Crveni krug, a u njemu broj

Republička radio-difuzna agencija niti njen Kodeks ponašanja emitera nisu postojali u vreme kada su Kozara, Vrhovi Zelengore ili Bitka na Neretvi bili obavezan deo filmske lektire ovdašnjih osnovaca, pa se nije imalo kome žaliti na činjenicu da horor-tifus scene iz ovih filmova i nisu najprikladnije za školski uzrast. Naprotiv – ti i takvi filmovi su po nečijoj oceni bili cool i čak preporučljivi za malo stariju decu i omladinu. U junu prošle godine, Agencija je objavila Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera čiji jedan deo govori o obaveznom obeležavanju filmova sa neprikladnim sadržajem za mlade. Seks, droga i nasilje premešteni su u izaponoćne televizijske termine, a sve drugo potencijalno opasno obeleženo je brojem. „Brojka treba da upućuje na minimalni uzrast dece koja može da prati program (npr. 12, 14, 16, u krugu crvene boje i na vidljivom mestu). Brojka (upozorenje) emituje se pre i na početku programa i na svakih 15 minuta trajanja programa u trajanju od jednog minuta.“

U Kodeksu se nedvosmisleno kaže i sledeće: „Emiteri su slobodni da programe klasifikuju po svom nahođenju.“ To znači da umesto porote „savesnih roditelja“ ili kakvog stručnog tela koje bi o tome odlučivalo pre same distribucije filma, odluku o podobnom uzrastu dece moraju da donose, pre svih, televizijski urednici filmskog programa. Najčešće, ugledajući se na strane klasifikacije ili lične kriterijume. Tako sada na raznim tv-stanicama u udarnim terminima gledamo domaće produkcije i „španske“ serije, koje obiluju latino-erotskim kičem ili srpsko-psovačkim sadržajima. A onda naletimo na čedne Lude godine zabranjene svima ispod 16 godina, pa na film Boško Buha, doduše greškom zabranjen za mlađe od 18, ali zašto je inspektor Barnabi zabranjen za sve ispod 18 kad često mučne Istražitelje mogu gledati i oni sa 16 godina? S obzirom na to da svaka televizija ocenjuje po svome, uskoro ćemo isti film gledati sa različitim oznakama, zavisno od tv-stanice. A da sve bude neozbiljnije, filmovi će moći nesmetano da se gledaju u bioskopima i video-klubovima, čak i u autobusima tokom putovanja – jer se na njih uredba „crvenih krugova i brojki“ ne odnosi.

NADLEŽNOST: Naime, RRA izdaje dozvole za emitovanje radio i televizijskog programa emiterima na području Srbije. Kako su objasnili, „u nadležnosti Agencije nisu bioskopi, video-klubovi, kao ni autobusi“. Postavlja se onda pitanje da li je uputstvo emiterima koje se odnosi samo na radio/TV zaštitu dece i omladine dovoljno, svrsishodno i šta se u krajnjem time htelo postići. Da li je zaista reč o zaštiti dece i omladine ili tek o formalnoj proceduri, jednoj od mnogih nespretno izvedenih u približavanju ka Evropi?

Uostalom, na Zapadu je kategorisanje filmova prema uzrastu dugo negovana disciplina. Sve je počelo u Americi još 1968. godine kada je, pod pritiskom javnosti i zabrinutih roditelja da se pročiste sadržaji filmova, legendarna MPAA (Motion picture Association of America) objavila oznake za prvo „rejtingovanje“. Tokom vremena neke od oznaka bile su promenjene, pa su danas aktuelne sledeće: G – svi mogu da gledaju; PG – preporučuje se prisustvo roditelja; PG-13 – obavezno prisustvo roditelja za decu do 13 godina; R – za mlade do 17 godina neophodno društvo roditelja ili odraslih; NC-17 – zabranjeno za mlađe od 17 godina. Klasifikacija filmova u Americi daleko je od formalnog obavljanja dužnosti, što su najviše osetili oni čiji su filmovi ocenjeni kao NC-17. Ti „proizvodi“ neće biti reklamirani na televiziji, ni u novinama niti na internet sajtovima. Frustracije koje su iskusili njihovi autori najbolje su opisane u This film is not yet rated (2006), filmu Kirbija Dika, koji je, naravno, čim je ušao u proceduru ocenjivanja dobio etiketu NC-17. U njemu su pored čudesnih kriterijuma MPAA, u kojima se na primer na seks gleda mnogo strože nego na nasilje, autori došli i do saznanja da su članovi odbora koji „rejtinguju“ filmove sasvim zaštićeni i tajni, da neki od njih čak nisu roditelji, mada bi za tu funkciju morali imati iskustvo „uzornih roditelja“. Naime, odbore koji ocenjuju filmove čine obični, porodični ljudi koji imaju decu, prava porota. Međutim, njihovi supervizori su čelnici MPAA, oni donose konačne odluke, a i nekako su, barem na fotografijama, uvek blizu onih na vlasti. Zbog toga se MPAA u američkoj javnosti često poredi sa CIA, a kriterijum po kome se filmovi cenzurišu objašnjava se i ovako: ako u nekoj sceni bude ubijeno 20 siročića ili invalida, to će proći, ali zbog svake scene seksa koji nije „misionarska poza“ film će dobiti pečat NC-17! A to je po nekima smrt za filmove, tavorenje u kutijama, pa su čak mnogi od njih, kao na primer Poslednji tango u Parizu ili Paklena pomorandža, ispali iz trke za Oskara jer su NC-17. Ipak, veoma razvijen sistem klasifikacije filmova u Americi je, kao prvo, institucionalizovan i ono što je najvažnije –filmovi se ocenjuju pre distribucije. Zato televizije, bioskopi i svi ostali dobijaju već rejtingovane filmove i ništa nije prepušteno proizvoljnosti ili slučaju.

