Cenzura i poslednji dani

Ako ne bude prevelikih iznenađenja, ministar Vladan Vukosavljević ovih dana trči završni, počasni krug kao član Vlade Srbije zadužen za kulturu i informisanje. Neki vele da je verovatnoća da bude ministar i u novoj izvršnoj vlasti ravna šansama fudbalskog kluba BSK iz Borče da se plasira u Ligu šampiona. Treba biti ipak koliko-toliko oprezan i sačekati završetak mahnitih Vučićevih unutrašnjih konsultacija, jer ko zna u kojem će raspoloženju gospodar ovdašnjih života i sudbina deliti ministarske fotelje. Možda će reći: „E, sad neću ni kako ja hoću!“ No, kako sada stvari stoje, Vukosavljević će se uskoro polako porinuti u more anonimnosti, isto ono iz kojeg je isplivao kada je izabran za ministra. A medijski i kulturni poslenici sećaće ga se, neko vreme, po skandalima koje je produkovao, ali i kao čoveka koji je svima, pa i kolegama iz vlasti bio manje-više – nebitan. Često je zaobilažen i marginalizovan, a mnoge odluke, i u medijskoj sferi, i u sferi kulture, donošene su izvan njegovog kabineta. Razlog je, kako neki kažu, to što se „nije snašao“ na mestu ministra, ali i to što ga podržavaju pripadnici gubitničke struje unutar vladajuće stranke.

I sa skučenim ovlastima, i na veoma malom terenu na kojem je nastupao – ministar je uspešno zabijao autogolove. Setimo se da je pre par meseci navukao gnev nezavisne medijske i kulturne scene jer je na najbrutalniji način vređao pojedine novinare, kulturne poslenike i opozicione političare. Potpisnika ovih redova poslao je u „prirodno stanište“, a bogami ni drugi koji nisu bili po volji ministrovoj nisu mnogo bolje prošli. U „polemikama“ se spustio na tako nizak nivo da više niko nije imao motiva da se sa njim prepire, da odgovara na njegove napise. Pre toga, ministra je šira javnost konstatovala kada je organ vlasti kojim stoluje napao karikaturu Predraga Koraksića Koraksa objavljenu u listu „Danas“, tvrdeći otprilike da je njome ugrožena bezbednost predsednika Vučića. Još ranije, Vukosavljević se – u užim, stručnim krugovima – „proslavio“ nacrtom Strategije kulturnog razvoja, koja je izazvala žučne rasprave. Ona je okarakterisana kao dokument koji, u najmanju ruku, ne korespondira sa vremenom u kojem nastaje. Vukosavljević se ostati upamćen i po tragikomičnom nacrtu tzv. Medijske strategije, koje je njegovo ministarstvo produkovalo bez učešća stručne javnosti i zbog kojeg je dobio po prstima „odozgo“. Nacrt je povučen, takoreći spaljen, a Medijska strategija, usvojena početkom godine, izrađena je van resornog ministarstva, pod pokroviteljstvom predsednice Vlade. Neki će ga se sećati i kao žestokog protivnika rijaliti-programa, koji su za vreme njegovog ministrovanja potpuno „izdominirali“. Drugovao je i sa Kusturicom, sa kojim je iz nepoznatih razloga a o trošku države, išao u Pariz na ručak sa nobelovcem Peterom Handkeom.

