Cinično i suptilno, made in UK

Nije sve u brojkama, ali, gle čuda, počesto umeju i da pomognu; konkretnije govoreći – podaci koji se tiču zarade na bioskopskim blagajnama Severne Amerike govore i otkrivaju podosta toga zanimljivog; naime, na trećem mestu po zaradi na uzorku vikenda za nama našle su se prve dve epizode treće sezone izvesne nižebudžetne serije na hrišćanske i biblijske teme, koje su producenti izvoleli (očito ispravno) da prvo puste u bioskope, dakle, među “prave” filmove, odnosno, filmove-filmove. Filmovi iz pododeljka faith–based već su neko vreme u SAD ozbiljna i industrija u procvatu, te je ipak zanimljivija druga stavka iz istog izveštaja. Inače vrlo dobar film Rekla je (She Said), koji podseća na aferu u čijoj je žiži bio Harvi Vajnstin i koja je inicirala pokret #metoo, tokom prvog vikenda prikazivanja (na više od dve hiljade ekrana) zaradio je zbilja mizernih 2,2 miliona američkih dolara, što je možda i najlošiji rezultat filma sa širokom kino-distribucijom svih vremena. Taj podatak je upućene podstakao put analiza da dokuče zašto u poslednje vreme tako loše/porazno loše prolaze filmovi namenjeni zrelijoj publici (tzv. adult–fare), pa još i filmovi uz koje se prilično lake duše može dodati epitet ‘prestižni’. Kod iste te zrelije/odraslije publike ranije ove godine istinski dobro su prošli filmovi manje-više tog tipa (Elvis i Sve odjednom i u isto vreme), ali ta dva ostvarenja potpadaju i u podgrupu rizičnijih filmova za iskusniju publiku. Stoga je ovog puta pojašnjenje nađeno u neprolaznoj i kanda neutaživoj potrebi za eskapizmom, a problem je dodatno opterećen ponudom striming-servisa, potvrđeno usmerenih ka onima koji su platežno pouzdaniji. A nije da spasa nema… I stigao je iz možda sasvim očekivanog pravca, iz pravca kulturološki i jezički bliske pramajke Velike Britanije. Tu negde može da krene priča o dometima bioskopskog noviteta Meni i striming-favorita Čudo, koji barem u primetnoj meri mogu da nadomeste gorepominjane potrebe za ozbiljnijim i kinestetski superiornijim i smislenijim filmskim sadržajima sa tačke gledišta onih starijih i poželjno sinefilski verziranijih.

PITKOST FORME, ZAUMNOST SADRŽAJA

A zapravo Meni je američki film (barem je tako navedeno, a američki je i po geografskim odrednicama priče tog filma); s druge strane, dobar deo tu okupljenih talenata iz ključnog dela najavne špice stiže upravo iz Velike Britanije. Baš kao što film u svojoj evidentnoj nameri da prozbori koju mudru i, naravno, filmski učinkovitu o neupitno tužnom stanju klasno ustrojenog sveta budi jaku asocijaciju na nekolicinu britanskih ostvarenja gde su hrana i kulinarstvo bili metaforičan, ubedljiv okvir za filmski disput sa problemima klasnih trvenja i katkad neumitnih otvorenih sukoba osujećenih i onih koji to nikada nisu ni bili, te ni ne mogu da iskreno pojme, osete i razumeju to i takvo stanje svesti i uma. Preciznije predočeno – Meni (The Menu) okupio je vrhušku tima koji stoji iza uspeha maestralne serije Naslednici (Succession); tu su (inače, reditelj) Adam Mekej u svojstvu producenta, scenarista Vil Trejsi i reditelj (Ostrvljanin), Mark Majold, koji je, uz sijaset epizoda drugih viđenih serijskih favorita, (zasad) režirao čak trinaest epizoda Naslednika. Osim toga, u pitanju je cinična i mračna satira sa dovoljno lako uočljivim uplivom horora, koja počiva na jednostavnoj premisi o ekskluzivnom restoranu za najprobranije (jedan obrok staje više od hiljadu dolara) na teže pristupačnom ostrvu do koga se može doći samo brodićem, u kome će grupica privilegovanih možda postati meta duševnog i etičkog sloma u zvezde kovanog šefa kuhinje samo tokom jedne burne noći.