TIMSKI RAD: U Velikoj Britaniji, BBFC (British Board of Film Classification) je ta nezavisna, nevladina organizacija, regulator filmske i video industrije. U ocenjivanju filmova za televizijsko ili bioskopsko prikazivanje, video-produkcije ili video-igrica, pre svake distribucije, učestvuju ljudi raznih profesija koje bi mogle biti relevantne u odlučivanju: socijalni radnici, učitelji, novinari, istraživači, psiholozi, marketinški stručnjaci. O tome koju oznaku staviti, šta iz filma izbaciti, gde ga distribuirati, konsultuju se sa stručnjacima iz sveta filmske industrije, mada konačnu odluku ipak donosi direktor BBFC-a. U britanskoj klasifikaciji postoje oznake U – što znači univerzalno i ograničenja na 12, 15 i 18 godina. Među najnovije ocenjenim filmovima je i Persepolis, filmska animacija, koja po utvrđenim pravilima nije dozvoljena mlađima od 12 godina, ali u kojoj neće biti rezanja materijala. A zašto je granica 12 godina? Zato što u filmu postoje umereno nasilje, droga i jedna psovka. R18 je u Engleskoj ono što je u Americi NC-17 ili što se nekad zvalo X film. Može se prikazivati samo u određenim bioskopima, pred publikom ne mlađom od 18 godina.

Znači, u klasifikaciji filmova ono što u svetu rade „uzorni roditelji“, profesionalci, institucije, kod nas rade tv-urednici filmskog programa, i to svaki za sebe i za svoju televiziju. Pri tom, snalaze se kako znaju i umeju. Aleksandar D. Kostić, urednik TV B92, za „Vreme“ kaže kako se o klasifikaciji stranih filmova i serija prvo „raspita“ na internetu, uzme oznake iz nekoliko zemalja, čak i dvadesetak, upoređuje njihove oznake, sabira, deli, izvlači neki prosek, kako bi odredio ograničenje za naše gledaoce. Na pitanje da li postoje neka utvrđena pravila koja važe za sve televizije, Ivan Karl, filmski urednik RTS-a, kaže: „Postoje smernice, ali ne i uputstva jer se niko time ni u bivšoj SFRJ ni u Srbiji nije ozbiljno bavio. Dok se opšta pravila ne utvrde, a za to je potreban konsenzus svih, od distributera do emitera, uglavnom ćemo biti upućeni na inostrane baze podataka, pre svih na britansku i američku.“ Miško Bilbija, filmski urednik TV Entera, ukoliko je već gledao film koji će emitovati, sam određuje brojku. Ukoliko nije gledao film, od velike pomoći mu je i veb-sajt IMDB.com. „On za svaki film daje opise koji mogu biti od pomoći: violence, brief nudity, adult situations, profanity i sl., sve su mi to indikacije za broj koji ću staviti u kružić.“ Da li je onda i u Engleskoj klasična krimi-serija „Ubistva u Midsameru“ zabranjena mladima ispod 18 godina? Bilbija odgovara: „Kod ‘Midsamera’ nije preuzet strani sertifikat, on je čak neuporedivo niži nego ovaj koji ja stavljam. Možda je prestrog, ali to je jedina serija s kojom sam imao problema sa gnevnim gledaocima koji su u nedeljnoj popodnevnoj

reprizi uočili neke prilično krvave scene koje su im zasmetale.“ Gnevni gledaoci izgleda jedini i reaguju na program, zovu kad se mnogo psuje, kad ima mnogo krvi, slobodnih scena, mešaju se i kad treba i kad ne treba. U RRA, na primer, dosad nisu imali nijednu pritužbu na rad emitera niti na pogrešno obeležavanje filmova i serija.

S druge strane, filmski urednici su pod velikim pritiskom da ne pogreše u obeležavanju i emitovanju programa što bi njihovu kuću moglo da košta. A posao rangiranja filmova je i zahtevan i nezahvalan. Aleksandar Kostić iz TV B92 kaže da mora da se konsultuje s advokatom oko pojedinih repriznih programa, a desilo se eto dok je bio bolestan da se film Boško Buha na njegovoj televiziji greškom emitovao s brojem 18 u crvenom krugu. Za to vreme na RTS-u se prikazivao film Lude godine, koji su stariji osnovci oduvek nonšalantno gledali, međutim, na RTS-u je preporučen samo starijima od 16 godina. Da bi se izbegle nejasnoće, Ivan Karl iz RTS-a smatra „da je neophodno da se pri Ministarstvu kulture ili Filmskom centru Srbije formira agencija koja bi se po prethodno utvrđenim parametrima bavila rangiranjem svih filmova koji su predviđeni za bioskopsku, video i TV eksploataciju. Posao klasifikacije bi u tom slučaju trebalo da bude poveren timu koji bi činili iskusni dramaturzi, istoričari filma, psiholozi i distributeri.“ U tom slučaju, takozvana zaštita dece i omladine od neprikladnog filmskog sadržaja ne bi postojala samo pro forme, niti bi odluke o njoj bile tako individualne, kao što su sada.