Za „Vreme“ iz Amsterdama
Poput filmova, i opere često izrastaju iz književnog dela. Libreto je adaptirani sažetak literarne radnje, partitura prati libretistički postupak, a reditelj u skladu sa literarnim i muzičkim, postavlja radnju i pevače na scenu. Međutim, nakon svakovrsnih inovacija u savremenim operama u kojima literarni tekst gubi primat, a teatarski sloj dela dobija ravnopravno autorstvo sa muzičkim i književnim, postaje gotovo pravilo da će ovakva strategija stvaranja opere iznedriti sasvim konvencionalno delo.
„Libreto na prvom, a muzika na drugom mestu“ prouzrokuje potencijalne slabe tačke od kojih je najprisutniji večiti operski problem sa realizmom. Opera i realizam nisu kompatibilni. Jer koliko god zbivanja na sceni izgledala vizuelno realistično, činjenica da se u tim realističnim slikama peva ruši, ako ne i ismeva, svaki pokušaj realizma. Pritom operski likovi gotovo nikada nisu „svesni“ činjenice da pevaju. Zato u operi sjajno funkcionišu fantastični sadržaji, a realistični i socrealistični samo iznimno.
Jedan od tih retkih slučajeva je opera Pseće srce (A Dog’s Heart) ruskog savremenog kompozitora Aleksandra Raskatova, na libreto Ćezarea Mazonisa, prema istoimenoj priči Mihaila Bulgakova. Opera je nakon hvaljene svetske premijere i serije izvođenja 2010. godine, ponovo prikazana krajem aprila u Holandskoj operi u Amsterdamu.
Bulgakov je napisao Pseće srce 1925. godine u Sovjetskom Savezu. U priči cenjeni doktor Filip Filipovič Preobraženski usvaja izgladnelog uličnog psa. Nakon što se pas Šarik oporavi, operiše ga i ugrađuje mu testise i hipofizu okorelog pijanca stradalog u okršaju. Pas doživljava postepeni preobražaj, lagano se uspravlja, počinje da liči na čoveka i Šarik postaje građanin Šarikov. Nezgode nastaju kada postaje očigledno da se Šarikov ponašanjem ne uklapa u društvenu normalnost – impulsivan je, češe se, oblizuje se i dahće, glas mu je monstruozan, juri mačke… ne poštuje pravila. Slika deregulisanog čoveka je zapravo reska satira usmerena ka komunističkom, ali i bilo kom totalizujućem ustrojstvu koje pokušava da stvori serijsku podobnu individuu.
Način na koji su kompozitor Raskatov i reditelj Sajmon Mekbarni operatizovali Bulgakovljevu priču je sasvim poseban. Opera počinje tmurnom scenom: u tihoj i sivoj gradskoj ulici izgladneli pas lutalica se tetura tražeći hranu u snežnoj noći. Ruska mećava simulirana je specijalnim efektima i deluje više nego realno. Pas je scenska lutka koja izgleda kao hrpa psećih kostiju, pseći skelet čije kretanje i animaciju regulišu tri vidljiva lutkara na sceni. Međutim, taj pas priča i peva, reži i kevće, i ima dva glasa, „prijatni“ i „neprijatni“. Prijatni (ljudski?) glas mu daje kontratenor Endru Vots, a neprijatni (životinjski?) mu brilijantno „trbuhozbori“ dramski sopran Elena Vasilijeva, i to preko megafona. I lutkari/animatori i pevači su zajedno sa lutkom na sceni, prate pseće kretnje i na svakojaki način ga animiraju tako majstorski da neretko pripisujemo njihove glasove i kretnje toj hrpi kostiju koja postaje živo opersko biće.
Ovaj realizam koji je svestan svoje nerealnosti ulazi u sferu fantastičnog. Bulgakovljeva novela dobija opersku realizaciju koja maštovitošću zasenjuje i sam predložak. Raskatovljeva muzika je slikovita, funkcioniše često poput filmske partiture ili partiture za crtani film koja ozvučava ono što se vidi na sceni. Muzika je fragmentarna, na ivici tonalnog, ne pruža zaokružene operske numere. Kroz horove se provlače neke od masovnih revolucionarnih pesama. Prominentnu ulogu svojevrsnog lajtmotiva dobija horska pesma kod nas prepevana kao „Budi se Istok i Zapad…“. Raskatov preispituje rusku revolucionarnu masovnu pesmu i sve ono što je ona simbolizovala. Mekbarni ne zaostaje u dovitljivosti scenskih rešenja koja su posebno impresivna onda kada su horovi prisutni. Opera postaje nadrealistična burleska sa oštrom kritičkom pozicijom.
Iako je drugi čin u kome fascinantni pas postaje nepodobni čovek nešto manje spektakularan (nedostaje ta nemoguća figura pevajućeg najboljeg čovekovog prijatelja) muzička dovitljivost, masovne scene, fragmentarna partitura puna kontrasta i odlični izvođači pod dirigentskom palicom efektnog Martina Brabinsa čine da se delo, poput knjige, „proguta“ u jednom dahu. Da li smo podobni kao ljudi samo onda kada smo šrafovi vladajućeg sistema, pitaju se i Bulgakov i Raskatov i Kulik. Ili smo, poput pasa, samo zavisni od svojih gospodara. Ostaje da lajemo, i vidimo.
