Cinična eksploatacija potlačenih

Svako ko se bavi nekim tzv. kreativnim poslom prošao je kroz ovo manje ili više traumatično iskustvo: padne ti na pamet nešto što ti izgleda kao straobalna ideja, na krilima zanosa je razradiš do tančina i već pomalo počneš da uživaš u plodovima slave koja će te snaći kad je realizuješ, i tako to bude divno i sjajno sve dok se ne… otrezniš, rasaniš, prespavaš (jutro je pametnije od večeri) ili se na neki drugi, nešto sporiji način suočiš s frustrirajućom činjenicom da ti je ideja, sto mu muka, običan mućak. Nije to uvek lako podneti, ali bože moj, i to je sastavni deo kreativnog procesa, je li. Gde se mnogo odbacuje, valjda se mnogo i „proizvodi“, pa će dovoljno toga i da se zadrži.

Maja Pelević i Olga Dimitrijević, afirmisane beogradske dramaturškinje mlađe generacije, izgleda, ne poseduju recycle bin, ili im je iz nekog drugog razloga strana pomisao da se možda ipak ne jede sve što leti, da možda ipak nije svaka euforično-šaškasta zamisao koja čoveku padne na pamet u sitne sate u nekom hipsterskom beogradskom klubu (ili gde i kad god već) nešto što se iz anegdotalne šala-komike ima pretvoriti u relevantan umetnički projekat. Predstava Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, u produkciji Bitefa (premijerno izvedena na festivalu, a ubuduće će valjda biti na redovnom repertoaru Bitef teatra), a kojoj su Pelević i Dimitrijević autorke i izvođačice performerskih radova, plod je tog kobnog „nedostatka hardvera“; ili barem nema drugog racionalnog objašnjenja njenog nastanka, u ovakvom obliku.

Ideja je, naime, bila ova: „hajde da „turistički“ odemo u Severnu Koreju, i onda o tome napravimo predstavu“. Tako smo dobili razigrani duet-performans uz pomoć video materijala snimljenog na licu mesta, i ne može se reći da u svojih oko sat i po ne drži pažnju: autorke-izvođačice potrudile su se da nam ne bude dosadno, njihov je show dinamičan, relativno nepredvidljiv, raspričan i razigran, umereno „interaktivan“, intencionalno zabavan. Njihovo oko na putu nije nevešto, detalji im (za razliku od „šire slike“) ne izmiču, nisu nesklone ni rudimentarnoj samoironiji ili barem slabašnim naznakama spoznaje o stanovitoj, hm, problematičnosti sopstvene pozicije privilegovanih (belih, zapadnih) strankinja u svetu iza ogledala. Predstava je, dakle, dovoljno uspela kao ne naročito ambiciozan ni zahtevan performerski akt, kao improvizovani „putopis“ koji je izveden uživo umesto da bude odštampan, i tu bi negde mogla da se stavi tačka. Osim što bi to značilo neodgovorno prelaženje preko ama baš svih najbitnijih pitanja koja ovaj projekat pokreće – manje svesno, više nenamerno.

Najpre, Severna Koreja nije tek-makar-koja zemlja; to je najzatvorenije društvo u svetu, sa stanovništvom koje, u ogromnoj većini, ne može da putuje izvan zemlje (mnogi ni unutar nje), ne poseduje savremena komunikacijska sredstva, ne zna strane jezike, a sa strancima nema nikakve prilike da se susretne, osim donekle pučanstva Pjongjanga kojem je, pak, od malena utuvljeno da „gleda svoja posla“. Poseta takvoj zemlji u turističkom ili kvaziturističko-istraživačkom svojstvu po sebi je moralno zazorna ili bar kontroverzna; naknadna upotreba tih ljudi (koji se nalaze u apsolutno inferiornoj i potlačenoj poziciji, i ne mogu reći ama baš ništa o sebi i o njoj, pogotovo ništa što bi oponiralo ne samo Režimu, nego ni „istini“ privilegovanih posetilaca poput bitefovskog dueta, za koju, uostalom, nikada neće ni čuti) kao živih eksponata jednog humanog zoo vrta – ne znam kako bih blaže to mogao nazvati – može se pokazati kao cinična eksploatacija, bez obzira na izvorne namere „eksploatatora“, koje mogu biti sasvim drukčije. Prosto rečeno: tu nema niti najmanjeg traga partnerstva, razmene, ravnopravnosti, kako to biva sa posetama onima koji isto tako mogu da posete tebe, i stvore o tebi i tvom životu nekakav sud.

