Aktuelna fascinacija azijskim filmom, pa i japanskim animama, može se jednostavno objasniti potpuno novim setom mitologije i načina pripovedanja što ova ostvarenja čini potpuno nepredvidljivim
U okviru nedavno okončane, solidno posećene i osvežavajuće Revije azijskog filma prikazan je Hauruov pokretni zamak, poslednji rad Hajaoa Mijazakija za koga najmanje što se može reći jeste da je jedan od najpoznatijih reditelja japanskih animiranih filmova poznatijih kao anime. Što se daljeg bioskopskog života ovog ostvarenja u nas tiče on je neizvestan. Njegov film Princeza Mononoki prošao je loše u bioskopima (iako je kasnije rado prikazivan po raznim televizijama), dok njegov najpoznatiji film, najavljen pod imenom Šihiro i tajna začaranog zamka (Spirited Away), koji je dobio Oskara za najbolji animirani film 2002. godine, nikada nije stigao do bioskopa iako je jedan ovdašnji distributer pretio da će ga dovesti.
Razlika između japanskog i američkog animiranog filma, pa i stripa koji mu leži u osnovi, sažeto se može opisati sledećim poređenjem. Sigurno se sećate ovog citata “It’s a bird! It’s a plane! It’s Superman!“, e pa kod Mijazakija ta dilema između ptice, aviona i Supermena ne postoji. Kod njega bi sve to bio isti lik. Mijazakijevi filmovi prepuni su ovakvih mutiranih životnih oblika. No, to je tek jedan od neobičnih detalja u njegovoj poetici. Dok se većina anima, kao što su već legendarni Akira Kacuhiroa Otomoa, Ghost In The Shell Mamorua Ošija, ili pak Metropolis Osamua Tecukea – genijalna fuzija Frica Langa i predratnog džeza, dešava u urbanim sredinama sa postapokaliptičnom vizurom i najčešće je fascinirana kibernetskim organizmima i mitologijom nauke kao nove vrste magije, Mijazaki je ekološki orijentisan ka organskoj mistici šumskih i drugih pastoralnih pejzaža. Druga bitna razlika, koja mu je donela laskava poređenja sa Luisom Kerolom, jeste što su njegovi glavni likovi devojčice koje su stavljene pred naizgled beznadežne i neostvarive zadatke. No, ono čime ovi filmovi najviše skreću pažnju i što predstavlja pravu zagonetku za gledaoce van Azije jesu nikada viđene i potpuno neočekivane narativne tehnike. Za zapadni mozak iza logike radnje može da stoji samo logika sna. Stvar sa Mijazakijem je da iza radnje njegovih filmova ne stoji nikakva logika. Na poleđini, naizgled, proizvoljne metafizike i konfuznih zapleta kao jedina vezivna sila zapravo stoji emotivna koherencija. Evo primera: u Hauruovom pokretnom zamku glavna junakinja pada na dno nekakve provalije. Ne samo da preživi taj pad nego i nalazi obična kućna vrata na jednoj steni, iza kojih se nalazi tunel. Na dnu tog tunela ona nailazi na glavnog junaka i razgovara s njim. Kada se vrati istim hodnikom nazad tu je ponovo čeka isti taj lik u jednom od njegovih inkarnacija. On se nalazi na oba kraja tunela ne zato što je to moguće ili zato što je to bilo tako objašnjeno, već zato što ona mora da razgovara sa njim. Kod Mijazakija emotivni imperativ nikada neće popustiti pred nekim tričavim zakonima fizike. Pomenimo još jedan zanimljiv detalj iz njegove poetike. U njegovim filmovima nema pravih negativaca. U Pokretnom zamku vodi se nekakav rat a da gledaocu nikada ne bude rečeno između koga. Pravljen prema romanu engleske spisateljice Diane Vejn Džons, film je smešten u neku vrstu hibridne prošlosti koja je mešavina imaginarne Ruritanije, ikonografije Prvog svetskog rata i Tolkinove Srednje zemlje.
Aktuelna fascinacija azijskim filmom, pa i japanskim animama, može se jednostavno objasniti potpuno novim setom mitologije i načina pripovedanja što ova ostvarenja čini potpuno nepredvidljivim – azijski film nudi dozu periferne kreativnosti kojom se Holivud oduvek hranio. Ta holivudizacija, u vidu rimejkova najpoznatijih japanskih horora ili činjenice da Dizni distribuira Mijazakijeve filmove po Americi, teče i teći će glatko jer je to uhodan princip koji postoji od kada je filmske trake u Kaliforniji. S obzirom da su Japanske anime u legalnoj distribuciji kod nas prava retkost, iako se sve završi na toj jednoj projekciji Hauruovog pokretnog zamka u Sava centru, i to je nešto.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
