Čudesna sudbina Amelije Pulen

Čudesna sudbina Amelije Pulen jedan je duboko čudan film. Takav je najviše zbog toga što se gotovo svima dopada. A to je zbog toga što je na dosad neviđen način spojio dve stvari od kojih svi obično vole jednu a preziru drugu. Uspeo je da ih poveže tako da su pripadnici obe grupe zavoleli i onu stvar koju su dotle prezirali, ili su u najgorem slučaju pristali da se prave da je ne vide.

Reč je, naime, o „toploj ljudskoj priči“, pod jedan, i ekstremnoj stilizaciji, pod dva. Prva sintagma označava obično film filovan saosećanjem prema simpatičnom liku s problemom koje se dalje prelama do čitavog spektra sentimenata. Zaplet je banalan, ali zasnovan na humanističkom pitanju čije se implikacije obično tiču otuđenja, nedostatka razumevanja, nesnalaženja u surovom svetu, nemogućnosti uklapanja, prezrene plemenitosti, ugroženih različitosti i tako toga. Prosedè je obavezno realistički, kako bi se omogućio momenat prepoznavanja, te uživljavanja. Ekstremna stilizacija, nasuprot tome, prati obično filmove „pomerenih“ sadržaja, različitih žanrova, ali komično toniranih, ili zasnovanih na fantastičnoj premisi. Pažnja je usmerena uglavnom na detalj, sa vizuelnim i/ili „zabavljačkim“ aspektom na pamet. „Emotivan“ film je, znalo se u krugovima „emotivnih intelektualaca“, brate, realistički.

Žan-Pjer Žene je, s instinktom, hrabrošću i ohološću onog kome je uvek sve polazilo za rukom, želeo da pokaže svetu da i maštoviti ljudi mogu da imaju emocije. Ili bar ponekad.

Nakon rastanka s Karoom, koji je, posle dve izuzetne korežije (Delikatesna radnja i Grad izgubljene dece) bio supervizor dizajna na njegovom holivudskom debiju (Alien Ressurection), Žene za svoj prvi potpuno samostalan film bira ono što mu previše znači da bi sebi smeo da dozvoli da pogreši: ceduljice sa zapisanim događajima, slikama i detaljima koje je taložio po džepovima tokom celog života sakuplja na gomilu i pretvara u scenario. Prvi put iskače iz domena fantastike u milje uslovne stvarnosti.

Amelija… je, tako, film o devojci koja je rasla prezaštićena u porodici u kojoj se osećanja nisu pokazivala. Pokušavajući da se snađe u čudnom svetu samostalnosti, ona odlučuje da čini dobra dela za svoje bližnje i daljnje. Ako ovo zvuči kao ženska varijanta sižea filma Prosledi dalje, jasniji vam je deo o „toploj ljudskoj priči“. Nešto širi okvir precizira, međutim, umesto očekivanih „običnih ljudi u neobičnim situacijama“ upravo „neobične ljude u običnim situacijama“. To dalje znači da Amelija ima oca u čijem je životu centralna figura postao gipsani baštenski patuljak, prijatelja koji uvek iznova slika imitaciju iste Renoarove slike, kupuje kod prodavca koji gaji topla osećanja prema povrću, a zaljubljena je u mladića koji skuplja odbačene fotografije iz automata, dok je zaposlen u porno videoteci. Iskrenost Ženeovog privatnog ludila potvrđuje raskošna vizuelna konstrukcija, koja uključuje ekstenzivnu upotrebu širokougaonih objektiva, za koje su vam „znalci“ uvek govorili kako se nikad ne koriste za „emotivne filmove“, fantastično zabavnu i još fantastičnije preciznu upotrebu kompjuterske animacije, hilaričnu rekonstrukciju crno-belih filmova, zapanjujuć dizajn, mizanscen i hiperserioznu naraciju iz offa, koja prvih dvadeset minuta filma nije dopunjena nikakvim sinhronim dijalogom. Ovu orkestraciju dopunjava spektar specifičnih fizionomija u brojnim epizodama. Toliko retko viđena usklađenost glumačkih stilova možda na najbolji način ocrtava jasnoću i čistoću Ženeove rediteljske vizije.

A ona je stvorila film zasnovan na liku, svesno siromašan dešavanjem, uspešan u zapažanju da dešavanje nije ni bitno. Uspešan u eksperimentalnom dokazivanju bitnosti dešavanja unutar lika koje van odomaćene manipulativne upotrebe toliko dugo nije viđeno na platnu da ponovni susret boli.