Aktuelna fascinacija azijskim filmom, pa i japanskim animama, može se jednostavno objasniti potpuno novim setom mitologije i načina pripovedanja što ova ostvarenja čini potpuno nepredvidljivim
U okviru nedavno okončane, solidno posećene i osvežavajuće Revije azijskog filma prikazan je Hauruov pokretni zamak, poslednji rad Hajaoa Mijazakija za koga najmanje što se može reći jeste da je jedan od najpoznatijih reditelja japanskih animiranih filmova poznatijih kao anime. Što se daljeg bioskopskog života ovog ostvarenja u nas tiče on je neizvestan. Njegov film Princeza Mononoki prošao je loše u bioskopima (iako je kasnije rado prikazivan po raznim televizijama), dok njegov najpoznatiji film, najavljen pod imenom Šihiro i tajna začaranog zamka (Spirited Away), koji je dobio Oskara za najbolji animirani film 2002. godine, nikada nije stigao do bioskopa iako je jedan ovdašnji distributer pretio da će ga dovesti.
Razlika između japanskog i američkog animiranog filma, pa i stripa koji mu leži u osnovi, sažeto se može opisati sledećim poređenjem. Sigurno se sećate ovog citata “It’s a bird! It’s a plane! It’s Superman!“, e pa kod Mijazakija ta dilema između ptice, aviona i Supermena ne postoji. Kod njega bi sve to bio isti lik. Mijazakijevi filmovi prepuni su ovakvih mutiranih životnih oblika. No, to je tek jedan od neobičnih detalja u njegovoj poetici. Dok se većina anima, kao što su već legendarni Akira Kacuhiroa Otomoa, Ghost In The Shell Mamorua Ošija, ili pak Metropolis Osamua Tecukea – genijalna fuzija Frica Langa i predratnog džeza, dešava u urbanim sredinama sa postapokaliptičnom vizurom i najčešće je fascinirana kibernetskim organizmima i mitologijom nauke kao nove vrste magije, Mijazaki je ekološki orijentisan ka organskoj mistici šumskih i drugih pastoralnih pejzaža. Druga bitna razlika, koja mu je donela laskava poređenja sa Luisom Kerolom, jeste što su njegovi glavni likovi devojčice koje su stavljene pred naizgled beznadežne i neostvarive zadatke. No, ono čime ovi filmovi najviše skreću pažnju i što predstavlja pravu zagonetku za gledaoce van Azije jesu nikada viđene i potpuno neočekivane narativne tehnike. Za zapadni mozak iza logike radnje može da stoji samo logika sna. Stvar sa Mijazakijem je da iza radnje njegovih filmova ne stoji nikakva logika. Na poleđini, naizgled, proizvoljne metafizike i konfuznih zapleta kao jedina vezivna sila zapravo stoji emotivna koherencija. Evo primera: u Hauruovom pokretnom zamku glavna junakinja pada na dno nekakve provalije. Ne samo da preživi taj pad nego i nalazi obična kućna vrata na jednoj steni, iza kojih se nalazi tunel. Na dnu tog tunela ona nailazi na glavnog junaka i razgovara s njim. Kada se vrati istim hodnikom nazad tu je ponovo čeka isti taj lik u jednom od njegovih inkarnacija. On se nalazi na oba kraja tunela ne zato što je to moguće ili zato što je to bilo tako objašnjeno, već zato što ona mora da razgovara sa njim. Kod Mijazakija emotivni imperativ nikada neće popustiti pred nekim tričavim zakonima fizike. Pomenimo još jedan zanimljiv detalj iz njegove poetike. U njegovim filmovima nema pravih negativaca. U Pokretnom zamku vodi se nekakav rat a da gledaocu nikada ne bude rečeno između koga. Pravljen prema romanu engleske spisateljice Diane Vejn Džons, film je smešten u neku vrstu hibridne prošlosti koja je mešavina imaginarne Ruritanije, ikonografije Prvog svetskog rata i Tolkinove Srednje zemlje.
Aktuelna fascinacija azijskim filmom, pa i japanskim animama, može se jednostavno objasniti potpuno novim setom mitologije i načina pripovedanja što ova ostvarenja čini potpuno nepredvidljivim – azijski film nudi dozu periferne kreativnosti kojom se Holivud oduvek hranio. Ta holivudizacija, u vidu rimejkova najpoznatijih japanskih horora ili činjenice da Dizni distribuira Mijazakijeve filmove po Americi, teče i teći će glatko jer je to uhodan princip koji postoji od kada je filmske trake u Kaliforniji. S obzirom da su Japanske anime u legalnoj distribuciji kod nas prava retkost, iako se sve završi na toj jednoj projekciji Hauruovog pokretnog zamka u Sava centru, i to je nešto.
“Ono što je možda u celoj priči nedostajalo, je da i pored izuzetno uspešnih predstava, velikog broja nagrada i gostovanja, naša medijska i šira kulturna misija nikada nije do kraja prepoznata", kaže Jelena Kajgo pred 15. rođendan Bitef dens kompanije
Premijera digitalno restaurisane verzije filma „Virdžina“ Srđana Karanovića iz 1991. godine, podsetila je na strašnu posledicu patrijarhalnog običaja
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Izložba slika i kolaža Gorana Kosanovića „Rokenrol Kalendar“ u RTS klub galeriji, predstavlja spoj muzike i umetnosti na način koji evocira na mladalačko revolucionarno vreme i političke slobode
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
