Čekajući trenutak oslobođenja

This house was built with blood
and bone
And it crumbled, yes, it crumbled
The statues they made were beautiful
But they were lies of stone,
they were lies of stone
Trumpets blare with silent sound
I need to make you proud
Tell me, can you hear me now?

(Beyoncé, Amen)

All your life
You were only waiting for this
moment to be free

(The Beatles, Blackbird)

Ne, umetnica po imenu Bijonse Žizela Nouls Karter uopšte nije snimila country album, kako to naslovna strana nove ploče Cowboy Carter i nezgrapna reklama što uz nju ide možda sugerišu – reč je o psihodeličnoj apoteozi takozvanih “belih” žanrova sa “crnom” poukom, u kojoj sa zaprepašćenjem otkrivate zabašurenu istoriju Sjedinjenih Država, kao i čitavog ljudskog roda. Ko ono reče da se novi avangardni umetnički pomak danas ostvaruje u inovativnoj savremenoj pop muzici, kroz čiju se supermodernu dioptriju još jedino može nazreti neka iole intrigantna zvučna budućnost? Svaka mu se pozlatila!

Osećate li i vi povremeno izvesnu dosadu pred autorskom uskogrudošću alternativne rock scene, naoko bespoštedno posvećene demoliranju establišmenta i istrajavanju na barikadama zvučne revolucije? Pomišljate li ponekad da vam je jednostavno dosta svih tih “zaslužnih” svetih krava sa nezavisnih etiketa, koje svoju stvaralačku nemoć zaodevaju navodno sve “žešćom” borbom za prava ugnjetenih, upiranjem prsta kontra kapitalizma i konzumerizma, vajnom brigom za zaštitu ljudske sredine… a istovremeno isporučivanjem muzike sve upitnijeg kvaliteta? Ako da, onda je zaista kucnuo zadnji čas da počnemo da govorimo istinu i samo istinu, i ništa ostim istine, tako nam svetog Džona Lenona, Džimija Hendriksa i Kurta Kobejna.

Previše se ovih dana nataložilo neumesne poštede od ikakvog prigovora savesti na masu osrednjih ostvarenja, koje štancuju tobožnji čuvari večnog plamena herojstva iz subverzivnih vremena, puki vitlači kosom vitlanja radi i dubokoumni istinari što kobajagi crpu iz mitske rock zaostavštine. U redu, ima i danas genijalnih vizionara poput Taja Sigala, neverovatnih žena kakve su Pi Džej Harvi i Adrijana Lenker, grandioznih sanjalica tipa Ezre Furmana i Kevina Morbija. Ali, ne zanosimo se! I alternativa je većma puna prodavanja underground magle, nadobudnog umetničarenja i lažne svetlosti rock’n’roll velegrada. Ko ne razume, blago njemu.

U redu, žene su već u mnogim prethodnim decenijama dokazale svoj nepokolebljiv stav, spiritualnu stvaralačku žilavost pola i čvrst intelektualni integritet. Preko toga još i autentičnost emocija i definitivnu upućenost u tajne postanja. Danas verovatno više nego ikad. Međutim, i u ovom kao i u svakom drugom sosu, nekako smo skloniji netaknutoj belini nasuprot obojenim začinima. Na top listama pratimo i mainstream lepotice poput perfektne Tejlor Svift, kao i šizike kakva je Bili Ajliš. Ali, zanima li nas stvarno tamna strana zabave? I, ima li šanse da nas neka Afroamerikanka ili Afrikanka ubedi kako u njenom senzualnom muzičkom opusu ima dovoljno dubine duha i filozofskog promišljanja velikog nasleđa popularne muzike? Čije su temelje pritom postavili njihovi preci. Zašto mislimo isključivo na laki provod, kad kažemo – crnkinja?

Da rezimiramo: Bijonse Nouls Karter snimila je izuzetnu novu ploču pod imenom Cowboy Carter. Da je Bijonse dečak, pardon devojčica iz Teksasa, to već dobro znamo, i verovatno baš tim njenim mladalačkim sećanjima na Jug i redovne odlaske sa dekom na multietničke rodeo vašare – gde su se i te kako naglas pevale čuvene kantri himne, i to od pripadnika svih rasa – dugujemo ovo veličanstveno ostvarenje. Njen upravo izašli osmi album predstavlja tako drugi deo trilogije, započete sa pretprošlogodišnjim Renaissance, a originalno osmišljene tokom pandemije kovida-19.

