Nije da spasa nema... I stigao je iz možda sasvim očekivanog pravca, iz pravca kulturološki i jezički bliske pramajke Velike Britanije. Tu negde može da krene priča o dometima bioskopskog noviteta Meni i striming-favorita Čudo, koji barem u primetnoj meri mogu da nadomeste potrebe za ozbiljnijim i kinestetski superiornijim i smislenijim filmskim sadržajima
Nije sve u brojkama, ali, gle čuda, počesto umeju i da pomognu; konkretnije govoreći – podaci koji se tiču zarade na bioskopskim blagajnama Severne Amerike govore i otkrivaju podosta toga zanimljivog; naime, na trećem mestu po zaradi na uzorku vikenda za nama našle su se prve dve epizode treće sezone izvesne nižebudžetne serije na hrišćanske i biblijske teme, koje su producenti izvoleli (očito ispravno) da prvo puste u bioskope, dakle, među “prave” filmove, odnosno, filmove-filmove. Filmovi iz pododeljka faith–based već su neko vreme u SAD ozbiljna i industrija u procvatu, te je ipak zanimljivija druga stavka iz istog izveštaja. Inače vrlo dobar film Rekla je (She Said), koji podseća na aferu u čijoj je žiži bio Harvi Vajnstin i koja je inicirala pokret #metoo, tokom prvog vikenda prikazivanja (na više od dve hiljade ekrana) zaradio je zbilja mizernih 2,2 miliona američkih dolara, što je možda i najlošiji rezultat filma sa širokom kino-distribucijom svih vremena. Taj podatak je upućene podstakao put analiza da dokuče zašto u poslednje vreme tako loše/porazno loše prolaze filmovi namenjeni zrelijoj publici (tzv. adult–fare), pa još i filmovi uz koje se prilično lake duše može dodati epitet ‘prestižni’. Kod iste te zrelije/odraslije publike ranije ove godine istinski dobro su prošli filmovi manje-više tog tipa (Elvis i Sve odjednom i u isto vreme), ali ta dva ostvarenja potpadaju i u podgrupu rizičnijih filmova za iskusniju publiku. Stoga je ovog puta pojašnjenje nađeno u neprolaznoj i kanda neutaživoj potrebi za eskapizmom, a problem je dodatno opterećen ponudom striming-servisa, potvrđeno usmerenih ka onima koji su platežno pouzdaniji. A nije da spasa nema… I stigao je iz možda sasvim očekivanog pravca, iz pravca kulturološki i jezički bliske pramajke Velike Britanije. Tu negde može da krene priča o dometima bioskopskog noviteta Meni i striming-favorita Čudo, koji barem u primetnoj meri mogu da nadomeste gorepominjane potrebe za ozbiljnijim i kinestetski superiornijim i smislenijim filmskim sadržajima sa tačke gledišta onih starijih i poželjno sinefilski verziranijih.
PITKOST FORME, ZAUMNOST SADRŽAJA
A zapravo Meni je američki film (barem je tako navedeno, a američki je i po geografskim odrednicama priče tog filma); s druge strane, dobar deo tu okupljenih talenata iz ključnog dela najavne špice stiže upravo iz Velike Britanije. Baš kao što film u svojoj evidentnoj nameri da prozbori koju mudru i, naravno, filmski učinkovitu o neupitno tužnom stanju klasno ustrojenog sveta budi jaku asocijaciju na nekolicinu britanskih ostvarenja gde su hrana i kulinarstvo bili metaforičan, ubedljiv okvir za filmski disput sa problemima klasnih trvenja i katkad neumitnih otvorenih sukoba osujećenih i onih koji to nikada nisu ni bili, te ni ne mogu da iskreno pojme, osete i razumeju to i takvo stanje svesti i uma. Preciznije predočeno – Meni (The Menu) okupio je vrhušku tima koji stoji iza uspeha maestralne serije Naslednici (Succession); tu su (inače, reditelj) Adam Mekej u svojstvu producenta, scenarista Vil Trejsi i reditelj (Ostrvljanin), Mark Majold, koji je, uz sijaset epizoda drugih viđenih serijskih favorita, (zasad) režirao čak trinaest epizoda Naslednika. Osim toga, u pitanju je cinična i mračna satira sa dovoljno lako uočljivim uplivom horora, koja počiva na jednostavnoj premisi o ekskluzivnom restoranu za najprobranije (jedan obrok staje više od hiljadu dolara) na teže pristupačnom ostrvu do koga se može doći samo brodićem, u kome će grupica privilegovanih možda postati meta duševnog i etičkog sloma u zvezde kovanog šefa kuhinje samo tokom jedne burne noći.
