Uvek iza ljudi ostaje praznina, ali kada nas napusti neko ko je sam činio kulturu u kojoj je živeo, praznina je nemerljiva. U toj kulturi ostaje rupa koja se ničim ne može nadoknaditi
U utorak 30. jula, preminuo je u rodnom Novom Sadu prevodilac i novinar Arpad Vicko posle duge i teške bolesti.
Bez Arpada Vicka, tokom nekoliko decenija, nije bila zamisliva književnost Mađara u Vojvodini. Ne samo da je prevodio sa mađarskog na srpski jezik, a bio je vrsni poznavalac oba ova jezika, stihove i prozu Ota Tolnaija, Katalin Ladik, Lasla Vegela, Tibora Varadija i brojnih drugih ovdašnjih pisaca, već je Vicko i prepevavao a često bio i neko ko je inicirao, bivajući prijatelj sa njima, da se objave neke knjige koje i dan-danas predstavljaju temelj za bolje razumevanje te velike kulture. Bio je neko ko je dao ogroman doprinos razumevanju Mađara i Srba. Prevodio je i sa srpskog na mađarski jezik. Prevodio je uglavnom knjige savremenika, romane i eseje, poeziju, dramske tekstove, filozofske, sociološko-politikološke i književno-teorijske studije.
Ne samo da je prevodio naše pisce koji su pisali na svom maternjem, mađarskom jeziku, već smo u njegovom prevodu čitali i nobelovca Imrea Kertesa, te Đerđa Konrada, Petera Eršija, Petera Esterhazija, Ištvana Erkenja i brojne druge autore.
Arpad Vicko je tokom gotovo pola veka, od 1976. godine, objavio više od 80 knjiga prevoda. Autor je antologije poezije vojvođanskih Mađara Januarski ćilibar i zbirke proze Monstrumi, vilenjaci, vragovi, zlodusi. Dobitnik je niza nagrada za prevođenje, između ostalih i Balašijeve nagrade, koja se u Mađarskoj dodeljuje prevodiocima za doprinos upoznavanju mađarske književnosti na nekom jezičkom području; nagrade za prevodilaštvo “Bosiljak”, nagrade Mađarske akademije nauka, kao i nagrade “Miloš N. Đurić” Udruženja književnih prevodilaca Srbije. U tom nizu izdvaja se i Medalja kulture za multikulturalnost i interkulturalnost koju je, kao prvi laureat, dobio 2011. godine od Zavoda za kulturu Vojvodine kao književni prevodilac na mađarski i sa mađarskog jezika.
“Svojim delom”, navedeno je tada u obrazloženju Medalje, “radio je i radi na očuvanju i razvijanju višejezičnosti i kulturne baštine nacionalnih zajednica koje tradicionalno žive u Vojvodini i doprinose međusobnom upoznavanju i uvažavanju različitih jezika, kultura i veroispovesti u Vojvodini”.
Bio je član Društva književnika Vojvodine i Mađarskog saveza pisaca, Srpskog PEN centra i član/osnivač Asocijacije književnih prevodilaca Srednje Evrope.
Tokom devedesetih godina bio je saradnik Vojvođanskog građanskog lista “Nezavisni”, a proteklih godina je sarađivao sa portalom Autonomija prevodeći dnevničke beleške Lasla Vegela.
Radio je 32 godine kao novinar, potom urednik emisija za kulturu i književnost programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku. Objavio je knjigu intervjua s jedanaest vodećih mađarskih intelektualaca Illanékony műfaj (Žanr trenutka).
Jednom prilikom, u intervjuu koji je pre četiri godine objavljen na Portalu 021, prevođenje je nazvao “egzistencijalnom nužnošću”.
Veliki pesnik, stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara, Oto Tolnai svojevremeno je na promociji svoje knjige Studija o karfiolu istakao da te knjige ne bi ni bilo da ga Arpad Vicko nije nagovorio i mesecima bio uporan u tome, te sam Vicko izabrao pesme koje će ući u ovaj antologijski izbor Tolnaijeve poezije. Takođe, takav isti, nepogrešivi izbor Tolnaijevih likovnih eseja napravio je i preveo Arpad Vicko što je rezultiralo knjigom Drhtavi samuraj i predstavlja jedinstvenu “ličnu pinakoteku” nekog ovdašnjeg pisca. Da li treba u ovom trenutku podsećati da i Laslo Vegel, jedan od najvećih pisaca u Vojvodini, poslednjih decenija nikom drugom nije poveravao da prevede ni red nečega što je napisao osim upravo Arpadu Vicku?
Nema onoga ko je sarađivao sa Arpadom Vickom a da neće naglasiti kako je on bio izuzetno skroman, inteligentan, pouzdan i profesionalan saradnik i čovek. Uvek iza ljudi ostaje praznina, ali kada nas napusti neko ko je sam činio kulturu u kojoj je živeo, praznina je nemerljiva. U toj kulturi ostaje rupa koja se ničim ne može nadoknaditi. Arpad Vicko je živeo i stvarao u dve kulture.
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
