Da li je ovo stvaran život ili samo fantazija, pitao se poznati pevač pre pola veka. Pitanje ostaje do danas.
Pojava numere “Bohemian Rhapsody” (“Boemska rapsodija”) bila je senzacija i tog 29. oktobra 1975, kada je prvi put emitovana na radio-stanicama – o čemu potpisnik može da posvedoči iz ličnog iskustva – mada u tom trenutku niko nije verovao da je pred nama nešto više od ekstravagantnog ekscesa još jedne “progresivne rok” grupe koju smo dotad znali po nekoliko nevelikih hitova (singl “Killer Queen” bio je manji uspeh čak i u tadašnjoj Jugoslaviji). Međutim, taj eksces frapantno je jasno izražavao duh onog doba na način na koji nijedna pesma do tog časa nije uspela: u njoj je bila kondenzovana celokupna potreba za bekstvom od stvarnosti u svet mašte. Imaginacija koja je oslobađala od stega turobne egzistencije i bojila je jarkim bojama.
TAJNA GLAM ROCKA
Razloga da se stvori ovakav vrhunski pop kič, koji bi makar malo ulepšao i ondašnji težak život, bilo je mnogo. “Boemska rapsodija” nastala je usred duboke svetske, a posebno britanske recesije i čemernog sivila – istog onog koje će samo godinu dana kasnije stvoriti uslove da se dogodi punk. Mač Hladnog rata držao je američke i sovjetske nuklearne projektile jezivo nisko i vrlo realno iznad naših glava. Ni sa roditeljima se nismo baš najbolje slagali, a i ocene u školi varirale su nam u zavisnosti od godišnjeg doba, činilo se. Bilo je mnogo razloga da se utočište potraži u zamišljenom svetu, što svetlucavijem i šarenijem – to bolje.
I to je tajna nastanka glam rocka kao pokreta. Sedamdesete godine prošlog veka bile su decenija sletanja na zemlju nakon kontrakulturne hippie revolucije. Neki su se tom prilikom i razbili. Glam rock je kao novi, stilizovani rock’n’roll izraz, pokušao da osvetli tu sumračnu deceniju – raskošnošću, kitnjastošću i operetizacijom života. “Queen” su u tome najdalje otišli, nudeći svetla pozornice i pregršt fantazija koje je svako mogao da razume. Za razliku od Dejvida Bouvija i njegovih moćnih poetskih vizija, “Queen” su sve vreme bili vrhunski zabavljači. Sa muzikom namenjenom milionima, ali sa jednakim androginim seksualnim nabojem, oni su bili antiteza Bouviju – nudili su izmaštanu stvarnost u kojoj je svako mogao da uživa. Dok je Bouvi stvarao rok mitologiju za posvećene, “Queen” su gradili pop mitologiju namenjenu masama.
ISTINA POJAČANA PESMOM
“Boemska rapsodija” njihov je vrhunac. I dalje zaprepašćuje i zaokuplja čula posvećenost sa kojom su “Queen” kroz nju podarili glamur svojoj nesigurnoj epohi, ispričavši priču o tragediji pojedinca koji se odmetnuo da živi po nekim svojim pravilima.
Tema je to koja zadire duboko u istoriju modernog Zapada i možemo je pratiti bar od renesanse. Fredi Merkjuri, frontmen grupe “Queen” – čiji je ovo magnum opus – počeo je da sklapa grandioznu kompoziciju još krajem šezdesetih, govore svedoci. Trebalo mu je puno vremena da dođe do rešenja kojim su u jedan tok uklopljene tri različite pesme: prva – služi kao fragilna postavka priče, sa šansonjerski nastrojenim naratorom za klavirom, što razgovara sa majkom o svojoj sudbini; druga – deluje kao čistilište ili sud javnosti koji se nadvijaju nad našeg junaka spektakularnim slaganjem glasova, očigledno preuzetim iz opere; te treća – glasna, visceralna hard rock tačka, koja označava oproštaj od ovog sveta.
Šokantan tekst izgovara mlad čovek koji je naizgled počinio ubistvo i čeka svoju zasluženu kaznu, obraćajući nam se u prvom licu. Spev nam u pomenuta tri čina prenosi njegov unutrašnji monolog, tokom koga tvrdi da su ga mračne sile navele na greh i moli nadležni sud za poštedu, te na kraju proklamuje da ne mogu tako da ga tretiraju i rešava da sam ode odavde, jer mu ništa više nije važno.
Čim se malo bolje poslušalo, postalo je jasno da je pompeznost kojom se ova fiktivna mini-opera dičila samo način da se opeva neka stvarna nevolja. U deceniji koju su obeležila mladalačka kršenja svih mogućih pravila činilo se da je to metaforična priča o svakome od nas i da bilo ko može u njoj da prepozna svoju, ovde opevanu, bundžijsku prirodu, kao i njen predviđeni krah.
“Boemska raspodija” bila je pesma kakva nije trebalo da postoji. Bar ne na vrhu top-liste. Govorila je o temi koja nije smela da se otvori. Ubistvu i kazni.