Namera autorki, dakako, nije kolonijalističko iživljavanje nad Severnom Korejom i njenim stanovništvom, naprotiv: pre bi se moglo reći da je to „iživljavanje“ nad tzv. Zapadom, slobodnim svetom, kapitalizmom, otvorenim društvom, tržišnom privredom i svime drugim što je posve suprotno svemu što Severna Koreja ima i simbolizuje, a što autorke ionako drže pukim slatkorečivim floskulama. Jednostavnije rečeno: jasno je autorkama da su se obrele u totalitarnom društvu (mada izbegavaju takav izraz), i s tim će se takođe ironijski poigravati, ali pravi im je cilj nešto drugo: po(t)kazati prikriveno totalitarne obrasce „slobodnog sveta“ kao podjednako totalitarne, samo bolje zamaskirane. U konačnici, dakle, čak i gore, jer licemernije. Nije taj cilj po sebi sporan, ako je iole ostvariv; kako, međutim, nije uopšte ostvariv, onda se pokazuje kao krajnje sporan.

Naime, nevolja s tim nivelisanjem onoga što se ne da nivelisati (jer se stvarnost tome opire, jer ne samo intelektualno nego i elementarno egzistencijalno iskustvo svakog pojedinca to gromko demantuje) je što je sve do grotesknosti neuverljivo, upravo iritantno infantilno; zato i kažem da je ovako postavljen teatarski angažman jedna od onih zamisli koje čovek s minimumom em autorefleksije em svesti o svetu oko sebe odbaci najkasnije sledećeg jutra.

Šta na koncu ostaje kao ishod jednog istraživačkog, taboo–breaking napora? Pokušaj opravdavanja totalitarizma u njegovoj najbrutalnijoj varijanti kao tek podjednakog, a možda čak i manjeg zla od zapadno-kapitalističke „slobode“, kojom su autorke izgleda nešto nezadovoljne; brutalna eksploatacija „lokalaca“ kao nemih statista koji nedobrovoljno učestvuju u dokazivanju autorskih teza a da nemamo ni najovlašniju predstavu da li bi je uopšte ikako, a kamoli slobodno i iskreno potvrdili kada bi ih se (u nekom sasvim nezamislivom slučaju) pitalo. Drugim rečima, ova je predstava autorki koje jako insistiraju na svom levičarskom profilu i angažmanu daleki eho onih bezbrojnih paraturističkih putovanja privilegovanih zapadnih levičara XX veka u razne „veštačke rajeve“ (Staljinov i Brežnjevljev SSSR, Maova Kina etc.) kao tobožnje svetle alternative Postojećem. Zato su te „alternative“ tako neslavno skončale: jer nisu bile baš nikakve alternative. Severna Koreja je bizarni provincijski relikt tog propalog sveta, zemlja-zatvor za dvadesetak miliona kažnjenika koji su svi osuđeni na doživotnu, i ne puštaju ih ni na vikend. A onda im dođu dve beogradske progresivne frajle i… još se silnije najede na zli evroamerički kapitalizam. Posle se tom kapitalizmu naravno vrate, da u njemu nastave svoje živote i karijere (i da ga „ruše iznutra“, jakako), a onda on, preko imperijalističkih država i korporacija, isfinansira njihovu predstavu kojom ruše kapitalizam – i svi srećni i namireni. Jedino tamo daleko, u Severnoj Koreji, jebiga, sviralo povečerje, narod polegao mučeći svoju muku, ni ne sluti koliko mu je dobro zato što je rasterećen svih onih zala koja urnišu beogradske frajle i momčiće s „leve“ scene, kao i njihovu sabraću i sasestre širom sitog i razmaženog slobodnog sveta, čijoj „zabavnoj sekciji“ punopravno pripadaju.