Pitanje je staro skoro osamdeset godina, ali i za naše postmoderne uši, svikle na sve i svašta, ono zvuči jednako šokantno kao i kada je bilo postavljeno dvadesetih godina prošloga veka: da li čovek postoji? Ne, dakle, „šta je čovek?“, nego baš „da li čovek postoji?“. Tih godina, i dalje ošamućeni odjecima velikog pokolja (1914–1918), filozofi i pisci počinje da shvataju ko je bio Niče, Hajdeger piše Biće i vreme, Šeler Položaj čoveka u kosmosu, Plesner Stupnjeve organskog i čovek, Muzil je na tragu svog Čoveka bez svojstava, u Beču deluju Kraus, Kaneti i Vitgenštajn, a slikari i kompozitori razaraju predstavljačku umetnost. Stvarnost postaje fragmentarna jer ono što je celinu sveta držalo na okupu, skapalo je negde podno Ardena, ili u blatnjavim rovovima nedaleko od Some. Čovek je iščezao, premda su ljudi preživeli. Niko od rečenih filozofa, doduše, pitanje ne postavlja tako brutalno, kod njih nećemo pronaći formulaciju „da li čovek postoji?“, ali čak i kada pokušaju – stidljivo, više kao dug starim vremenima nego zato što im je to potrebno – da odgovore na pitanje „šta je čovek?“, odgovor im klizi između prstiju, kao pesak. U međuvremenu se, uprkos teškom antropološkom pesimizmu (ili, može biti, kao njegov učinak, kao poslednja velika potvrda pesimističkih antropoloških uvida), dogodio i drugi veliki dvadesetovekovni pokolj (1939-1945), tako da čak ni entuzijastični Sartr sa svojom verom u primat egzistencije nad esencijom nije mogao da spreči Fukoovu brutalnost. Naprotiv. U čudesnoj knjizi Reči i stvari Fuko piše: „Da li zaista čovjek postoji? Izgleda paradoksalno i pretpostaviti šta bi bili svijet i misao kad čovjek ne bi postojao. To je stoga što smo u tolikoj mjeri zaslijepljeni evidentnošću čovjeka da više nismo sačuvali ni uspomenu na ono, ne tako davno vrijeme, kada su postojali: svijet, njegov poredak, ljudska bića, ali ne i čovjek“ (prevod Nikola Kovač). I dodaje, usput, da je čovek skorašnji, sedamnaestovekovni izum. Predrag Krstić kalemi se upravo na ovo mesto. Uprkos suzdržanom i, naizgled, akademski korektnom tonu, on ništa manje brutalno ne nastavlja da razbacuje unaokolo neupokojene ostatke onoga što se zvalo čovek.
A sve počinje Pikom dela Mirandolom i njegovim Govorom o dostojanstvu čoveka (1764). U energičnoj (i gde-gde samosvrhovitoj) igri latinskih citata i prevoda, prepoznatljivo duhovito Krstić pokazuje da je taj slavni „manifest humanizmu“, napisan u slavu čoveka, zapravo jedna duboko dekonstruktivan tekst u kojem čovek iščezava u činu sopstvenog stvaranja, ne imajući moć da se samolegitimiše. Drugim rečima, biće koje sebe naziva čovekom nema šta da ponudi u svoju korist, osim sopstvenih nedostataka. A to i nije bog-zna-šta. Čovek se legitimiše negativno: kao biće koje nema i koje nije, kao biće koje (se) traži, a da pojma nema šta traži, niti u kom smeru ide, pa će se to ne preterano smisleno tumaranje (samo)proglasiti tipično ljudskim svojstvom. „Otkriće čoveka“, piše Krstić, događa se kada su modeli stvaranja već bili istrošeni. Čovek je biće bez suštine, funkcije i vokacije, on je „konstitutivno nečovečan, van svoga i ikakvog reda, potpuno izvan-redan u smislu da je stvoren nakon već svega“ (str. 11). Čovek je biće nedostatka, biće hendikepa. Ali upravo zato što nema sopstvenu prirodu, on može da zadobije svaku i svačiju prirodu. Zato je čovek kameleon, naš kameleon (nostrum chamaeleonta). Čovek, naprosto, nije sebi dat. On je sebe stvorio kao čoveka (premda mu izum nešto i nije potrajao).
„Pronalazak“ filozofske antropologije, dakle, koincidira sa uvidom da čovek nema suštinu: dušu je ispustio, a i telo ga nešto ne služi. Preokret je unekoliko iznenađujući: ispada da filozofska antropologija nastaje kao posmrtni govor napisan u slavu onoga čega više nema. Ne u slavu čoveka, već kao odgovor na njegovo iščeznuće. U istorijskoj perspektivi gledano život čoveka nalikuje životu leptira: živeo je kratko, ružno i efektno, a onda skončao, da više ne oživi. Na ovom mestu Krstić uvodi dodatnu, protiv-kanonsku pikanteriju. Kanonska priča kaže da je bog abdicirao, a na upražnjeno mesto vrhovne vlasti stupio je čovek. Ali Krstić sada sledi Ničea i, nasuprot tumačenjima koja proističu iz Kantove antropologije, uopšte ne pokazuje oduševljenje za pronalazak čoveka. Naprotiv. Sa smrću boga umire i čovek. Zato je Ničeu potreban natčovek, ni bog ni čovek, i bog i čovek. (Nacisti su, dabome, prilično ekstenzivno protumačili Ničea pa su, umesto da pokažu nadmoć natčoveka, samo potvrdili nepostojanje nečega što bi se zvalo čovek. Osim ako se ne pomognemo lekovitim cinizmom i čoveka odredimo kao biće koje pravi logore smrti.)
Implikacije otkrića da je čovek biće bez zajedničke prirode, bez svojstava, dakle biće slučajnosti, i dalje se teško probijaju do naših moći poimanja. Ipak, upravo skidanje bremena suštine sa čoveka omogućava ljudskim bićima da prvi put u istoriji dotaknu ničim uslovljenu slobodu. Tek ideja da čovek nema supstanciju i da nije dat sebi, odnosno da se uvek iznova izumeva, da poprima različite oblike i boje, dovodi do izuma negativne slobode u kojoj pojedinačna ljudska bića odgovaraju sebi pred sobom. Ne ni bogu, ne ni zajednici, nego sebi. To ume da bude nezgodno na razne načine („neuroza slobode“), ali i ohrabrujuće kako nikada u istoriji ljudi nije bilo. Kako nam, dakle, filozofska antropologija više nema šta reći, budući da je ostala bez predmeta, Krstić svoju lepu knjigu završava deridijanskom, dekonstruktivnom refleksijom pod naslovom „Zveranje“. Tu je čovek ogoljen kao biće koje ždere. Istina čoveka, prema Krstićevom izvođenju, mnogo je sličnija monti-pajtonovskoj bravuri, nego nekoj uzvišenoj predstavi, nalik, recimo, onoj Mikelanđelovoj, na kojoj se dotiču čovečji i božji prst. Reč kojom se završava ova nevelika i uzbudljiva knjiga o čoveku je, da prostite – izmet.