Meni je, ukupno uzev, bezmalo pa odličan film, ali i jedan od onih filmova koji, uprkos brojnim drugim kvalitetima, pati i od previše lake poente koju iole usredsređeniji gledalac usvoji kao datost već tokom prve rolne filma. I to je jedina manjkavost ovog ostvarenja, manjkavost samo ako iz vida izgubimo da poslednjih barem par decenija popularna kultura (a film bioskopske fele svakako je njen integralan i pouzdan deo i činilac) zarad pitkosti i komunikativnosti kao žrtvu naprosto mora da položi iole zahtevniju i usložnjeniju ideološku potku. Ono što je, srećom, u Meniju vidno zadržano je ta dovoljno lahorasta zaumnost, kao i Majoldova sposobnost (već pokazana i višestruko dokazana u pominjanim Naslednicima) da pravi i održava finu ravnotežu između te zaumnosti sadržaja i pitkosti forme, odnosno, “pakovanja”. U tom smislu, Meni je sasvim na svom mestu – narečeno trvenje i trenje među oprečnim i uvek manje ili više ogoljeno suprotstavljenim klasama i njihovim eksponentima među takozvanim civilima. Po toj osnovi mereno, Meni je ipak holivudski film, jer vladajuća klasa je prikazana kroz niz likova kojima možda i najuočljiviji i najprisutniji zajednički sadržatelj jeste nepremostiva jalovost, koju ni bučna bahatost nije kadra da u potpunosti zatomi i baci u drugi, treći… plan, dok je vitalistička energija prisutna tek u liku mlade prostitutke, slučajnog proletera-uljeza, u “timu” privilegovanih, pa samim tim i bezbrižnih. Na sreću, Meni povrh toga pruža efektan i inteligentan humor, izvrsno iznijansiran ritam pripovedanja (unutar ekonomičnih i “nežnih” 107 minuta trajanja), te ponešto žanrovske odrešitosti, na konto koje američki distributeri tokom ove kino-inkarnacije nastoje da Meni prodaju i kao horor. Darova je tu podosta, uključujući oštru i preciznu fotografiju, scenografiju koja ciljano svojim rečitim minimalizmom jasno naglašava implicitno dat, posprdni ton i odnos prema osveti od života umornog vrhunskog šefa kuhinje koji onima kojima to mogu i žele da priušte nudi prvenstveno dekonstrukcionistički avangardnu hranu, a gde se mesta nađe i na “obrok bez hleba”, gde konzumenti umesto hleba dobijaju okvirni recept za isti uz ponešto umaka i sličnih tričarija. Kada je o vrsnom i odmereno orkestriranom i uklopljenom glumačkom ansamblu (tu su i Rejf Fajns, Anija Tejlor-Džoj, Džon Legizamo, Ejmi Karero, Red Birn, Džudit Lajt…) najviše pruža Nikolas Holt, baš kao i Hong Čau i Dženet MekTir. Ako treba vagati žanrovsku potentnost Menija, kao svojevrsnog a definitivno uspešnog hibrida bioskopskog filma i ostvarenja obično zahtevnije sorte, ovo je film koji u krajnjoj instanci uspeva da zadovolji i poštovatelje žanrovski preciznijeg i naglašenijeg izraza, a s tim u vezi je možda i iznuđeni i pomalo brzopotezno izveden i rabljen dvostruki preokret u samoj završnici, kao može-biti uslovnost u slučaju filmova koji plediraju i na tu vrstu određenja na, nazovimo ih tako, sitnije decimale.
