Olimpijske igre su vreme kada se uzburkaju strasti ne samo usled sportskih nadmetanja. Već odavno, tu se prelamaju globalni politički interesi, no meni su zanimljivi ovi naši- državni, nacionalni ili politički kako ih već ko razume.
Svaki pravdoljubivi pojedinac, ili da citiramo Slobu, svakom detetu je jasno da je našem plivaču Čaviću oduzeta zlatna medalja na pravdi boga. Ako ste pratili naš RTS komentatorski tim na čelu sa gospodinom Koraćem, doajenom patriotskih bisera, jasno vam je da je Čavić plivao za Kosovo, srpsku nejač, a da su se protiv njega urotili najveći međunarodni centri moći sa Amerikancima na čelu. Mogli ste da čujete tokom trke kako nam Korać otkriva mračnu stranu olimpizma (koja zaista postoji), ali se u jednom trenutku pretvara u ličnu paranoju. Naime, u žaru slavlja zbog srebrne medalje i tuge zbog zlata, čujemo kako komentator počinje da šapuće jer je okružen američkim agentima maskiranim u navijače!!? Kao kad naši penzioneri neće preko telefona da pominju pare, već koriste šifre, tako je kvazipatriotskom novinarstvu potreban parajezik, šifra namenjena nama u zemlji, da nas FBI, CIA i ostale službe ne provale.
Predsednik Tadić nije imao taj problem, kada je sa tri prsta pozdravljao naše sportiste. Pitanje glasi – da li je Džordž dablja Buš skapirao teološko objašnjenje jedinstva i Trojstva kod pravoslavnih hrišćana. Pre bih rekao da naš predsednik, poznat po sportskom duhu koji je ugradio u svoje političko delovanje, nije mogao da odoli emocionalnom naboju trenutka. Globalni spoj politike i sporta – plus defiluju naši – čovek je pozdravio i njih i još važnije nas u Srbiji.
Slika 2. Gospodin Memedović intervjuiše Čavića koji oko vrata nosi medalju, momak spava sa njom – bukvalno i ima osmeh na licu, kao i uvek. Sva pitanja su vezana za misteriozne probleme sa opremom, dileme oko jedne stotinke, ukratko – sve ostale nesportske razloge koji su Čavića, navodno, odvojili od zlatne medalje. Čavić je, međutim, pokazao koliko je veliki sportista, u najboljoj tradiciji olimpizma – naučio je da ne traži izgovore i ne kuka za onim što je prošlo. Traži novi cilj, motiv koji će mu dati snagu da bude još bolji. Plivanje je individualni sport gde prvenstveno pokušavaš da nadmašiš sebe.
Slika 3. Dopisnik TV Foksa pokušava isto, jer je on provalio da je Felps neiskreno čestitao Čaviću što je krunski dokaz da je postojala prevara. Čavić se opet nasmeje i pohvali protivnika. Setite se Noleta koji je tako reagovao u nekoliko navrata – neverovatno je koliko nam ovi momci uporno i strpljivo daju lekcije iz patriotizma i lepog ponašanja, ali ih, to se lepo vidi, niko ne sluša. Inače im niko ne bi ponavljao glupa pitanja.
Da se razumemo, ovaj sportski manir svojstven je i drugim balkanskim novinarima. U BiH ili Hrvatskoj se mogu na televiziji čuti identične ode „našima“, za čiji neuspeh su uvek krivi drugi. HRT reportaže po pravilu počinje komentarom suđenja (pre informacije o konačnom rezultatu), a Felps po njima postiže neverovatne rezultate zbog biohemijske anomalije njegovog organizma!!?
U duhu ove istorijske pobede, nedeljom se na RTS-u reprizira čuvena serija o Vuku Karadžiću. Te 1987. bio sam u JNA u Zadru pa sam preskakao epizode, a na šibicama je ćirilicom pisalo „2 veka Vuka„. Elem, RTS je stigao do Takovskog ustanka i Miloša u najsjajnijim danima. Nije mi samo jasno zašto na početku domaćih filmova i serija nema upozorenja za roditelje, jer recimo, deca ne mogu baš najbolje da skapiraju odsecanje glave ili nabijanje na kolac. Isti problem smo onomad imali sa Boškom Buhom i drugim partizanskim filmovima, scenama silovanja, klanja i zločina nad našim narodom.
Roditelji su kukali zbog američkog rvanja, zbog psovanja u seriji „Vratiće se rode“, al maltretiranje našeg naroda se smatra – edukativnim i neškodljivim za decu. Super je pedagoški da smo nevine žrtve, koje onda imaju pravo na pravedni gnev i osvetu.
Zato je važno što se naši sportisti neće svetiti protivnicima, već će pokušati da budu još bolji od sebe i od drugih u budućim nadmetanjima.
