Iste nedelje, Vlada Srbije formalno je priznala Crnu Goru, pa smo herojski pukli od Argentine istorijskim rezultatom 6:0, a za vikend je promovisan novi narodni praznik – Cecina subota. Priznanje je nekako zvučalo kao puvanjak. Po automatizmu su se stekli uslovi, objavio „Službeni glasnik“ – njegova reč je zakon i eto nove države!
Pitao sam se koji će ministar to objaviti na konferenciji za novinare u četvrtak – bio je to gospodin Lončar, najtiši i najskromniji u Vladi. Kad čovek čuje neku vest od njega, kao da vam se pojavio omiljeni teča, koji vas u detinjstvu nije smarao, nije štipao za obraz, donosio pristojne poklone za rođendan, ali nekako niste imali zajedničke teme. Ne zanimaju vas iste stvari. Savršeni komšija, takoreći paralelni univerzum–svemirac.
Pažnju nacije mnogo su više okupirali Plavi lavovi, koji su se podavili ko mačići, a naročito je bilo tužno gledati nastupe selektora Petkovića. Nesrećni čovek pod hitno mora da se odmori, jer je za poraz optužio „vreme“ (fizički protok vremena, atmosferalije, zaborav, cajtnot, tajming, smenu generacija, ovaj nedeljnik?). Počeo je tokom govora da zvera u prazno, pokazuje u vazduh rukama, ozbiljno i iskreno sam zabrinut za mentalno zdravlje ovog čoveka. Svoje istorijske govore malo je promenio, a vrhunac je izjava – da Ilija Petković nije krpelj! Da moja opservacija nije usamljena, uverio sam se kada je po završetku utakmice reditelj prenosa emitovao snimke naše klupe, gde je očaj smenila neverica da bi se na kraju pojavile potpuna anestezija i apatija. Tv-lica našeg poraza su dakle Ilija i Dijego Armando Maradona – okružen navijačima, i sam u navijačkom žaru. Na kraju ove balade mora se odati priznanje Argentincima na taktičnosti, nisu se uzneli i uzoholili, nije bilo ponižavanja kroz noge, a poslednjih par minuta nisu hteli više ni da napadaju, da ne daj bože ne uvale i sedmi. OK, ostajemo drugari.
Nakon debakla, još se emituje emisija „Uzvodno“ na RTS-u, a iste večeri sam čak oko ponoći gledao rubriku „Sporno“. E ta činjenica pokazuje koliko smo jadni, kao da li je Kežman zaslužio baš crveni, ili da li je Krespo bio u ofsajdu. Alo, šest:nula, priznajemo rezultate, nećemo valjda da čekamo CEMI i CESID, Františeka Lipku, Savet Evrope ili „Službeni glasnik“.
Bila je to Kosovska bitka, koja bi svoju Kosovku devojku trebalo da dobije na Ušću, na Cecin dan. Ovaj koncert je privukao neverovatnu medijsku pažnju, Ceca je danima iskakala iz frižidera i šporeta, pričalo se o milionu gledalaca iz celog regiona. Kad je počelo, posle deset minuta prenosa postalo je jasno da se ništa nije promenilo od Marakane do danas. Beli kompletić i bela haljinica, poznat napukli glas i kafanske najave. Ko je tu video ili čuo nešto više nek popriča sa Ilijom Petkovićem o krpeljima i vremenu.
Ipak, kada se podvuče crta, Ceca je u nečemu pobedila, a u nečemu izgubila. Finansijski, verujem da je 100.000 granica isplativosti, jer su organizatori bili sigurni da će nadmašiti Breginu raju, koja je stekla mašala kapital i prodavala skuplje karte.
Duhovno, postojalo je par godina u Đinđićevo vreme, kada je Ceca u Srbiji bila smešan treš eksperiment, slikoviti relikt, narodnjačka Madona ili kako su je već krstili. U to vreme, imali smo jaku ideološku, političku i kulturnu alternativu Ceci. Danas, međutim, nema više ničega osim tog Ušća, kafanske atmosfere i Srbije zakočene u mestu. Na prijemu u ruskoj ambasadi okupili su se svi relevantni političari od Tome Nikolića do Dinkića, a tamo je bila i Ceca. Da sam političar, postalo bi mi jasno u koji su me koš stavili. Tada je verovatno i postignut politički kosenzus oko prepuštanja Ušća organizatorima najveće žurke na Balkanu. Cecina opcija je pobedila, deca su skandirala „Ceco, mi te volimo“, a ona im je odgovorila: „Znate kako se kaže – volim i ja vas!“ Što se harizme tiče, ona se polako topila nastupima na RTS-u, gde je vraćala sise u dekolte, recitovala je suflirane i besmislene najave između pesama, a floskula – moj privatni život, debelo se ofucala. Naplatila je priču o Arkanu nekoliko puta, ispod granice dobrog ukusa, čak i za pojmove ovdašnje estrade. Ofucala se kao Ušće, kao večna vatra Mire Marković, kao ideja da bi Svetlana bila Sanremo zvezda. Neplanirana zvezda prenosa je bubnjar koji je stalno bio u kadru. Postade čovek slavan.
Ono što se ipak desilo, a predstavlja skandal ravan Severininom porno uratku, jesu internet zezancije sa Cecom. Prvo se pojavilo pomenuto muljanje 550 kubika silikona po tesnom brushalteru na RTS-u, pod nazivom – „Dubina“. Posle koncerta, Ceca je doživela ono što tabloidi rade svim pevaljkama (ona je do danas bila tabu) – objavljene su fotke tanga dupeta namreškanog celulitom. Što bi rek’o Čola, suknjica se širi, a guzica viri. Sad, to je kao sa njenim izjavama i najavama pesama, svi znaju da lupa, al’ niko nije smeo da se zeza na tu temu. Verujem da će je njena verna publika još više voleti – Ceca je jedna od njih i nju muči koža poput narandžine kore.