Ako vas je već njeno prethodno izdanje fasciniralo slojevima “telesne” zvučne magije, arheologijom oslobađanja potlačenih manjina kroz klupsku plesnu muziku i samootkrivanjem sopstvene čulnosti u jednom oniričnom lutanju kroz ritmove čitavih riznica inteligentno probranih žanrova, dotle se Cowboy Carter u osnovi bavi prostom činjenicom da su obojeni momci činili barem četvrtinu svih američkih kauboja, baratajući apsolutno jednakim veštinama u čuvanju stoke i obavljanju svih drugih neophodnih radnji, što ih je nakon okončanja Građanskog rata učinilo podobnim da se pridruže svojim belim kolegama na rančevima. Bivši robovi spretno su krotili konje, učestvovali u rodeu, a izvesni Bil Piket smatra se čak utemeljiteljem jedne verzije ovih predstava u kojima su jahači skakali sa konja na mlade volove, rvali se sa njima čvrsto ih hvatajući za rogove i potom obarali na zemlju…

Ali, to je samo početak.

Bijonse svojim tumaranjima kroz zapanjujuće isprepletanu povest crno-bele Amerike, na albumu Cowboy Carter zapravo osvetljava njena najtamnija i najskrajnutija mesta, i to bez ikakvog potiranja belih doprinosa. Zato joj društvo ovde prave doajeni poput Doli Parton i devedesetogodišnjieg Vilija Nelsona, a osim superzvezda Majli Sajrus i Post Malona, Bijonse na svoju albumsku promenadu izvodi i legendarnu Lindu Martel (r. 1941), crnu country umetnicu koja je svojevremeno nadahnjivala mnoge crne devojke svojim odvažnim odolevanjem pred rasističkim uvredama tokom karijere, kao i najnoviju plejadu crnih ženskih country pitomica u svojoj obradi pesme Blackbird Bitlsa.

Zašto Blackbird danas?

Napisana samo nekoliko nedelja nakon ubistva Martina Lutera Kinga u Memfisu 1968, pesma o ljupkom ptiću ispostavlja se danas kao omaž Pola Makartnija čuvenoj grupi od devetoro crnih učenika i učenica iz Litl Roka u Arkanzasu 1957, suočenih sa rasnom diskriminacijom u gimnaziji koju su hrabro odlučili da pohađaju. Incident u Litl Roku smatra se važnom prekretnicom u razvoju Pokreta za građanska prava, privukavši tokom vremena pažnju čitavog sveta, pa i slavnih Bitlsa. Makartni je kasnije objašnjavao kako su u engleskom žargonu 1960-ih cure nazivane pticama, pa je u ovoj pesmi razmišljao o crnoj devojci koja prolazi kroz pomenute neprilične događaje, trudeći se da je ohrabri svojim stihovima. Na novom albumu Bijonse joj – pod nazivom Blackbiird – udahnjuje novu svežinu, čineći je univerzalnom himnom ženske emancipacije. I to ruku pod ruku sa mladim crnim drugaricama koje su odlučile da bez pardona ruše tabue u nekadašnjem bastionu rasne i rodne diskriminacije – prestonici country zvuka Nešvilu. A i Pol Makartni lično pojavljuje se u ovoj numeri, svirajući gitaru.

Ali, Bijonse ima još mnogo kečeva u rukavu za nas na svom albumu Cowboy Carter.

Njeno pitanje u stvari jeste kako ona kao crna žena, bogata i uspešna pop zvezda, autorka, majka i supruga – vidi odnos crne i bele Amerike. Novi album nam zapravo daje odgovor na pitanje koje dosad izgleda da nije bilo otvoreno postavljano: kako crnci vide i doživljavaju belce? I bilo je vreme da nam neko pruži to ogledalo.

Bez brige, Bijonse nije napravila jeftin politički pamflet od ove grandiozne pop ploče. Na njoj se ona vešto poigrava raznoraznim žanrovima – od opere do hip hopa, preko soula, bluesa, radikalnog funka i rock’n’rolla – ispisujući svoj veliki doprinos zvuku sveta. I čudno je, znate, kako se kod slušaoca odjednom optika promeni nakon ovih 27 pesama. One vas nekako nateraju da ih čujete kao celinu, razotkrivaju stare teške istine stojeći jedna uz drugu, ali su istovremeno i zabavne, potresne bez ikakve sumnje, no i sa mnogo dirljivog ponosa. Šta uostalom reći o albumu koji počinje pesmom pod nazivom Ameriican Requiem, nastavlja sa Blackbiird i okončava sa Amen. Verujte, sve najbolje. Možda je u Lenonovo doba žena i dalje bila crnčuga sveta, možda je to i danas, ali na albumu Cowboy Carter definitivno nije tako.

Woman is the nigger of the world
Think about it, do something about it
We make her paint her face and dance
If she won’t be a slave, we say that she don’t love us
If she’s real, we say she’s trying to be a man
While putting her down, we pretend that she’s above us

(John Lennon/Yoko Ono, Woman is the Nigger of the World)