LJUDSKA OPČINJENOST PRIPOVEDANJEM
WanderČudo
A film Čudo (The Wonder), Netfliksova najnovija uzdanica iz domena ambicioznijih arthaus ostvarenja, faktografski gledano je britansko-američka koprodukcija koju je po romanu irske spisateljice režirao čileanski reditelj prepoznatljivih i nagrađivanih međunarodnih postignuća. Čudo, proisteklo iz scenarija koji je po sopstvenom romanu napisala Ema Donahju (zapažena na konto romana Soba i potonjeg filma proizišlog iz njega), dao bi se pojasniti i kao naturalistički postavljena postviktorijanska misterija izrazito dramskog i teološkog naboja. I u slučaju Čuda sam zaplet je znalački i temeljno sveden – mladu bolničaku/negovateljicu unajmljuju da u irskoj zabiti bdi nad devojčicom koja, navodno, mesecima ništa ne jede, kako bi njeno svedočenje onda moglo da posluži kao poželjno nepristrasna potvrda istinskog čuda u nastajanju. Reditelj Sebastijan Leilo (možda prerano nagrađen Oskarom za film Fantastična žena, ali i reditelj kasnijih filmova Glorija i Neposlušnost na engleskom jeziku) u tako naznačenoj narativnoj potki Čuda detektuje ponajpre ljudsku opčinjenost pričom i pripovedanjem (što je, uostalom, i okosnica začudne Sobe), i takvo čitanje pouzdano i u strožem filmskom smislu konsekventno sprovodi u delo kao krajnje ozbiljnu povest o zagledanosti u čudo koje nam je katkad silno neophodno. Leilo, pritom, pokazuje zadivljujuće puno takta pri tretmanu priče koja lako može da se prevali na obe strane te nepopravljive oprečnosti – u smeru bespogovorne faith–based ode veri koja neretko iziskuje i fizički bol i muku, odnosno, oštre i bigotske osude potrebe za verovanjem u sistem koji ciničnim očima deluje odveć apstraktno i iskonstruisano.
Tako Čudo ipak donosi suptilnu ali ipak ništa manje ubedljivu i sugestivnu priču o zanetosti i opsesiji kojoj stvarnog leka kao da ni ne može biti, a sve to utemeljeno u priči o burnim previranjima u dušama i umovima onih kojima je podaren i/ili koji su se izborili i koji neguju bogat unutrašnji život, ma sa kog od ta dva narečena oprečna pola gledanje na uvek pipav i sklizak odnos nauke/racionalnog i vere/damara duha. To je, uz valerima bogatu glumu Florens Pju, najistaknutija vrednost ovog filma, koji je možda i najkvalitetniji i najzaokruženiji Leilov rediteljski rad na dosadašnjem uzorku, a sam prolog sa prizorom ovovremenskog filmskog studija uz pojašnjenje iz samog filma ipak odsutnog naratora koliko su ljudima potrebne, a neretko i suštinski neophodne priče, priče kojima se, možda i uz mitološko i teističko oružje ovaploćuje ta evidentno pragmatična potreba za čudima daje za pravo i onima koji bi na nivou implicitnije datih značenja ovog vrlo dobrog filma (sa jakom asocijacijom na svet koji je, između ostalih, u svojim delima opisivao i Tomas Hardi) pronašli jasne veze sa trenutkom u kome se ovaj film javlja pred publikom.
To se pre svega odnosi na stalno a nekada i bolno preispitivanje značaja, pa i same smislenosti ličnog angažmana kada se nađemo pred granitno neprobojnim porivom drugomisleće većine da veruje u ono što mu je istovremeno i pri duši i pri pameti, a što je, kanda, i jedini učinkovit put ka opstanku i samoodržanju u krajnje zao čas, poput ovog opisanog sada i u filmskom Čudu – danima i godinama nakon pošasti Velike gladi u Irskoj.
Tu dolazimo do jedne od nekoliko kopči između viralne ciničnosti aktera Menija i stoicizma za kojim instinktivno poseže većina likova u Čudu – u ovom svetu nešto ozbiljno škripi, mnogo nas toga tu žulja, pa i otvoreno tišti, a iz toga, iz takve osnove se i dalje mogu izroditi filmovi koji odgovaraju obema smernicama pomenutim u uvodnom pasusu ovog prikaza – filmovima koji ciljaju zreliju publiku i prestižnim ostvarenjima koja će jednog dana predstavljati sitan ali svakako dragocen doprinos onome valjanom u nekoj budućoj a sveobuhvatnijoj istoriji filma.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Saradnja Kvinsija Džonsa sa Frenkom Sinatrom, Aretom Frenkin ili Majklom Džeksonom, zauvek je promenila shvatanje popularne muzike i utrla put današnjim muzičkim zvezdama
Povodom 30 godina od smrti legendarnog rok muzičara Milana Mladenovića, ovog utorka će biti otvoren njegov Legat sa stalnom postavkom u Narodnoj biblioteci Srbije
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!