može da bude socrealistički! Tekst može da bude napisan anahronim stilom ili da ima zastarele stavove i tumačenja, ali slika i činjenice nikad. Tačno je da imamo Tita u ogromnim količinama, i da nema sednice koju nismo snimili, ali ništa manje od toga nemamo i storija o običnim ljudima. Zar je to socrealizam? Patrijarh Pavle je bio zapanjen materijalom o crkvi koji imamo. Sačuvali smo filmove o mnogim manastirima srušenim u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, radili smo mnogo storija o freskama, o manastirskoj arhitekturi… Zar to može nekom vremenu da bude nevažno?“

Deo snimaka o Titu iskorišćen je za nedavno emitovani TV serijal „Kako smo zabavljali Tita“. Sudeći po broju gledalaca koji su telefonom reagovali zato što jednom prilikom nije emitovana najavljena epizoda, serijal je bio omiljen. „Od materijala iz arhiva uradili smo i dokumentarni film Vozovi bratstva–jedinstva koje smo voleli, a režirala ga je Lidija Veljanova, uradili smo serijale o proslavama Nove godine, o Rankoviću, petnaestominutne podsetnike na minula vremena, sad pripremamo Kako smo sačuvali Tita, u kome govore njegovi čuvari“, kaže Miodrag Vuković. „Naš arhiv je ogroman izvor materijala za takve emisije i za namenske filmove o istoriji i životu velikog broja firmi. Zato naš arhiv ima budućnost.“ Interesantni su, po Vukoviću, filmovi koji nikad nisu prikazani zato što nisu dobili dozvolu. „Na jednom je Tito u igri s pudlicama: on leži između njih. Bila je to previše privatna scena za prikazivanje u bioskopu. Takvih je zanimljivosti ovde pohranjeno sijaset.“

Mnogo dokumenata je nestalo zbog pogrešnih političkih odluka. U monografiji objavljenoj povodom jubileja, Vera Dabek-Ivanović navodi da su 1998. godine potpisom predsednika tadašnje savezne vlade Momira Bulatovića „Filmske novosti“ postale deo Savezne javne ustanove Radio-televizija Jugoslavije, čime je „država u cilju viših interesa potkradala samu sebe rastačući arhiv i tehniku ‘Filmskih novosti’. Po bahatim usmenim nalozima i bespogovornim komandama sa visokog mesta tehnika se preuzimala, pozajmljivala da se više nikada ne vrati.“

I kad su prestale da se prikazuju u bioskopima, „Filmske novosti“ i dalje beleže svakodnevnicu. „Imamo sve detalje o raspadu SFRJ, imamo NATO bombardovanje, peti oktobar. Strane agencije to znaju, pa često iznajmljuju naš materijal“, kaže Lidija Veljanova. „Mi smo jedini 1995. godine iz SRJ uspeli da uđemo u Banjaluku. Sonja Karadžić, tada zadužena za informisanje, nikom nije dala dozvolu. Mi smo ušli s Crvenim krstom, pomogao nam je pokojni profesor Nikola Koljević, a Mladić nam je potpisao dozvolu da uđemo u kasarnu ‘Kozara’ i snimimo izbeglice.“ Dokumentarni film o psihijatrijskoj bolnici u Toponici kraj Niša imao je, kaže Lidija Veljanova, efekat kao nijedan do tada. „Radili smo ga za Crveni krst. Znalo se da bolnica nema grejanja ni dovoljno lekova, ali ne i za užas u kom su bili bolesnici. Paviljonima se širio nepodnošljiv smrad, nije bilo vode zato što je pumpa odavno pokvarena, naga prljava tela bila su iza rešetaka, smrzavali su se, gladni, ostavljeni. Kad je taj naš dokumentarni film prikazan na nekom skupu u Ženevi, ljudi mu nisu poverovali – bile su to devedesete kad međunarodna zajednica nije imala poverenja u ovdašnje informacije. Ali, kad je ekipa Rojtersa snimila to isto, u Toponicu je stigla neviđena količina pomoći. Zatim smo mi hteli da zabeležimo bolnicu u novim uslovima, ali nam je rečeno da veća količina nafte, odeće i ostale pomoći nikad nije stigla do bolesnika. Izbila velika afera, smenjen je direktor – i to je bilo sve.“

ŽURNALI U BUNKERU: U bunkeru „Filmskih novosti“ je 55.000 kutija filmskog materijala. Nekoliko puta je plavljen, i isto toliko puta spasen zahvaljujući zaposlenima. „Država nije imala sluha ili mogućnosti da trajno reši taj problem. Nama je jasno da je tih 70 odsto fonda za lične dohotke, koliko nam obezbeđuje država, najviše što ona može, ali je uz sve razumevanje teške situacije nemoguće ne pomisliti da se nacionalno blago ipak mora drugačije čuvati“, kaže Vuković. Proslava jubileja je po njemu bio najnoviji i izuzetno očigledan primer odnosa zajednice prema arhivu. „Pokrovitelj proslave i počasni predsednik Odbora bio je Svetozar Marović. On je odmah pristao, i došao bi na proslavu da nije bio u Parizu, ali je poslao pozdravni telegram i izaslanika, gospodina Slobodana Orlića. Ako je predsednik državne zajednice uključen u proslavu, onda je logično da tu budu i ostali funkcioneri i značajnija imena kulture Srbije i Crne Gore. Nekoliko dana uoči proslave iz kabineta premijera nam je javljeno da je naša molba prosleđena na mišljenje Ministarstvu kulture, da je naš poziv Koštunica poslao Kojadinoviću na mišljenje! Odbija nas i Boris Tadić zbog zauzetosti. Isto su odgovorili i Milo Đukanović i Filip Vujanović i poslali pozdravne telegrame. Dragan Kojadinović nije bio, nije se ni oglasio. Gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović je prošao pored nas izlazeći iz Skupštine. To rečito govori kakav je odnos države prema arhivu. Srećom, imamo razboritog šefa zajedničke države, uglavnom zahvaljujući gospodinu Maroviću, koji ima afiniteta prema kulturi i zajedničkom suživotu, mi postojimo. Ono što me je u tom trenutku radovalo jeste da su svi pozvani iz sveta filma došli, a oni su značajniji od svih političara.“