Meni je, ukupno uzev, bezmalo pa odličan film, ali i jedan od onih filmova koji, uprkos brojnim drugim kvalitetima, pati i od previše lake poente koju iole usredsređeniji gledalac usvoji kao datost već tokom prve rolne filma. I to je jedina manjkavost ovog ostvarenja, manjkavost samo ako iz vida izgubimo da poslednjih barem par decenija popularna kultura (a film bioskopske fele svakako je njen integralan i pouzdan deo i činilac) zarad pitkosti i komunikativnosti kao žrtvu naprosto mora da položi iole zahtevniju i usložnjeniju ideološku potku. Ono što je, srećom, u Meniju vidno zadržano je ta dovoljno lahorasta zaumnost, kao i Majoldova sposobnost (već pokazana i višestruko dokazana u pominjanim Naslednicima) da pravi i održava finu ravnotežu između te zaumnosti sadržaja i pitkosti forme, odnosno, “pakovanja”. U tom smislu, Meni je sasvim na svom mestu – narečeno trvenje i trenje među oprečnim i uvek manje ili više ogoljeno suprotstavljenim klasama i njihovim eksponentima među takozvanim civilima. Po toj osnovi mereno, Meni je ipak holivudski film, jer vladajuća klasa je prikazana kroz niz likova kojima možda i najuočljiviji i najprisutniji zajednički sadržatelj jeste nepremostiva jalovost, koju ni bučna bahatost nije kadra da u potpunosti zatomi i baci u drugi, treći… plan, dok je vitalistička energija prisutna tek u liku mlade prostitutke, slučajnog proletera-uljeza, u “timu” privilegovanih, pa samim tim i bezbrižnih. Na sreću, Meni povrh toga pruža efektan i inteligentan humor, izvrsno iznijansiran ritam pripovedanja (unutar ekonomičnih i “nežnih” 107 minuta trajanja), te ponešto žanrovske odrešitosti, na konto koje američki distributeri tokom ove kino-inkarnacije nastoje da Meni prodaju i kao horor. Darova je tu podosta, uključujući oštru i preciznu fotografiju, scenografiju koja ciljano svojim rečitim minimalizmom jasno naglašava implicitno dat, posprdni ton i odnos prema osveti od života umornog vrhunskog šefa kuhinje koji onima kojima to mogu i žele da priušte nudi prvenstveno dekonstrukcionistički avangardnu hranu, a gde se mesta nađe i na “obrok bez hleba”, gde konzumenti umesto hleba dobijaju okvirni recept za isti uz ponešto umaka i sličnih tričarija. Kada je o vrsnom i odmereno orkestriranom i uklopljenom glumačkom ansamblu (tu su i Rejf Fajns, Anija Tejlor-Džoj, Džon Legizamo, Ejmi Karero, Red Birn, Džudit Lajt…) najviše pruža Nikolas Holt, baš kao i Hong Čau i Dženet MekTir. Ako treba vagati žanrovsku potentnost Menija, kao svojevrsnog a definitivno uspešnog hibrida bioskopskog filma i ostvarenja obično zahtevnije sorte, ovo je film koji u krajnjoj instanci uspeva da zadovolji i poštovatelje žanrovski preciznijeg i naglašenijeg izraza, a s tim u vezi je možda i iznuđeni i pomalo brzopotezno izveden i rabljen dvostruki preokret u samoj završnici, kao može-biti uslovnost u slučaju filmova koji plediraju i na tu vrstu određenja na, nazovimo ih tako, sitnije decimale.

