Opera i realizam nisu kompatibilni, osim iznimno. Jedan od tih retkih slučajeva je nedavno izvedeno Pseće srce
Za „Vreme“ iz Amsterdama
Poput filmova, i opere često izrastaju iz književnog dela. Libreto je adaptirani sažetak literarne radnje, partitura prati libretistički postupak, a reditelj u skladu sa literarnim i muzičkim, postavlja radnju i pevače na scenu. Međutim, nakon svakovrsnih inovacija u savremenim operama u kojima literarni tekst gubi primat, a teatarski sloj dela dobija ravnopravno autorstvo sa muzičkim i književnim, postaje gotovo pravilo da će ovakva strategija stvaranja opere iznedriti sasvim konvencionalno delo.
„Libreto na prvom, a muzika na drugom mestu“ prouzrokuje potencijalne slabe tačke od kojih je najprisutniji večiti operski problem sa realizmom. Opera i realizam nisu kompatibilni. Jer koliko god zbivanja na sceni izgledala vizuelno realistično, činjenica da se u tim realističnim slikama peva ruši, ako ne i ismeva, svaki pokušaj realizma. Pritom operski likovi gotovo nikada nisu „svesni“ činjenice da pevaju. Zato u operi sjajno funkcionišu fantastični sadržaji, a realistični i socrealistični samo iznimno.
Jedan od tih retkih slučajeva je opera Pseće srce (A Dog’s Heart) ruskog savremenog kompozitora Aleksandra Raskatova, na libreto Ćezarea Mazonisa, prema istoimenoj priči Mihaila Bulgakova. Opera je nakon hvaljene svetske premijere i serije izvođenja 2010. godine, ponovo prikazana krajem aprila u Holandskoj operi u Amsterdamu.
Bulgakov je napisao Pseće srce 1925. godine u Sovjetskom Savezu. U priči cenjeni doktor Filip Filipovič Preobraženski usvaja izgladnelog uličnog psa. Nakon što se pas Šarik oporavi, operiše ga i ugrađuje mu testise i hipofizu okorelog pijanca stradalog u okršaju. Pas doživljava postepeni preobražaj, lagano se uspravlja, počinje da liči na čoveka i Šarik postaje građanin Šarikov. Nezgode nastaju kada postaje očigledno da se Šarikov ponašanjem ne uklapa u društvenu normalnost – impulsivan je, češe se, oblizuje se i dahće, glas mu je monstruozan, juri mačke… ne poštuje pravila. Slika deregulisanog čoveka je zapravo reska satira usmerena ka komunističkom, ali i bilo kom totalizujućem ustrojstvu koje pokušava da stvori serijsku podobnu individuu.
Način na koji su kompozitor Raskatov i reditelj Sajmon Mekbarni operatizovali Bulgakovljevu priču je sasvim poseban. Opera počinje tmurnom scenom: u tihoj i sivoj gradskoj ulici izgladneli pas lutalica se tetura tražeći hranu u snežnoj noći. Ruska mećava simulirana je specijalnim efektima i deluje više nego realno. Pas je scenska lutka koja izgleda kao hrpa psećih kostiju, pseći skelet čije kretanje i animaciju regulišu tri vidljiva lutkara na sceni. Međutim, taj pas priča i peva, reži i kevće, i ima dva glasa, „prijatni“ i „neprijatni“. Prijatni (ljudski?) glas mu daje kontratenor Endru Vots, a neprijatni (životinjski?) mu brilijantno „trbuhozbori“ dramski sopran Elena Vasilijeva, i to preko megafona. I lutkari/animatori i pevači su zajedno sa lutkom na sceni, prate pseće kretnje i na svakojaki način ga animiraju tako majstorski da neretko pripisujemo njihove glasove i kretnje toj hrpi kostiju koja postaje živo opersko biće.
Ovaj realizam koji je svestan svoje nerealnosti ulazi u sferu fantastičnog. Bulgakovljeva novela dobija opersku realizaciju koja maštovitošću zasenjuje i sam predložak. Raskatovljeva muzika je slikovita, funkcioniše često poput filmske partiture ili partiture za crtani film koja ozvučava ono što se vidi na sceni. Muzika je fragmentarna, na ivici tonalnog, ne pruža zaokružene operske numere. Kroz horove se provlače neke od masovnih revolucionarnih pesama. Prominentnu ulogu svojevrsnog lajtmotiva dobija horska pesma kod nas prepevana kao „Budi se Istok i Zapad…“. Raskatov preispituje rusku revolucionarnu masovnu pesmu i sve ono što je ona simbolizovala. Mekbarni ne zaostaje u dovitljivosti scenskih rešenja koja su posebno impresivna onda kada su horovi prisutni. Opera postaje nadrealistična burleska sa oštrom kritičkom pozicijom.
Iako je drugi čin u kome fascinantni pas postaje nepodobni čovek nešto manje spektakularan (nedostaje ta nemoguća figura pevajućeg najboljeg čovekovog prijatelja) muzička dovitljivost, masovne scene, fragmentarna partitura puna kontrasta i odlični izvođači pod dirigentskom palicom efektnog Martina Brabinsa čine da se delo, poput knjige, „proguta“ u jednom dahu. Da li smo podobni kao ljudi samo onda kada smo šrafovi vladajućeg sistema, pitaju se i Bulgakov i Raskatov i Kulik. Ili smo, poput pasa, samo zavisni od svojih gospodara. Ostaje da lajemo, i vidimo.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
