Mnogobrojni obožavaoci Tima Bartona, ubeđeni u njegovu neponovljivu originalnost, ni ne slute koliko ovaj reditelj duguje manje poznatom crtaču i pesniku koji je zahvaljujući preko stotinu knjiga i hiljadama ilustracija postao nezaobilazan virtuoz jezovitih scena, sarkastičnih situacija, nadrealne poezije i čije su delo cenili umetnici poput Maksa Ernsta, Oskara Kokoške i Hermana Hesea.
Edvard Gori je rođen u Čikagu 1925. godine. Tokom Drugog svetskog rata služio je vojsku u bazi u Dagveju te je nakon završetka rata dobio stipendiju namenjenu veteranima. Studirao je francuski jezik i književnost na Harvardu, gde je sobu delio s Frenkom O’Harom. Časove crtanja pohađao je samo jedan semestar na „School of the Art Institute“ u Čikagu, a sam je često govorio da je talentovan na babu, koja je bila relativno poznat ilustrator božićnih čestitki. Sa studentima s Harvarda je učestvovao u osnivanju Pesničkog teatra u Kembridžu za koji je crtao kostime, dekore i pisao drame.
Tek kad se 1950. godine preselio u Njujork, počeo je da živi od crtanja. Zaposlio se kao ilustrator kod izdavača „Doubleday“ i crtao je korice i ilustracije za knjige iz kolekcije Anchor Books. Tako je ilustrovao Old Possum’s Book of Practical Cats T.S. Eliota, Velsov Rat svetova i Stokerovog Drakulu, delo za čiju će pozorišnu verziju kasnije dizajnirati kostime i dekor. U narednim godinama ilustrovao je mnoge dečje knjige Džona Belera u kojima se mladi junaci susreću s fantastičnim bićima i nalaze u misterioznim situacijama (na srpski je prevedena Belerova Kuća sa satom u zidovima s Gorijevim ilustracijama, prev. Ljubica Brajer, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2002).
PRIČA JE U DETALJU: Prvu samostalnu knjigu, The Unstrung Harp, Gori je izdao 1953. godine. Prema rečima kritičara Edmunda Vilsona, ova knjiga opisuje „dosadu, monotoniju, neprobojan solipsistički zatvor koji sačinjava život profesionalnog pisca“. Naslov Harfa bez žica nasumice je izabrao iz zelene sveske u koju zapisuje moguće naslove. Na 18. novembar svake druge godine, junak knjige Gospodin Irbras počinje da piše novi roman. U staroj viktorijanskoj kući prepunoj praznih soba, teških zastora i tradicionalnih engleskih tapeta, Gospodin Irbras se bori s patnjama stvaralaštva, pada u bezdan i nabasava na likove iz sopstvenog rukopisa koji ga presreću na stepenicama. Iako je mnogo pričljivija od drugih njegovih knjiga, koje ponekad uopšte nemaju teksta, u The Unstrung Harp se već nazire estetika po kojoj je Gori prepoznatljiv. Radnja se često zbiva u viktorijanskim kućerinama sa ogromnim zapuštenim baštama poput one koja je okruživala Gorijevu „Elephant House“ na Kejp Kodu. Prašnjave zavese, debeli kućni mantili i servisi za čaj izlizani dugogodišnjom upotrebom dočarani su unakrsnim šrafiranjem koje Gori koristi u većini svojih knjiga i albuma. Posvećenost detalju kod njega je gotovo opsesivna te dugim proučavanjem vinjeta čitalac uvek nalazi predmete bezmalo ironične u svojoj tačnosti. Iako likovi manje-više liče na prave ljude i donekle su deformisana slika naših stanja duha, njihove oči uvek s preciznošću odaju zabrinutost, moru, neprilagođenost. Jedna od najpoznatijih Gorijevih knjiga je The Doubtful Guest (1957), priča napisana u dvadesetak stihova o čovekolikom pingvinu u starkama, koji jedno veče zvoni na vrata velike kuće. Kada ga prime na prenoćište, tu ostaje ad vitam eternam i nameće zbunjenim i najzad indiferentnim ukućanima svoje čudne navike kao što je jedenje tanjira za doručak ili spavanje nadomak vrata.
NEOBIČAN GOST: Gorijevi likovi su uvek na putu ka nečemu, iako ne uvek u fizičkom smislu, a najčešće je to neizbežna putanja ka propasti ili apsurdnoj smrti. U The Gashlycrumb Tinies (1963), čuvenoj ilustrovanoj abecedi, Gori smišlja dvadeset šest scena u kojim deca umiru na strašne načine – gušenjem, od previše džina, od ennui…
Gori je veći deo života proveo izolovan na Kejp Kodu, ne zna se ni za jednu njegovu ljubavnu aferu i za sebe je tvrdio da je aseksualan. Visok i mršav čovek s dugom sedom bradom, život je proveo puneći „Elephant House“, današnji muzej „Edward Gorey House“, neobičnim kolekcijama naočara s plavim staklima, etničkog nakita, raskošnim bundama, belim starkama i mačkama koje je obožavao koliko i balet.
Balet je otkrio kad se preselio u Njujork a nakon što ga je napustio, svake godine se u njega vraćao kako bi ispratio bar pola pozorišne sezone. Ljubav prema sceni ga je navela da dizajnira scenografiju i kostime za mnogobrojne produkcije među kojima se izdvaja brodvejska Drakula iz 1977. godine krunisana nagradom „Toni“ za najbolje kostime. Srceparajući The Blue Aspic, jedno od najdirljivijih Gorijevih dela, opisuje fizički i mentalni inferno u koji upada Džaspers, skromni obožavalac operske dive Ortenzije Kavilje. Neretko u njegovim knjigama ima autobiografskih elemenata koji idu od bundi i belih platnenih patika u koje odeva svoje nesrećne junake preko njihove aseksualnosti do ljubavi prema stvarima koje je i sam voleo. Knjiga sa možda najviše autobiografskih elemenata jeste The Doubtful Guest – nakon jednog pročitanog „malog remek-dela“, kako je kritičar „Tajmsovog književnog dodatka“ nazvao jednu od njegovih prvih knjiga, Gori se poput nekog neobičnog gosta uvlači u vaše srce i ne daje nikakav znak da će iz njega ikad izaći.