Ministar pripada onoj tvrdoj, dogmatskoj, nacionalističkoj struji unutar vladajućih struktura, koja nikako ne može da izađe na kraj sa ovom dominantnom, neoliberalno-pragmatičnom. Još 2011. godine pokrenuo je peticiju za osnivanje Muzeja žrtava genocida nad srpskim narodom u 20. veku, zbog čega je veoma ponosan. Medijska strategija mu je iščupana iz ruku, ali zato Strategija razvoja kulture, usvojena u februaru ove godine, posle tri godine javnih rasprava, i te kako ima ministrov lični pečat. Dokument koji bi trebalo da prati veoma dinamične promene u oblasti kulture u svetu – izgleda kao da je stvaran krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošloga stoleća, u vreme „buđenja nacionalne svesti“ i nacionalističke mitomanije. U njemu se nalaze natrule ideje o Velikoj Srbiji, svim oružjima se brani ćirilica, a „genocid nad srpskim narodom tokom 20. veka“ spominje se na više mesta. Država će, kaže dokument, podsticati izučavanja konstantnog genocida nad Srpstvom i podržavaće prezentaciju rezultata tih istraživanja domaćoj i stranoj javnosti. Dokument ne predviđa da će Srbija, u okviru kulturnog progresa, stimulisati raznošenje kojekakvih moštiju po zemlji i inostranstvu, ali i takvo šta se moglo naći u ovom spisu s obzirom na njegov sadržaj, ciljeve i domete. Jedini detalj iz dokumenta koji nije nikome tokom javne rasprave bio sporan – a to je povećanje izdvajanja za kulturu – nestao je iz usvojenog akta. Vukosavljevićeva nepatvorena ljubav prema Srpstvu, tako vidljiva u strateškom dokumentu koji je svojevrsni nastavak Memoranduma SANU iz osamdesetih – verovatno najbolje pojašnjava uzroke najnovijeg skandala koji je ministar produkovao, a u vezi sa ovogodišnjim otkupom knjiga za biblioteke Srbije.

KNJIGE KOJE KVARE SRPSKU MLADEŽ

Taman je javnost polako počela da zaboravlja na Vukosavljevićeve uvrede upućene novinarima, kulturnjacima i opozicionim političarima – kojima je, kako neki tvrde, pokušavao da se umili onima iznad sebe – kad evo ministra ponovo na javnoj sceni, obasjanog reflektorima. Elem, ovogodišnja konkursna komisija Ministarstva kulture i informisanja, koja je trebalo da odredi koje će publikacije biti otkupljene za biblioteke Srbije – po mišljenju ministra, u principu je dobro obavila posao, ali je napravila tri neoprostive greške. Na spisak za otkup uvrštene su, naime, i tri knjige koje – verovatno tako misli ministar – podrivaju Srpstvo. Vukosavljević je, potom, priveo članove komisije i insistirao da se donese odluka kojom se ta tri naslova „brišu sa otkupa“. Nakon žučne rasprave, članovi komisije većinom glasova pristaju na cenzorski čin: knjige se neće pojaviti u srpskim bibliotekama i neće kvariti srpsku mladež. Ministar je zahtevao da se likvidiraju sledeći istoriografski naslovi: kapitalna monografija Jasenovac Ive Goldštajna u izdanju Akademske knjige, Mitovi srpske istorije Dejana Ristića (Vukotić media) i studija Vladimira Petrovića Etničko čišćenje (Arhipelag).

foto: rade prelić / tanjug

Kako tvrde upućeni, Goldštajnov Jasenovac ministru je zasmetao jer se broj žrtava ovog zloglasnog ustaškog logora koji se navodi u knjizi – ne poklapa sa brojem kojim uobičajeno barataju pojedini srpski istoričari i skoro svi ovdašnji političari, a po kome je u Jasenovcu nastradalo 700.000 Srba, Jevreja, Roma i komunista. Tačnije, oni vole da kažu da su „Hrvati u Jasenovcu ubili 700.000 Srba“, često zaobilazeći druge žrtve. U knjizi Mitovi srpske istorije istoričar Dejan Ristić razvejava neke od najpoznatijih srpskih mitova, kojima se nacionalisti hrane već decenijama, ako ne i vekovima, a koji dakako nisu zasnovani na istorijskim činjenicama. Ristić u knjizi lapidarno „rastura“ mitove o zlatnim viljuškama, o Marku Kraljeviću, o zvonima Notrdama koja su navodno odjekivala zbog pobede Srba na Kosovu polju, i tako dalje, i tako dalje. Kako bi se ovako što moglo dopasti ministru koji je svojevremeno ustvrdio da je „Kosovski boj bio srpska bitka kod Termopila“? Kanda je knjiga Etničko čišćenje istoričara Vladimira Petrovića Vukosavljeviću smetala prevashodno zbog naslova, koji ga je podsećao na neke detalje iz novije srpske istorije koje treba pod hitno zaboraviti. Ova studija ispituje genezu ovog pojma kroz istoriju i nije neposredno vezana za jugoslovenske ratove.