Ni pre ni kasnije nije bilo takvog iskaza u formi pop kompozicije.
ZA SVA VREMENA
“Boemska rapsodija” trajala je za singl u ono vreme nezamislivo dugih 5 minuta i 55 sekundi. Nama se i činilo da je u pitanju kompletna opera. Da u nju staje ceo jedan život.
Industrija zabave imala je s njom problem. U prvi mah, izdavačka kuća EMI nije verovala da će ovako dugačka numera uopšte biti puštana na radio-stanicama, tada sa programom formatiranim oko trominutnih stvari – a bez njihove podrške ništa nije moglo da postane hit. Međutim, upravo su smeli disk-džokeji sa obe strane Antlantika prvi u etar pustili “Boemsku rapsodiju” kao preview – Keni Everet u Engleskoj i Pol Dru u Americi – izazvavši masovnu histeriju, jer je publika zapravo zaista želela da čuje ovo neobično, hrabro delo, koje je saopštavalo istinu o nama.
Kad je objavljena, “Boemska rapsodija” oborila je rekorde i osvojila mnoga prva mesta, vraćajući se na liste širom planete u još dva navrata (posle Merkjurijeve smrti 1992, i nakon pojavljivanja istoimenog biografskog filma o njemu 2018.). Za nas je danas najvažnije da znamo podatak da je na Spotify to najstrimovanija pesma iz XX veka, što nam rečito pokazuje kako su je sve generacije od tada slušale i da njena popularnost nikad neće proći.
Temelj “Boemske rapsodije” nalazimo u mjuzik-holu. To je kultura bulevarskog pozorišta, onog zabavljačkog tipa, što na trivijalan način često pogađa neke velike istine svog vremena. U njoj su muzičke tačke highlights u kojima se često kondenzuje poruka celog komada. Upravo to je “Boemska rapsodija” u kontekstu karijere grupe “Queen” i svog doba: tačka-highlight, kroz koju možete da razumete celu epohu. U njoj je skrivena ona definitivna arija koja opisuje sedamdesete godina XX veka, čuvajući duh tog doba za sva vremena.
Ako izuzmemo “Good Vibrations” grupe “The Beach Boys”, ona i inače nije imala pandan u savremenoj pop-kulturnoj istoriji – uostalom, autor “Dobrih vibracija” Brajan Vilson izjavio je kako je “Boemska rapsodija”, konačno, kompozicija čija je umetnička ambicija na nivou njegovog pomenutog pozitivističkog remek-dela iz 1966. (vidi “Vreme” br. 1799). Po nečuvenoj kompleksnosti – ova dva ostvarenja definitivno se poklapaju. Po narativu – potpuno su suprotna. Jer “Boemska raspodija” govori o mračnim putevima sudbine, više kao neka vrsta dopune iz prve ruke one besmrtne “Walk on the Wild Side” Lua Rida (1972) – obe svedoče da je “hodanje po divljini”, odnosno odmetanje od sveta uređenih pravila, uvek skopčano sa najvećim žrtvama.
BOEMI = HEROJI
Ali šta se krije iza imena “Boemska rapsodija”? Ko je taj Boem? Nekako nije boemski ubiti nekog, zar ne, osim ako malo ne nategnemo značenje tog termina? Ključ za razumevanje, slažu se članovi grupe “Queen”, jeste u privatnosti Fredija Merkjurija. On sam davao je razna tumačenja. Ipak, najpribližnije je ono koje se zasniva na promeni ličnosti. Ubistvo je ovde sinonim za transformaciju, a transformacija o kojoj je reč jasno počiva na poništavanju svog prethodnog pojavnog lika, koji mora biti simbolički ubijen da bi prava priroda izašla na videlo. Ipak, naš heroj je svestan da za to mora da plati visoku cenu i da sledi neka vrsta smrtne kazne koja ne mora biti fizičko pogubljenje – nego pogubljenje u očima javnosti, skandalizovane njegovim istinskim bićem.
Od ovog čitanja do zaključka da se radi o pesmi kojom se “autuje” i priznaje da je gay samo je jedan korak. “Boemska rapsodija” nam se, na taj način, ukazuje kao moguće razrešenje večne gay dileme kojoj je moć univerzalne poruke podario talenat Fredija Merkjurija, pretvarajući svoju ličnu dramu u epsku pesmu u kojoj možemo prepoznati veliku cenu koju mora da plati svako ko se odvaži da, suprotno očekivanjima okoline, sam ispisuje svoja životna pravila. Ukratko, da bi oslobodio sebe, morao je da ubije svoju nestvarnu, svima prihvatljivu ličnost, i postane ono što zaista jeste. To je priča o odrastanju u autentičnu osobu, velika priča u svakom dobu.
Kao i Bouvijevi “Heroji” (“Heroes”, 1977) – Merkjurijevi “Boemi”, to smo, na neki način, svi mi koji smo napravili neki svoj put, plaćajući visoku cenu za to.
Za neke je ta cena bila strahovita. “Boemska rapsodija” posvećena je njima.
