SLAVNA GOŠĆA: Astrid Lindgren na ZDI 1985.
Dušan Pop Đurđev ustupio nam je svoje beleške, anegdote, i ostale tekstiće koje u duhu onih iz Zmajevog „Nevena“, zapisuje o Zmajevim dečjim igrama.
Bejaste li braćo moja mlada…
Junski programi Zmajevih dečjih igara, od 1965, svake godine započinju komemorativnim okupljanjem kraj Zmajeve večne kuće, u Sremskoj Kamenici. Tom prilikom njegovu testamentarnu pesmu Svetli grobovi kazuju istaknuti dramski umetnici. Između ostalih bili su to Stevo Žigon, Zlatko Crnković, Adem Čejvan, Miki Manojlović, Rade Šerbedžija, Miloš Žutić, Enes Kišević, Nebojša Dugalić, Mira Banjac, Aron Balaž i mnogi drugi.
Jedne godine, stihove pomenute pesme govorio je glumac Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada Predrag Momčilović. Pored brojnih pisaca, gostiju Igara, tik ispred čika-Jovine mermerne nadgrobne ploče, stajali su predškolci vrtića iz Sremske Kamenice, sa cvećem u rukama. Započne glumac da čita:
– Bejaste li braćo moja mlada, da l’ bejaste vi na groblju kada…
Tu napravi dramsku pauzu, bacivši pogled na decu, kao da se njima obraća. Mališani misleći da im je upućeno pitanje, u horu, glasno odgovoriše:
– Jeesmooo!
I tu, naravno, nestade sva ozbiljnost ovako svečanog skupa, jer su se svi počeli smejati.
Novo doba
Svake godine na Zmajevim dečjim igrama održava se savetovanje o književnosti za decu na kome pisci i kritičari razgovaraju o dečjoj literaturi na odgovarajuće teme. Tako se na jednom savetovanju održanom u Sremskoj Kamenici šezdesetih godina prošlog veka, pričalo o modernom izrazu u književnosti za decu. Naime, 1961. godine ruski kosmonaut Jurij Gagarin, kao prvi čovek, u vasionskom brodu Vastok, otisnuo se u kosmos. Mnogi pisci smatrali su da je došlo novo doba sa raketama i drugim čudima tehnike i da se za decu više ne može pisati kao do sada, o kucama i macama, već nekako drugačije. U žaru polemike, odnekud iz komšijskog dvorišta oglasi se magarac.
– Eto vam vaše modernosti – reče Branko Ćopić. – Kakve rakete, kakva tehnika, kad u našem komšiluku još uvek njaču magarci!
Dijalog s nogu
Jedne jeseni, 1999. godine, u Domu vojske u Beogradu, časopis za decu „Zmaj“ delio je deci nagrade koje su dobili na njihovom literarnom konkursu. Pošto je te godine Nagradu Zmajevih dečjih igara dobila Stojanka Gozdanov Davidović, odem ja na taj skup da joj, kao direktor Igara, uručim nagradu, jer ona nije bila na dodeli u Novom Sadu. Mira Alečković bila je alfa i omega u Zmaju, a i predsednik Upravnog odbora Zmajevih dečjih igara, zato odem da joj se javim, da zna da sam stigao. Ona je sedela u prvom redu i nešto objašnjavala Vaski Jukić Marjanović.
– Sedite ovde – reče Mira, pokazujući mi mesto kraj sebe.
– Neka hvala – otimao sam se, jer na takvim skupovima nisam voleo da sedim napred, pogotovo ne pored nje, nego skroz pozadi kako bi kad mi dosadi, mogao neopaženo da izađem.
– Sedite – navaljivala je ona.
– Neću da sedim – kažem joj. – Ja sam dobro stojeći pisac!
Pipi i pradevojčica
Poznata Švedska spisateljica Astrid Lindgren, literarna mama nemoguće devojčice zvane Pipi Duga Čarapa, dobila je Povelju Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Tada je bila u Novom Sadu gost Junskih programa. Tom prilikom srela se i upoznala sa Desankom Maksimović. Na jednom skupu sedele su jedna pored druge, a kako je tekla konverzacija između njih, Astrid Lindgren je, kasnije, ispričala.
– Gospođa Desanka je sigurno dobar pisac. Žao mi je što nisam pročitala nijedan njen stih. E, kako smo se samo lepo ispričale. Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo uho. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika najmanje znam francuski, pa sam joj odgovarala na nemačkom. Posle ovoga susreta sa Desankom, znam kako ću i ja izgledati za deset godina – rekla je kroz smeh Astrid, koja je taman toliko bila mlađa od nje.
„Pokojnici“ nalik Nušićevim
Najveseliji gost Zmajevih dečjih igara godinama je bila glumica Branka Veselinović. Damama nije lepo otkrivati godine, ali pošto ih ni ona nije krila, reći ćemo da je tada imala 80. To je, međutim, nije sprečavalo da uvek doprinosi dobrom raspoloženju društva u kome se nalazila.
Kada su Igre obeležavale četiri decenije postojanja, decembra 1997. godine, okupili smo se u Svečanoj sali Matice srpske u Novom Sadu. Primajući povelju, Dragan Lukić, vidno deprimiran, vajkao se kako je dan ranije u jednom listu za žene u rubrici u kojoj su predstavljali pesnike za najmlađe, pročitao da je – umro. Naime, pisalo je nešto u stilu „predstavljamo vam našeg poznatog, nedavno preminulog, pesnika za decu Dragana Lukića“…
Ljudi u godinama, uglavnom, takve omaške ne primaju s osmehom na licu, već ih doživljavaju kao prizivanje zle kobi. Međutim, ubrzo iza Dragana prozovu Branku, koja poče da ga teši.
– Nije to ništa Dragane. Mene je pre nekoliko godina zaustavila jedna žena ispred zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta i rekla: „Oprostite gospođo, što vi meni ličite na pokojnu Branku Veselinović.“ A kao što vidiš, još sam živa i zdrava.
Zmajev štap ili ortopedsko pomagalo
Od 1984. godine, Zmajeve dečje igre su ustanovile domaćine Junskih programa, kao svojevrsno priznanje stvaraocima za najmlađe. Pesnicima- domaćinima pripala je čast da ponesu Zmajev štap. Nosili su ga mnogi pisci počev od Mike Antića, preko Zvonimira Baloga, Luka Paljetka, Vlade Stojiljkovića, do najmlađih Branka Stevanovića i Dejana Aleksića.
U početku je praksa bila da prethodni dobitnik Zmajevog štapa isti uručuje narednom dobitniku. Pošto je pesnik-domaćin 1993. godine bio Raša Popov, on je naredne godine, na velikoj sceni u Zmajevoj ulici uručio štapove dvojici pisaca – Aleksandru Popoviću i Đorđu Radišiću.
Te godine pisci su, zajedno sa glumcima iz serije „Neven“ Džona Timotija Bajforda, posetili Vizić i porodično imanje Kovačevićevih, gde je snimana ova serija. Tokom ručka jednom stolu prilazi pisac Đorđe Radišić, sa Zmajevim štapom u ruci, i žali se:
– Zamislite, Raša Popov mi malopre priđe i kaže: šta je Đorđe, nešto si kanda onemoćao kad ti treba štap. Pa, on je zaboravio da mi je taj štap sinoć lično uručio pred nekoliko hiljada gledalaca.
foto: arhiva zmajevih dečjih igara