Zagrebački istoričar Ivo Goldštajn, autor Jasenovca, knjige koju su nahvalili istoričari, a osporavali politikanti – u razgovoru za „Vreme“ kaže da bi „volio reći“ da nema komentara na odluku ministra da izbaci ovaj naslov sa spiska za bibliotečki otkup, ali ističe da bi svakom „neopterećenom čitaocu“ moralo biti jasno da ona nije „utemeljena na dobroj kulturnoj politici“. „Moj Jasenovac je izašao u Zagrebu otprilike šest mjeseci prije izlaska u Novom Sadu – imao sam nekoliko promocija u Hrvatskoj, dvije u Sloveniji, knjiga je jako dobro prošla u umjerenjačkom dijelu javnosti. No, bilo je i žestokih i ružnih napada na knjigu zdesna. Moju priču o Jasenovcu filoustaška desnica u Hrvatskoj ne želi čuti jer ona ima neku svoju lažljivu priču o tom logoru. Ipak, Ministarstvo kulture je otkupilo uobičajen broj primjeraka, oko toga nije bilo nikakvih problema“, kaže Goldštajn.

Goldštajn podseća da je srpsko izdanje knjige predstavljeno u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu i da je prezentacija „prošla fenomenalno“. Takođe, kaže da je dao nekoliko intervjua za medije u Srbiji, a da je na RTS-u napravljen jednosatni intervju sa njim. „Ako u životu ne može sve ići kako sebi čovjek zamišlja, onda je ovo s neotkupljivanjem upravo takva priča“, kaže Goldštajn.

On smatra da bi jedini problem sa knjigom Jasenovac mogao biti njegova tvrdnja kako je broj jasenovačkih žrtava mnogo manji od često isticanih 700.000. „No, brojka od 700.000 jasenovačkih žrtava je mit koji sam morao dekonstruirati i pokazati kako je žrtava bitno manje. Međutim, time ni na koji način ne umanjujem jasenovačke strahote, već pokušavam priču o Jasenovcu izmaknuti iz političke arene i prebaciti je isključivo u jednu civiliziranu kulturu sjećanja. I Hrvatska i Srbija, i druge susjedne zemlje, takvu kulturu trebaju, ali ona nikako da stigne“, kaže Goldštajn.

Ovdašnji izdavač Jasenovca je novosadska Akademska knjiga, čija vlasnica Bora Babić kaže da je „bila zatečena“ kada je videla da je ovo „kapitalno delo“ izostavljeno sa konačnog spiska otkupljenih publikacija i pored toga što je Komisija za otkup knjiga ovo delo uvrstila na zvaničnu listu za otkup i ponudila bibliotekama u Srbiji. „Zašto je to učinjeno – treba pitati donosioce takve odluke. Iza svakog naslova koji objavi Akademska knjiga stoje relevantni urednici i recenzenti. Za mene je Jasenovac jedna od najpotresnijih i najbolnijih knjiga koje sam pročitala u životu, i objavila. To je priča o najstrašnijem mučilištu i masakru u Drugom svetskom ratu koji je sproveden nad Jevrejima, Srbima, Romima i komunistima pod ustaškim režimom. Knjiga je imala odlične recenzije srpskih istoričara. Profesor Ivo Goldštajn je jedan od najuglednijih regionalnih istoričara, doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Ako imamo u vidu da je Ministarstvo kulture finansiralo dva filma sa temom zloglasnog logora Jasenovac, potpuno mi je nejasan dijametralno suprotan odnos prema knjizi Ive Goldštajna, pa bi dobro bilo da donosilac objasni odluku“, kaže Bora Babić, koja ističe da su i druge dve knjige (Mitovi srpske istorije i Etničko čišćenje) neopravdano skinute sa spiska za otkup.

ETNIČKO ČIŠĆENJE – OPASAN TERMIN

foto: marija janković

„Izbrisanu“ knjigu Etničko čišćenje Vladimira Petrovića objavio je beogradski Arhipelag. Urednik ove izdavačke kuće Gojko Božović u razgovoru za „Vreme“ ističe da je stručna komisija prvobitno podržala knjige koje su naknadno isključene sa otkupa i da je to najbolji dokaz da njihova vrednost „nije sporna“. On smatra kako je odluka da se izmeni odluka komisije najverovatnije politička i ističe da je u pitanju presedan u poslednjih 15 godina otkako postoji ovaj sistem otkupa. „Naknadnim izbacivanjem knjiga iz otkupa narušena je transparentnost procedure i kulturna javnost mora saznati razloge zbog kojih su odjednom postale sporne tri knjige iz istoriografije od nekoliko hiljada knjiga koje su bile uključene u proceduru“, kaže Božović.

