Ljudi su njihovo delo i njihova životna priča – napisao je reditelj Darko Bajić na početku predgovora svoje knjige „Film davne budućnosti“ u kojoj razgovara sa svojim kolegama Đorđem Kadijevićem, Zdravkom Šotrom, Borom Draškovićem i Mišom Radivojevićem o njihovim filmovima i životima, pa samim tim i o velikom delu srpske kinematografije.
Knjigu je objavio „Službeni glasnik“ a deo je istoimenog, takođe Bajićevog, projekta koji se sastoji od pet dokumentarnih filmova: u jednom je okrugli sto na kome učestvuju četvorica reditelja i Darko Bajić koji moderira razgovor, a u ostala četiri su njegovi razgovori sa svakim od njih ponaosob.
Preko 250 godina iskustva
Bajić u knjizi kaže da su snimali u studiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, pred sedam kamera, a za okruglim stolom su sedeli reditelji sa preko dvestapedeset godina filmskog iskustva.
Kadijević, Šotra, Drašković, Radivojević su mu pričali o svojim filmovima i serijama, pa samim tim i o svemu što ima veze s tim. Pričali su otvoreno i prisno, kao ljudi koji ceo život žive zbog filma.
Snimali su, naravno, savremenom tehnikom, ali ne zato što se sada to tako radi, nego pre svega da bi razgovor o delu četiri velika reditelja koji su snimali filmskom trakom lišio ograničenja koje filmska traka podrazumeva.
„Naš koncept snimanja dokumentarnog filma o legendarnim srpskim autorima s velikim brojem kamera, snimanjem u kontinuitetu na moćnim memorijskim karticama, omogućio je sagovornicima dovoljno vremena da njihovo veliko rediteljsko iskustvo bude zauvek zabeleženo“, objašnjava Darko Bajić u knjizi.
Reditelj „Filma davne budućnosti“ je Bajićev student Siniša Cvetić, u ekipi su školarci koju je okupila mlada producentkinja Darja Bajić Božović. Tako je, kaže autor knjige, tom mladom generacijom zatvoren krug priče o starijim rediteljima.
Istorija
Njihovi razgovori su pre svega istorija: i lična, i filmska; i o filmovima koje su snimili i o glumcima koji su glumili o njima; i o državi i njenoj kulturi. Oni su zatim edukativni – tvrdim da bi svaki student, i ne samo student, imao razno-svašta da ukrade od iskustva i umeća ove četvorice. Ti razgovori su otvoreni i iskreni, ljudski, živi i žovijalni, možete ih čitati i kao autobiografski dokument ali i kao zabavno štivo o svetu filma.
„Bio je to otvoren razgovor među rediteljima uz budno oko mladog sineaste Siniše Cvetića, koji je trčao od kamere do kamere i beležio ovaj jedinstven događaj“, napisao je Darko Bajić.
Knjiga „Film davne budućnosti“ je, uostalom kao i svaka knjiga i svaki intervju, i o njenom autoru.
Kako gledati film
Dok razgovara sa rediteljskim legendama Bajić, osim što vodi razgovor (spontano i lako), on otkriva i svoje stavove i iskustvo. A na poslednjih šezdesetak strana, u odeljku „Filmski autori i njihovo iskustvo“ objavljeni su i Bajićevi tekstovi na razne filmske teme: o bioskopu, o svojim filmovima, o ovoj knjizi, preporučuje nam kako treba gledati film…
Na primer: „Film nema pauze. U bioskopu ga gledaš do poslednjeg daha ili pobegneš s projekcije glavom bez obzira (kako lepa i tačna izreka) da bi ga što pre zaboravio. On se režira i montira u jednom dahu. Ako usred filma upadne TV reklama ili odeš da nešto spremiš za večeru – gotovo je. Izašao si iz filma! Ostaje samo informacija o delu. Film se gleda u jednom dahu.“
Isto važi i za knjigu.