LJUDSKA OPČINJENOST PRIPOVEDANJEM

Wander

A film Čudo (The Wonder), Netfliksova najnovija uzdanica iz domena ambicioznijih arthaus ostvarenja, faktografski gledano je britansko-američka koprodukcija koju je po romanu irske spisateljice režirao čileanski reditelj prepoznatljivih i nagrađivanih međunarodnih postignuća. Čudo, proisteklo iz scenarija koji je po sopstvenom romanu napisala Ema Donahju (zapažena na konto romana Soba i potonjeg filma proizišlog iz njega), dao bi se pojasniti i kao naturalistički postavljena postviktorijanska misterija izrazito dramskog i teološkog naboja. I u slučaju Čuda sam zaplet je znalački i temeljno sveden – mladu bolničaku/negovateljicu unajmljuju da u irskoj zabiti bdi nad devojčicom koja, navodno, mesecima ništa ne jede, kako bi njeno svedočenje onda moglo da posluži kao poželjno nepristrasna potvrda istinskog čuda u nastajanju. Reditelj Sebastijan Leilo (možda prerano nagrađen Oskarom za film Fantastična žena, ali i reditelj kasnijih filmova Glorija i Neposlušnost na engleskom jeziku) u tako naznačenoj narativnoj potki Čuda detektuje ponajpre ljudsku opčinjenost pričom i pripovedanjem (što je, uostalom, i okosnica začudne Sobe), i takvo čitanje pouzdano i u strožem filmskom smislu konsekventno sprovodi u delo kao krajnje ozbiljnu povest o zagledanosti u čudo koje nam je katkad silno neophodno. Leilo, pritom, pokazuje zadivljujuće puno takta pri tretmanu priče koja lako može da se prevali na obe strane te nepopravljive oprečnosti – u smeru bespogovorne faith–based ode veri koja neretko iziskuje i fizički bol i muku, odnosno, oštre i bigotske osude potrebe za verovanjem u sistem koji ciničnim očima deluje odveć apstraktno i iskonstruisano.

Tako Čudo ipak donosi suptilnu ali ipak ništa manje ubedljivu i sugestivnu priču o zanetosti i opsesiji kojoj stvarnog leka kao da ni ne može biti, a sve to utemeljeno u priči o burnim previranjima u dušama i umovima onih kojima je podaren i/ili koji su se izborili i koji neguju bogat unutrašnji život, ma sa kog od ta dva narečena oprečna pola gledanje na uvek pipav i sklizak odnos nauke/racionalnog i vere/damara duha. To je, uz valerima bogatu glumu Florens Pju, najistaknutija vrednost ovog filma, koji je možda i najkvalitetniji i najzaokruženiji Leilov rediteljski rad na dosadašnjem uzorku, a sam prolog sa prizorom ovovremenskog filmskog studija uz pojašnjenje iz samog filma ipak odsutnog naratora koliko su ljudima potrebne, a neretko i suštinski neophodne priče, priče kojima se, možda i uz mitološko i teističko oružje ovaploćuje ta evidentno pragmatična potreba za čudima daje za pravo i onima koji bi na nivou implicitnije datih značenja ovog vrlo dobrog filma (sa jakom asocijacijom na svet koji je, između ostalih, u svojim delima opisivao i Tomas Hardi) pronašli jasne veze sa trenutkom u kome se ovaj film javlja pred publikom.

To se pre svega odnosi na stalno a nekada i bolno preispitivanje značaja, pa i same smislenosti ličnog angažmana kada se nađemo pred granitno neprobojnim porivom drugomisleće većine da veruje u ono što mu je istovremeno i pri duši i pri pameti, a što je, kanda, i jedini učinkovit put ka opstanku i samoodržanju u krajnje zao čas, poput ovog opisanog sada i u filmskom Čudu – danima i godinama nakon pošasti Velike gladi u Irskoj.

Tu dolazimo do jedne od nekoliko kopči između viralne ciničnosti aktera Menija i stoicizma za kojim instinktivno poseže većina likova u Čudu – u ovom svetu nešto ozbiljno škripi, mnogo nas toga tu žulja, pa i otvoreno tišti, a iz toga, iz takve osnove se i dalje mogu izroditi filmovi koji odgovaraju obema smernicama pomenutim u uvodnom pasusu ovog prikaza – filmovima koji ciljaju zreliju publiku i prestižnim ostvarenjima koja će jednog dana predstavljati sitan ali svakako dragocen doprinos onome valjanom u nekoj budućoj a sveobuhvatnijoj istoriji filma.