On smatra da je skidanje istoriografske studije Vladimira Petrovića sa liste za otkup „posve neobičan potez“. „U našem društvu ne sme biti ni zabranjenih knjiga, ni zabranjenih tema, ni onemogućenih razgovora. Da li je problem u naslovu knjige dr Vladimira Petrovića? Da li je sporno što se u toj knjizi ispituje geneza etničkog čišćenja kao sastavni deo evropske i svetske istorije? Da li je sporna autorova teza da ‘pojam etničko čišćenje nije nastao tokom ratnog raspleta jugoslovenske krize’, već se ‘nasilno uklanjanje protivnika i čitavih manjinskih zajednica naziva čišćenjem od biblijskih vremena’, dok ova studija ‘raspliće verske, klasne i rasne aspekte te opasne metafore’? Da li može biti sporno da se u jednoj naučnoj studiji raspravlja o različitim oblicima čišćenja, od verskog čišćenja zajednica, preko klasnog čišćenja društva, do rasnog čišćenja nacije i etničkog čišćenja države, što su sve pojave koje su pratile neke od prelomnih događaja evropske i svetske istorije? I kako neka knjiga u razmaku od nekoliko dana ili nekoliko nedelja postaje sporna u toj meri da od nje treba sačuvati biblioteke i njihove čitaoce? Petrovićeva knjiga počinje rečenicom: ‘Ovo je knjiga o jednoj od najopasnijih reči na svetu.’ Ova odluka je, makar i nehotično, potvrdila koliko je pomenuta reč opasna“, kaže Božović.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić smatra da je postupak ministra kulture „jedan u nizu njegovih poteza koji bi bio nezamisliv u nekoj državi sa iole demokratskom praksom“. „Ukoliko je završena celokupna konkursna procedura, a članovi konkursne komisije uložili trud i pregledali 4253 publikacije od čak 203 izdavača i dali svoj predlog koje knjige treba da budu otkupljene, ukoliko su i biblioteke sa tog spiska odabrale knjige za koje su zainteresovane – onda se izostanak potpisa ministra Vukosavljevića, uslovljen izbacivanjem tri knjige, može nazvati jedino svojim pravim imenom, a to je – cenzura“, kaže ona u razgovoru za „Vreme“.

Aleksandra Đurić-Bosnić smatra da je ovde reč o ideološki motivisanoj cenzuri. „Njen je zadatak, po ko zna koji put u proteklih osam godina, da pokuša da spreči da se neke osetljive teme i istorijske činjenice u srpskoj kulturi prepoznaju kao takve. Ovakvo uskraćivanje, ili ovakva zabrana, opet svedoči o jednoj uznemirujućoj pojavi, a to je spremnost službenika aktuelnog režima da upodobljavaju činjenice, mišljenja, istoriju, kulturu sećanja, pa i ukuse građana. Osim što je nedopustiv i štetan, ovaj manir se pokazao i kao izuzetno destruktivan. Mislim da ministar Vukosavljević duguje izvinjenje autorima dela koja su se našla na spisku nepoželjnih, jednako kao i komisiji čiji je stručni rad na ovaj način devalvirao“, kaže Aleksandra Đurić-Bosnić.

SISTEMSKI PROBLEMI OTKUPA KNJIGA

Ovaj skandal je pokrenuo i neka druga pitanja vezana za postojeći model otkupa knjiga za biblioteke Srbije. Naši sagovornici smatraju da se u velikoj meri svake godine otkupljuju ponovljena izdanja i da se tako destimulišu izdavači da ulažu u nove izdavačke projekte. Osim toga, nisu ni najjasniji kriterijumi za otkup knjiga i u tom procesu svakako ima mnogo vanliterarnih elemenata i političkih igrarija koje ostaju nevidljive za javnost.

