Sećate li se spotova Ministarstva za kulturu u doba gospodina Lečića? Batica u brzim kolima prilikom parkiranja čukne patuljka u dvorištu vile, u pozadini piči neki turbo, a na suvozačevom sedištu oskudno odevena, a izdašno obdarena ili nadograđena cica. Posle su se čuli zvuci prirode iz poljskog toaleta, a poruka je bila – kultura donosi svež vazduh. Pre Lečića, socijalisti su imali prasrbina iz Lepenskog vira i godinu kulture. Kao, lepše nam je bilo sa kulturom. Te 2000. je izgledalo da će u Srbiji procvetati cvet kulture i razuma, ali ispostavilo se da je u pitanju jednogodišnja biljka, koja zahteva stalnu brigu, jer je suviše egzotična za ovdašnje surove klimatske uslove.
Svega ovoga sam se prisetio dok sam gledao reklamu za žestoko bezalkoholno piće, čiji je zaštitni znak brzina. Opet baja u kabrioletu, pa polugola stoperka, pa pićence koje napravi vetrić, suknjica se širi pa nogica viri, a bogami i pupak, što izaziva momentalnu erekciju, tako da energetski napitak dobro dođe da batica rashladi nabujali organ. Onda doda gas do daske i odoše negde da dvoje mladih greju srca žar. Ovoga puta patuljaka nema, pobijeni su u saobraćajnim incidentima tokom poslednjih nekoliko godina. Kada je ministar Lečić lansirao kampanju, nismo znali kome je namenjena, a danas je ponovo sve jasno. Nema prve i druge Srbije, postoje samo gledaoci, cenjeni potrošači, korisnici i štediše. Gotovo identičan spot postoji i za motorna ulja, gde stoperke šoferu dobace ulje ne bi li „podmazao mašinu„.
Isti erotski doživljaj provejavao je 3K hronikom upravo završenog Sajma nameštaja. Prsata plejboj devojčica švrćkala se od štanda do štanda, sa spiskom sponzora, a onda kreće najava, u dlaku ista sa svakim sagovornikom – „šetajući sajmom, došli smo do štanda – upiši ime – i sa nama je predstavnik kompanije koji će nam reći nekoliko reči o njihovim proizvodima!.“ Stav je poluprofil, guza stegnuta, grudi isturene, mikrofon u desnu ruku. Ovakav konceptualni TV-performans trajao je danima i otkrio mi bar dva svetska čuda iz sveta nameštaja. Neki majstor je u duborezu napravio sto i stolice od par stotina kila, dizajn kao gusle, a cena milion dinara – čudo neviđeno. Želite li da budete milioner, unesete to čudo u kuću i osećate se kao srpski vladar. Možete da iznajmljujete garnituru (ko klavir) za domoljubna okupljanja, ili za međunarodne pregovore. Drugo čudo je crni frižider, ko monolit iz Odiseje u svemiru, ukrašen dragim kamenčićima. Iako je turbo-moderan, opremljen i devojčicom koja ga čuva, izgleda kao harmonika dugmetara za gabaritnijeg maestra – poput Kemiša recimo. U njemu bi ‘ladio rujno vino koje bi točio hajducima za gorepomenutim stolom iz kosovskog ciklusa. Samo treba na’vatati ajduke.
Jesu li to opet dve Srbije ili se ista reinkarnira u različitim epohama?
Ono što nas razlikuje, kao TV-gledaoce, ili potrošače, možda je osećaj slobode, koju sudeći po TV-programu različito shvatamo. U dokumentarcu na RTS-u video sam priču o Fijatovom ćinkvećentu, u našem narodu poznatijem kao „fića“. Šezdesetih godina se u Italiji i Jugoslaviji pojavila televizija, a naši roditelji su kupovali fiće. Kažu da je to bio fantastičan osećaj slobode, vreme optimizma i osećanja da sami upravljamo svojim vozilima i životima. Sličan fetišizam su doživeli spaček i buba, ali fića je bio univerzalan. Auto za porodicu, za samce, za devojke, za reli fanove, za moto frikove koji su ga budžili, niko sa nije žalio na veličinu. Danas osećaj slobode u TV-reklamama merimo kubnim centimetrima, brzinom, ili tamnim staklima. Pitam se gde bismo se danas zaputili u svom automobilu, ka kojoj granici? Umesto fiće, nacionalni automobil poslednjih deset godina se zove – polovnjak (tužno nazvan opel suza), sumnjivog porekla i tehničke ispravnosti. Izbor automobila za bogatije je veći, a ja sam doživeo da na nacionalnoj televiziji vidim naslov – Bekam izgubio bembaru! Narod danas tepa samo skupim automobilima.
Na kraju, od Aranđelovdana TV-program je dobio novu obaveznu rubriku- pregovori o Kosovu. Na početku će Ahtisari (poštar na čije smo se imenovanje žalili) prenositi poruke na relaciji Priština–Beograd. Kao u emisiji „Sve za ljubav„, nosiće video-poruke nama i njima, sve dok ne sednemo za onaj astal u duborezu. Što se našeg pregovaračkog tima tiče – Premijer je ušao u istoriju kada je žureći na sopstvenu slavu izjavio – o tom potom! Ova zen mudrost govori o stanju duha koji može da reaguje isključivo na spoljnu stimulaciju. Nešto će da nam se desi, pa ćemo onda da vidimo šta ćemo. Ako baš ostanemo bez ideje – potom biće referendum!
