“Moje poznanstvo s njim, koje će s vremenom prerasti u prijateljstvo, traje već više od pedeset godina, tokom kojih smo sarađivali na mnogobrojnim i raznovrsnim poslovima i projektima. Sličnih nazora, interesovanja i stručnih delatnosti, kao i vrednosnih orijentacija i političkih pogleda, čvrsto zajedničko tle našli smo naročito u beskompromisnom odupiranju nacionalizmu koji je rasturio našu domovinu, Jugoslaviju”. Ovo je Ranko napisao o našem dugogodišnjem prijateljstvu. Za mene je prijateljstvo sa njim bilo i ostalo jedna od najvrednijih nagrada. Teško mi je da prihvatim da se to završilo, da nema nastavka, da ostaje samo – kako bi Ranko rekao – putovanje po sećanju.
Teško mi je , neobično mi je, što danas prvi put javno govorim o Ranku bez njega, u njegovom odsustvu. A o njemu, o njegovim knjigama, za proteklih skoro četrdeset godina govorio sam više puta, najčešće na promocijama knjiga objavljenih u Biblioteci XX vek. Pa i danas, kad njega nema, ovo što ću reći neće se mnogo razlikovati od onoga što sam o Ranku govorio do sada. Uveren sam da njegovim odlaskom promocija njegovih dela, njegove misli, nije završena, da će njegovo delo naći novu publiku, nova čitanja i – hajde da kažem i to – i nove izdavače.
Najveći doprinos Ranko je dao proučavanju političkih manipulacija jezikom, odnosno, kako je sam rekao u knjizi Lica jezika, proučavanju “jezika kao ogledala režima u Srbiji i Jugoslaviji”. Njegove analize političkih manipulacija jezikom predstavljaju važan i međunarodno priznat doprinos nauci, savremenoj sociolingvistici. Ali one su isto toliko važan primer društvenog angažmana intelektualca, to jest čoveka koji misli, koji oseća da je njegov zadatak, da je njegov raison d’etre, da svoje znanje i svoje umeće stavi u službu razotkrivanja, tumačenja i osude manipulacija, zloupotreba, laži – jednom reči, nasilja – kome pribegava vlast u borbi za moć.
Kao što filolozi najbolje znaju, teren na kome se nasilje vlasti pojavljuje s posebnom brutalnošću je nasilje nad jezikom. A kako filolozi u Srbiji znaju, to nasilje je u naše vreme postalo takoreći svakodnevno. Tako da je za Ranka Bugarskog ovde bilo posla, bilo izazova, na koje je on neumorno odgovarao, reagovao kao malo ko drugi.
O politici i jeziku on je pisao onako kako su ih događaji donosili. Većina njegovih tekstova najpre je bila objavljena u novinama ili časopisima. To znači da je on prihvatio rizik neposrednog, skoro urgentnog reagovanja, i to ne samo pred uskom naučnom javnošču, nego i pred najširom publikom. On je bio – to ću i ovom prilikom ponoviti – jedan od onih retkih ljudi u savremenoj Srbiji zahvaljujući kojima još nismo sasvim izgubili veru u znanje, u obrazovanje, u knjigu, u razum, bio je prosvetitelj.
Lingvistika koju je Ranko pisao je Lingvistika o čoveku, kako glasi naslov prve njegove knjige objavljene u Biblioteci XX vek. Mi, njegovi čitaoci, znamo da ta lingvistika govori i o čoveku Ranku Bugarskom. Najviše u knjizi Putopis po sećanju, ali i u svima ostalim njegovim knjigama čuje se glas ne samo jednog izuzetnog lingviste i pisca nego i glas jednog izuzetnog čoveka, pred nas iskrsava jedna retka ličnost.
Da na kraju pomenem i to da je Ranko – kao što znate – bio pasionirani sakupljač i istraživač žagonizama i slivenica. I sam ih pravio, uživao u tome. Kad mu tamo gde je sada neko ispriča o ovoj komemoraciji, verujem da će reći: Čekajte, pa to je bila Rankomemoracija.