„Šuma ponovljenih izdanja koja objavljuju razni izdavači potpuno zamagljuje sliku godišnje izdavačke produkcije u Srbiji, odnosno, stvara privid. Ove godine izdavači i distributeri su ponudili Komisiji za otkup više od 4000 naslova. Postavlja se pitanje – od ovog broja koliko je knjiga prvi put objavljeno? Od 2012. godine Ministarstvo kulture i informisanja i Narodna biblioteka Srbije nisu uradili takvu analizu, a ona bi dala najrelevantniju sliku. Trenutno važeći pravilnik otkupa destimuliše ozbiljne izdavačke kuće da ulažu u nove projekte, a stimuliše neke izdavače da recikliraju stara izdanja i njima pune bibliotečke fondove. Ovim pravilom otkupa ugrožene su i biblioteke, jer u kratkom vremenskom roku nisu u mogućnosti da provere koje naslove imaju u fondu, npr. ove godine je trebalo proveriti 2747 naslova, koliko je izabrala Komisija“, smatra Bora Babić.

Ona navodi da njena kuća „prati svetsku izdavačku produkciju“ iz oblasti društvenih i humanističkih nauka i objavljuje knjige „najaktuelnijih teoretičara“. „Nažalost, ti autori su uglavnom nepoznati mnogim bibliotekarima i samo retke biblioteke poruče njihove knjige. Ove godine mom razočaranju nije bilo kraja kada sam videla podatak da su biblioteke preko otkupa poručile samo deset knjiga jednog od najvažnijih evropskih sociologa Hartmuta Roze (Odnosi prema svetu u doba ubrzanja). U objavljivanje ove knjige uložili smo oko 800.000 din. Ni dinara subvencije ni od koga nismo dobili, želeli smo omogućiti našim mladim sociolozima, filozofima, politikolozima, istoričarima da ovu knjigu čitaju na svom jeziku. Sad se pitam da li je navedena knjiga našoj kulturi potrebna!“, kaže ona i ističe da bi izdavači morali preko svojih strukovnih udruženja da zahtevaju da se reformiše trenutni koncept otkupa, pre svega da se zahteva „razdvajanje spiska prvi put objavljenih knjiga od spiska reprintovanih izdanja, kako bi slika bila što transparentnija, pre svega, za biblioteke, izdavače, ali i zainteresovanu kulturnu javnost“.

Gojko Božović smatra da bi otkup knjiga trebalo da bude „instrument kulturne politike“, a ne „izraz inercije, stihije ili zamena za nabavnu politiku s kojom većina biblioteka u Srbiji, nažalost, ima problema zbog nedovoljno sredstava“. „Otkup knjiga morao bi da bude garancija da će se u svakom mestu u Srbiji i u svakoj javnoj biblioteci naći sva važna književna, umetnička i naučna dela koja se u toku jedne godine objave na srpskom jeziku. Zbog takvih knjiga i postoje biblioteke, a ne zbog kratkotrajno popularnih knjiga koje imaju svoje mesto na tržištu, ali ne smeju postati glavni sadržaj javnih biblioteka. Pogotovu im nije mesto na otkupu. Da bi otkup mogao da ispuni svoju ulogu, neophodno je da ima značajno veći budžet koji bi bio srazmeran realnim potrebama biblioteka i, pre svega, čitalaca u različitim mestima u Srbiji“, kaže Božović.

On dodaje da je sadašnji model otkupa „iscrpeo sopstvene mogućnosti“. „Njegova višestepenost i učešće mnoštva aktera umanjuju njegovu transparentnost, ali i odgovornost svih uključenih aktera. Mislim da je, pored uvećanja budžeta, neophodno učiniti još nekoliko stvari. Treba precizirati i zaoštriti kriterijume. Treba osnažiti ulogu i odgovornost stručne komisije. Jednu promenu je potrebno najhitnije preduzeti, jer je ona postala najproblematičnija tačka otkupa. To je mnoštvo ponovljenih izdanja koja stvaraju neautentičnu sliku o ogromnoj i živoj produkciji, a veliki broj tih ponovljenih izdanja pripremaju se samo za otkup ili se, zahvaljujući novim tehnologijama, u ranije štampanim knjigama samo promene dve-tri strane sa informacijama o novom izdanju“, kaže Božović.